Policija je smesta aktivirala sva svoja saznanja o svemu što i oni i ostali znaju već godinama i počela da skuplja razne "kontroverzne bizmismene i žestoke momke sa vrelog beogradskog asfalta", ali i iz cele Srbije. Top-lista se za nekoliko dana svela na sedam-osam traženih likova, na čelu sa Legijom i Dućom. Privedeni su i Jovica Stanišić i Franko Simatović i ko zna ko još; vlasti su otvoreno saopštile da je organizovani kriminal imao podršku iz određenih krugova policije i državne bezbednosti
Tekst iz „Vremena“ broj 637, 20. mart 2003.
U sredu 12. marta 2003. u 12:35 premijer Vlade Srbije dr Zoran Đinđić izašao je iz svog oklopljenog BMW-a serije 7 na dvorište zgrade Vlade u koje se ulazi iz Nemanjine ulice. Sedeo je iza vozača, s leve strane vozila. U trenutku kada se uspravio da uzme štake kojima se služio zbog povređene noge, čula su se dva pucnja u veoma kratkom razmaku. Zoran Đinđić pogođen je spreda ravno u srce; Milan Veruović, telohranitelj koji je stajao pored njega, pogođen je u abdomen drugim hicem. Obezbeđenje okreće prvo jedan BMW u dvorištu, a odmah zatim i drugi, smešta žrtve i kreće ka Urgentnom centru, udaljenom oko kilometar od lica mesta. Zoran Đinđić je klinički mrtav stigao na operacioni sto; pokušaji reanimacije nisu uspeli. Milan Veruović je spasen i van životne je opasnosti.
Obezbeđenje Vlade odmah je potrčalo ka mogućim mestima za snajpersku poziciju, ali takvih mesta bilo je mnogo. Ipak je ubrzo locirana pozicija na spratu dvorišne zgrade na adresi Admirala Geprata br. 14; to je ono dvorište gde se nalaze kafana „Hrabro srce“ i još neke zgrade, uključujući i Fotogrametrijski zavod iz koga je, kako je sada izvesno, pucano na premijera. Svedoci su videli tri muškarca odevena u plave kombinezone sa žutim aplikacijama kako se ubrzanim korakom udaljavaju iz dvorišta: jedan je navodno nosio u ruci pušku; drugi je imao pištolj u ruci, a treći doboš za namotavanje kabla kakav koriste majstori, ali i vojni telefonisti, za poljske induktorske telefone. Na osnovu iskaza svedoka kasnije će biti načinjen foto-robot, kompjuterska slika, jednog od osumnjičenih.
Beograd je bio blokiran dvadeset minuta kasnije, što je realno vreme: trebalo je usred bela dana i po saobraćajnoj gužvi dići policijska pojačanja, razviti ih po glavnim saobraćajnicama da kontrolišu vozila u nadi da će naći pušku ili nešto drugo sumnjivo… Verovatno je već bilo kasno jer su počinioci imali prednost u startu; još je verovatnije da je to bila obavezna rutinska mera jer su se počinioci sakrili na unapred pripremljena skrovišta u haotičnom dvomilionskom Beogradu, kažu ljudi koji su pratili i – na osnovu dugogodišnjeg iskustva – analizirali prethodne atentate. Naime, kamenčić se sakriva među kamenje, knjiga u biblioteci, a ljudi u masi ljudi.
Procena iskusnih ljudi kaže da je za pripremu ovog atentata trebalo najmanje osam dana, verovatno i desetak: trebalo je izvideti i odabrati najbolju poziciju, videti kako ući na vreme i kako diskretno uneti oružje i ostalu opremu; ispitati i isprobati puteve za bekstvo; izmeriti vremena štopericom; isplanirati alternativne planove; ući neopaženo i čekati neometano. Da ne govorimo o puškama, komunikacijama, automobilima, stanovima, lažnim dokumentima itd…
Šta je obezbeđenje moglo u toj situaciji? Ima tu nekoliko detalja: pre svega, od snajperiste teško da ima odbrane; pretnja ovakvim atentatom otklanja se obaveštajnim radom prema izvoru pretnje i predviđanjem, procenom rizika, a ne pasivnom zaštitom. Zatim, opservacione TV kamere Vlade nisu radile tri dana pre atentata, a šef Đinđićevog obezbeđenja bio je na bolovanju. Najvažnije od svega, obezbeđenje nije koristilo tunel (zvani „zvono“) koji iz dvorišta, desno kad se uđe iz Nemanjine, vodi u unutrašnjost zgrade Vlade. Socijalisti su ga inače koristili uvek tako da bi vozač u „zvono“ ulazio unazad. U tom tunelu nema ni teorijske opasnosti od snajpera jer skreće pod blagim uglom. Da je Zoran Đinđić izašao sa desne strane automobila, bio bi manja meta; ali, sa te daljine i glava je siguran cilj veštom strelcu.
Lokacija je prometna i bila je čuvana samo preko noći, kada je dežurao radnik agencije za osiguranje smeštene tu odmah, a u vlasništvu istog čoveka koji drži kafanu „Hrabro srce“. Udaljenost mesta sa koga je pucao jedan strelac od mesta na kome je Zoran Đinđić pogođen izmereno je na 184 metra; udaljenost sasvim bliska za prosečnog snajperistu. Još nije jasno odakle je ispaljen drugi hitac. Skoro je sigurno da su korišćene puške kalibra 7,62×51mm NATO (.308 Winchester, u lovačkom žargonu). Nađene su dve čaure na poziciji, ali nije jasno da li u istoj prostoriji. Reč je o kalibru veoma popularnom kod vojski i policija širom sveta, kao i među lovcima; postoje stotine modela lovačkih karabina, poluautomatskih i automatskih pušaka, kao i mitraljeza tog kalibra; Crvena zastava ih, uostalom, pravi kao karabine i kao poluautomatske puške za zapadno tržište (M 77). Metak 7,62×51 mm nastao je pedesetih godina kao kompromis u prelaznom periodu od starih teških pešadijskih metaka ka novim, manjim kalibrima, ali se zadržao kao mitraljeska municija – i kao municija za snajperske puške srednjeg dometa (do 600 m). Standardni vojnički metak ima polaznu brzinu od oko 838 m/s i masu zrna između 8,7 i 10,9 grama – u snajpersko-takmičarskoj verziji. Po prirodi povreda nanesenih premijeru Đinđiću i Milanu Veruoviću, izvesno je da je bila korišćena lovačka, a ne vojnička municija. Naime, vojnička municija podleže Haškoj konvenciji iz 1899. i mora da ima punu metalnu košuljicu (što je kasnije zaobiđeno novim municijama, kakve su 5,56 i 5,45 mm; oba metka, NATO i ruski, prave strašne rane). Korišćenjem lovačke municije cela kinetička energija prenosi se na cilj, pa su zato ti projektili pravljeni da ekspandiraju, da se prošire pri udaru u divljač: imaju mekan ili šupalj vrh i često se dešava da se raspadnu u fragmente; izlazne rane su obično mnogo veće od ulaznih. Osim toga, vešti ubica-snajperista po pravilu će puniti (laborisati) sam svoju municiju, u skladu s puškom, razdaljinom, klimatskim okolnostima i zaštitom mete; pucaće drugačijim metkom ako očekuje pancir, drugačijim ako gađa kroz staklo, a drugačijim ako je meta nezaštićena.
Te je puške, dakle, trebalo prvo upucati kako treba na nekom strelištu i odrediti nišanske parametre za različite udaljenosti i različitu municiju. Trebalo ih je onda uneti neopaženo u zgradu, naći poziciju i oslonac (obavezno mekan, zbog vibracija pri opaljenju; odatle ćebe nađeno na mestu) i trebalo je obezbediti vezu između strelaca. Izgleda da je taj kabl tome služio: radio-veza je suviše rizična.
Kretanje premijera Đinđića tog 12. marta bilo je manje-više poznato: trebalo je da se pojavi u Vladi u 13 h, zbog čega je menjao plan za to prepodne (izvinio se porukom učesnicima nekog savetovanja u Hajatu). Atentatori su, dakle, čekali neko vreme, verovatno i prenoćili na licu mesta. Treći član ekipe služio je za održavanje veze i čuvanje leđa; pošto snajperisti po pravilu rade u paru – strelac i osmatrač-zaštita – može se pretpostaviti da je bilo još nekoga u ekipi. Osmatrač služi i za to da se strelac ne zamara gledajući kroz dogled ili optički nišan. Da li je ekipa ubica imala nekoga ko im je javljao Đinđićevo kretanje, kao što je policija tvrdila u slučaju incidenta na autoputu u februaru, istraga će već utvrditi; ali, to im nije bilo potrebno ako su imali informaciju da će se premijer svakako pojaviti toga dana u zgradi Vlade.
Što se bekstva tiče, tu nije bilo mnogo alternativa: ili se sakriti u Beogradu ili se prebaciti preko granice što brže, već pripremljenim kanalom, pošto će pogranična policija već biti uzbunjena. Skrivanje u Beogradu bilo bi privremeno, naravno: dok se frka ne slegne i pažnja prirodno ne popusti.
E, sad: izgleda da su dan-dva pre atentata dva muškarca prešla hrvatsko-jugoslovensku granicu na Batrovcu (autoput Beograd–Zagreb) i da ih je dočekao „oficir Jedinice za specijalne operacije, u uniformi i sa službenim vozilom“; zagrebački „Jutarnji list“ piše o tri lica, od kojih je jedno ostalo na hrvatskoj teritoriji, a dva prešla granicu. Taj iz JSO-a navodno je rekao policiji na granici da su to „kolege, bivši legionari“ i da zaborave slučaj. Imajući u vidu reputaciju i auru JSO-a, to je bilo shvaćeno kao naređenje: obična policija odavno je naučila da se ne kači s Legijinim ljudima; čak i kada ih šamaraju… Dušan Mihajlović, ministar policije, u utorak uveče na RTS-u izjavljuje da su pouzdano identifikovana dvojica od trojice izvršilaca atentata. U utorak je MUP ipak objavio novu verziju foto-robota; sasvim je moguće da je to plod pomoći kolega sa granice, ali se ne treba odmah ponadati da je došlo do identifikacije trećeg izvršioca… To, dakle, ostaje otvorena situacija, koincidencija koja će biti proverena u istrazi. Bivši legionari, kao što je poznato, imaju običaj da održavaju veze i da se udružuju u poslovnim poduhvatima: eto, na primer, general Hrvatske vojske Ante Gotovina, takođe bivši legionar, umešan je u jednu tešku pljačku zlatarske radnje u Parizu sredinom osamdesetih – sa još tri bivša legionara…
Naš najvažniji bivši legionar, Milorad Ulemek/Luković, zvani i Legija, pridružio se francuskoj Legiji stranaca bežeći od policije posle jedne pljačke koja je pogrešno krenula, negde na Novom Beogradu, početkom osamdesetih (verovatno je u Legiju ušao pod prezimenom Ulemek). Pre toga je svirao violončelo i završio srednju muzičku školu; mladost – ludost… Zašto je Legija tu važan? Zato što je istog popodneva MUP Srbije raspisao poternicu za njim i još dvestotinak lica povezanih sa zemunskim klanom Dušana Duće Spasojevića; policija ih sumnjiči za ubistvo premijera Đinđića, saučesništvo u ubistvu, pružanje pomoći, trgovinu narkoticima i već sve što spada. Nezgodan detalj jeste taj da je Milorad Ulemek/Luković Legija od 1996. do leta 2001. bio komandant Jedinice za specijalne operacije Državne bezbednosti MUP-a Srbije, „crvenih beretki“, a posle sporazumnog raskida radnog odnosa ostao jedan od najmoćnijih ljudi u Srbiji, ako ne i najmoćniji: naime, niko drugi nije mogao nekažnjeno da radi sve to što je on radio do srede 12. marta.
Drug Legija u istoriju ulazi ne kao Arkanov vojnik, pa instruktor u Srpskoj dobrovoljačkoj gardi, niti kao instruktor, pa posle Franka Simatovića i komandant JSO-a. On u istoriju ulazi 5. oktobra 2000. godine popodne, kada su njegovi ljudi izveli jevtini propagandni trik: dovezli su se u Beograd teško naoružani i u oklopljenim „hummerima“, ispozdravljali se s narodom, poljubili popa u ruku i pobegli glavom bez obzira natrag kući, ostavivši stotine kolega policajaca da ih narod razoružava, svlači i šamara. Posle su taj trik do neukusa hvalili svi mogući, na temu: „Legija je mogao sve da nas pobije toga dana, ali je bio fin, pa nam je poštedeo život“. Izgleda da je i sam Legija u to poverovao, kao što će se videti kasnije u njegovom bezobraznom i nadmenom pismu javnosti (januar 2003).
Ironijom sudbine, ta priča počinje 4. oktobra 2000. predveče u Gepratovoj ulici, na desetak metara od mesta sa koga je ubijen Zoran Đinđić.
Prema knjizi Dragana Bujoševića i Ivana Radovanovića 5. oktobar: dvadeset četiri sata prevrata, Legija je toga dana pozvao Đinđića da se nađu nasamo u Gepratovoj. Đinđić je, kažu autori, „verovao Legiji“. Seli su u terensko vozilo i provozali se po gradu: „Velikih sranja će biti“, rekao je Legija, „naređenja su ekstremna“ (nema podataka o tome čija naređenja, ali se to dade pretpostaviti)… Dogovorili su se da demonstranti ne pucaju na policiju i da ne upadaju u kasarne. „Mnogo kasnije, svedočeći za ovu knjigu, Zoran Đinđić je priznao: Najviše sam se plašio ‘crvenih beretki’. I kada mi je on rekao da, što se njih tiče, neće biti intervencije, pao mi je kamen sa srca“ (str. 48).
Kasnije će Zoran Đinđić reći da Legiji duguje život; Legija će onda dodati: ne samo život, nego i vlast…
Nisu se u petooktobarski prevrat ugurali samo Legija sa svojima i Nebojša Pavković sa svojima; ugurala se i cela jedna galerija likova odranije veoma intimno poznatih organima gonjenja, likova koji su do ovih par dana živeli od nedostatka dokaza. Kriminalna sredina nepogrešivim je njuhom osetila da valja menjati stranu. Ceo surčinski gang, na čelu sa Ljubišom Buhom zvanim Čume (sada kandidat za zaštićenog svedoka-saradnika) i Dućom Spasojevićem (drugi na poternici zbog atentata na Zorana Đinđića), složno se stavio na raspolaganje DOS-u; takvi znaju koliko je sati i odakle vetar duva. To je, dakle, postavka odnosa snaga posle petog oktobra.
Milorad Ulemek/Luković Legija u međuvremenu „proklizava“: prvi skandal pravi u leto 2001. u diskoteci Tvrđava u Kuli, kada pucajući iz pištolja izazove požar u kome je lokal izgoreo do temelja; nikom ništa, pojeo vuk magarca… Onda, na proslavi rođendana svoje prijateljice Svetlane, udovice Ražnatović (privedene u ponedeljak zbog ilegalnog držanja oružja i saradnje sa osumnjičenima za atentat na Đinđića), u klubu „Bojan Stupica“, dolazi u sukob sa policijskom patrolom koja ga tuži za ometanje u obavljanju službe; opet je vuk (slučajno je ta zver znak JSO-a) pojeo magarca (a vi vidite koga magarac simbolizije u tom odnosu snaga); nikom ništa, predmeti su se zagubili – do pre neki dan.
Legija tada raskida radni odnos sa MUP om, sporazumno, ali mu ostaju službena vozila i jako obezbeđenje ovlašćenih radnika unutrašnjih poslova. U tim vozilima i uz pratnju tog obezbeđenja, Legija će mesecima maltretirati goste beogradskih kafića i policajce koji se nađu gde ne treba, iznad svakog zakona, nedodirljiv; da ne ulazimo u detalje siledžijskog ponašanja, malo li je bruke?
Onda, 9. novembra 2001, Jedinica za specijalne operacije započinje oružanu pobunu u svom glavnom stanu u Kuli. Kao, protestuju zbog toga što su u Hag poslata neka braća Banović, a bez zakona o saradnji s Hagom; nije nego, „legalisti iz Kule“, što reče Ljuba Živkov tada… Zanimljivo je sada to što im je menadžer za odnose s javnošću tih dana bio lično Dušan Duća Spasojević, drugoosumnjičeni u poternici za ubicama Zorana Đinđića (vidi okvir): on im je slao i organizovao novinare i televizije za koje je procenjeno da će biti puni simpatija za „heroje“ i „legaliste“. Onda su „crvene beretke“ blokirale deo autoputa kroz Beograd (kod Centra „Sava“), sa sve naoružanjem, a uz namigivanje i otvorene simpatije Demokratske stranke Srbije i predsednika SRJ Vojislava Koštunice.
„Vreme“ se našlo u posedu jednog dokumenta koji plastično ilustruje stanje stvari tih dana. Reč je o službenoj belešci jednog organa unutrašnjih poslova od 13. novembra 2001. U toj belešci policijski oficir izveštava o tome šta mu je rekla „registrovana saradnička veza“, izvesni „pripadnik svih paravojnih formacija… telohranitelj velikog broja kriminalaca po Beogradu… da je bio čovek (Milana) Radonjića, da su se na Bihaću obogatili Legija, Frenki i Radonjić. Naveo je da su uzeli toliko para kao za sto naših života, čineći uporedni pregled“. Saradnička veza kaže još i ovo: „Crvene beretke nisu ništa bez Legije i bez Frenkija… Legija s nipodaštavanjem govori o načelniku Državne bezbednosti Srbije (Goran Petrović) nazivajući ga grbavim, a zamenika Zorana Mijatovića matorim. Najviše pretnji upućeno je prema Dušanu Mihajloviću i čine sve da istog uklone. Takođe mi je kazao da se Crvene beretke ne plaše prestanka finansiranja u vidu plata i ishrane iz razloga što je već spremljeno sponzorstvo za njihov smeštaj, ishranu i ostale potrebe (kurziv je naš). Takođe me je informisao da isti (JSO) dobro znaju da Vojska neće da interveniše, a da je MUP prema njihovom mišljenju tu nemoćan i da neće smeti da ide na razoružavanje.“
Dobili smo, dakle, nevladinu organizaciju legalista sa sponzorima, teško naoružanu pri tom, sa oklopom, artiljerijom i borbenim helikopterima, pod kontrolom bivših radnika Državne bezbednosti, bez kojih „nisu ništa“, ako je verovati izvoru informacija, i koje niko ne sme krivo ni da pogleda, a kamoli suspenduje i privede sa krivičnom prijavom zbog oružane pobune.
Kriza je razrešena mlitavim kompromisom: novi potpredsednik Vlade Srbije Čedomir Jovanović u ponedeljak je eliptično priznao na Radiju i TV B92 da su morali da smene Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića, jer Vlada nije raspolagala oružanom silom koja bi JSO uverila u bezuslovnu predaju. Jedinica je opstala, a njen načelnik Odeljenja bezbednosti Milorad Bracanović postao je zamenik načelnika Državne bezbednosti Andrije Savića. Nasledio ga je u JSO-u izvesni Lečić, bivši zamenik Milana Radonjića u vreme zločina na Ibarskoj magistrali, u oktobru 1999, hvala lepo.
Sve to trajalo lepo i fino dok nije pukla tikva između Surčina i Zemuna, dok kum Duća nije rešio da uradi kuma Čumeta: otrov, pucanj, eksploziv, neverna žena (nova Jelena Trojanska), antička tragedija… Kum Čume, izbegavši u neverničke krajeve da spase glavu, odlučuje se da propeva – o svemu, jer mu je sve i propalo. Optužuje kuma Duću i prijatelja Legiju za skoro sve: Ivana Stambolića, druga ubistva, drogu, za ovo i za ono; nema više šta da izgubi, osim svojih okova koji ga svakako čekaju… Kandiduje se, dakle, za svedoka-saradnika u smislu novousvojenog zakonodavstva. Policija upada u njegovu surčinsku jazbinu i nalazi neki heroin i neke puške (otete 5. oktobra iz OUP-a Stari grad, kao što su svi znali), ali to ne slabi njegove pozicije kao svedoka: taj zna svašta, u neprilici je i upotrebljiv je.
Kum Duća osporava, tužaka i pravi prijem za neke novinare u Šilerovoj ulici br. 11, u kući koja još postoji. Bivši prijatelj Legija naduo se, uvredio se strašno i 28. januara 2003. objavio otvoreno pismo javnosti. U tom dosadnom, tupom i patetičnom pismu postoje dva-tri mesta dostojna pažnje; ostalo je pseudopatriotsko tupljenje. Idemo redom:
Poruka prva: „Zar da im (našoj vladi; M.V.) lekciju iz patriotizma sa temom Hag drže hrvatski političari o tome kako ipak postoje granice političkih kompromisa i narodnog dostojanstva?“ Drugim rečima: vidite li kako Hrvatska ne da mog druga legionara Antu Gotovinu?
Poruka druga: „Ako nećete i ne želite da poštujete bivše, pa ni sadašnje komandante, poštujte barem mrtve!“ Drugim rečima: ne poštujete ni Slobu ni mene, poštujte barem Arkana. Jer, „meni danas ne daju da budem to što jesam“ (misli: vojnik u službi otadžbine). Drugim rečima: steže se obruč, nema više besplatne zabave, dolaze računi na isplatu.
Poruka treća: „Prihvatili smo besplatnu ulaznicu za svet 5. oktobra 2000. i učinili da taj put prođe bez prolivanja srpske krvi…“ Drugim rečima: setite se ko vas je doveo na vlast!
Poruka četvrta: „…toliko im je stalo da nas se po svaku cenu i na bilo koji način reše…“ (kraj pisma). Drugim rečima: nismo se tako dogovorili: da nas se izbacuje iz posla, a taman nas je krenulo.
Ima tu još jedna koincidencija: 23. januara smenjeni su Andrija Savić, načelnik, i Milorad Bracanović, zamenik načelnika BIA (nove državne bezbednosti); Legija se tu zabrinuo jer mu je Bracanović bio desna ruka. Obruč se, dakle, stegao još malo i nastupila je nervoza. Posle će se ispostaviti da je Andrija Savić bio kolateralna šteta, jer je bilo važno smeniti Bracanovića, ali tako da se „Legija ne naljuti“. U januaru je još bilo najvažnije „da se Legija ne naljuti“; kao da se čekalo da legionar počini neku fatalnu i neoprostivu grešku. Ni on, međutim, nije sedeo dokon: 21. februara autostoper Dejan Milenković Bagzi (model: „Bugsy“ Siegel, gangster iz dvadesetih; doslovno „ludak“) izleće svojim kamionom pred kolonu vozila Zorana Đinđića. Ideja je, kažu policajci, bila da se kolona zaustavi u saobraćajnoj nesreći, a da ortaci onda završe posao raketnim bacačima i automatskim oružjem. Bagzi biva pušten iz pritvora dvaput; drugi put dok ga ne uhvate. Dušan Mihajlović, ministar unutrašnjih poslova u vladi Zorana Đinđića, kazaće (pre svega ovoga) kako je „gospodin Legija“ čovek pouzdan i uvek se odaziva sudskim pozivima. Isti takav je i Duća Spasojević: odazivao se vazda, ali su u njegovom prisustvu svedoci nekako baš tada dobijali napade akutne amnezije, kao i u Legijinom prisustvu, uostalom. Suđenje zbog Ibarske magistrale najlepši je primer: godinu dana po početku krivičnog postupka odbrana izvodi gomilu svedoka iz JSO-a koji su se naglo setili da su sa osumnjičenima pili tog 3. oktobra 1999, ama ne sećaju se tačno gde. To je bio vrhunac drskosti i bezobrazluka, naravno sve nekažnjeno; mogao bi Legija da se naljuti…
Milorad Ulemek/Luković Legija imao je do kraja obezbeđenje ovlašćenih radnika unutrašnjih poslova i pravo na službena vozila. Ministar Mihajlović je svojevremeno objašnjavao kako je to normalno jer da je reč o čoveku važnom itd. Naš izvor iz DOS-a kaže da je Legija imao obezbeđenje zato što se niko u Vladi nikada nije usudio da mu kaže da nema pravo na obezbeđenje; da se ne naljuti. Kada je obezbeđenje izgubilo iz vida svog štićenika? U sredu 12. marta 2003, kako neki tvrde? Dva dana ranije, kako tvrde neki drugi? Šta su Legijini službeni telohranitelji rekli, gde im je čovek? Da li je ušao u WC radi sebe, pa ga nije bilo, a kad su ušli – a tamo otvoren prozor?
Bilo kako bilo, nastalo je vanredno stanje. Policija je smesta aktivirala sva svoja saznanja o svemu što i oni i ostali znaju već godinama i počela da skuplja razne kontroverzne bizmismene i žestoke momke sa vrelog beogradskog asfalta, ali i iz cele Srbije. Top-lista se za nekoliko dana svela na sedam-osam traženih likova, na čelu sa Legijom i Dućom; u utorak uveče broj privedenih po vanrednom stanju popeo se na nekih 750; mnogi su zadržani u pritvoru do 30 dana, podneseno je najmanje 300 krivičnih prijava, a javilo se i nekoliko kandidata za svedoke-saradnike, koji su – kažu vlasti – ponudili veoma zanimljive podatke koji bi mogli rasvetliti niz ubistava, otmica i velikih poslova. Privedena je i Svetlana, udovica Ražnatović, u čijoj je kući u Ljutice Bogdana nađen popriličan arsenal. Taj arsenal je tamo bio oduvek, ali se čekalo vanredno stanje da se „cvetak zanovetak“ razoruža; njeni telohranitelji ispred kuće oduvek su bili tu, ali se čekalo vanredno stanje da ih se razoruža i privede. Privedeni su i Jovica Stanišić i Franko Simatović i ko zna ko još; vlasti su otvoreno saopštile da je organizovani kriminal imao podršku iz određenih krugova policije i državne bezbednosti; jedan od prvih na top-listi privedenih je suspendovani policajac OUP-a Grocka Zoran Vukojević Vuk; treba li ponavljati ko je Legija?
Vanredno stanje je sjajna stvar, kao što se vidi; trebalo ga je uvesti odmah 6. oktobra 2000, uhapsiti Radeta Markovića, raspustiti Resor državne bezbednosti i odmah praviti novu službu (do danas bismo to već davno završili), smesta penzionisati Nebojšu Pavkovića, a ne mlatiti se s kilavim legalizmom i troglavom nakazom od prelazne vlade. Zorana Đinđića su nazivali „makijavelistom“; kamo lepe sreće da je bio makijavelista, čak i u najgorem smislu reči, nego nije, veselnik: da je bio, ne bismo ga danas žalili.
Svi su priznali da je 12. marta svanuo 6. oktobar (gde je Duško Radović da ovo čuje…): Čeda, Zoran Živković, svi. Samo: šta ćemo da radimo 17. marta 2003. kad tog dana nije 6. oktobar 2000? Povratka na 6. oktobar 2000. naravno nema: banda se pregrupisala, sabrala i reorganizovala; dosijea, dokazi i kompjuterske memorije uništeni su; serdari su se dogovorili sa vojvodama da se uzajamno pokrivaju; „patrioti“ su se obezobrazili i ispuzali ispod kamenja pod koje su se 5. oktobra zavukli.
Možda se neko ponadao da će ubistvo Zorana Đinđića nešto sprečiti, obeshrabriti ili preusmeriti; da će „opomena“ izazvati državni udar, dovesti na vlast predsednika Stranke crvenih beretki, da će Ceca Ražnatović postati ministar inostranih poslova i tako dalje… Jer – Legija se naljutio! A kad se Legija naljuti, nastaje frka nebeska, jer iza Legije složno postrojena stoji Jedinica za specijalne operacije, sve sami div-junaci i novi obilići Jovice Stanišića i Franka Simatovića, a kad se „crvene beretke“ naljute, onda kamen na kamenu ne ostaje. Ispalo je da ne ostaje video na videu, frižider na frižideru i auto na autu. Evo kako: kad je vanredno stanje objavljeno, glavni stan JSO-a u Kuli nije se pomerio: javni red i mir, sušta finoća, a tamo im je za Legijom potraga, Frenkija i Jovicu im je diglo, Ceca u pritvoru – a oni ništa. Ni pisma ni razglednice. U utorak tokom dana mlazni lovci bombarderi Ratnog vazduhoplovstva u regularnim intervalima nisko su preletali centar JSO-a u Kuli: dolete, naprave par krugova i odu; i tako satima. Poruka je jasna. „Crvene beretke“ su se za to vreme bavile fiskulturom u trenerkama i stanje je bilo „redovno“ – za razliku od stanja tokom pobune 2001, koje je dežurni oficir u raportu premijeru Zoranu Đinđiću opisao kao „neredovno“. Nešto se, dakle, desilo u međuvremenu.
Rekonstrukcija vlade i Branko Ružić na N1 nekako su postali ista tema. Kojom logikom, kojim putevima, nejasno je. Jasno je samo da je ovo jedno veliko prepucavanje dve vladajuće stranke, u kom su paramediji i megafoni vlasti samo sredstvo za slanje kriptičnih poruka na relaciji SNS–SPS. Niko se tu ne obraća građanima, niti su oni bitni
Šta će biti sa jednim bračnim parom i osam samaca na Slanačkom putu 51 kojima preti iseljenje? Ko je odgovoran? Šta kaže Grad, a šta izvršitelj Ratko Vidović? Konačno, zbog čega su građani u ovome duplo oštećeni i zašto mogu da se žale jedino sudu na Kipru
“Imaćemo povlašćene okrivljene. To će biti oni koje tužilac odluči prve da sasluša. Prvi okrivljeni će se saslušavati bez prisustva ostalih okrivljenih i njihovih branilaca. Kod drugog okrivljenog po redu saslušavanja, tokom davanja iskaza, moći će da prisustvuje samo prvi koji je saslušan sa svojim advokatom. Dakle, kada poslednji dođe na davanje iskaza kod tužioca, svi već saslušani sa svojim braniocima moći će da prate njegovo izlaganje i postavljaju mu pitanja, a on nije imao prava da ta pitanja postavlja njima. Kako će tužilac određivati i po kojim kriterijumima kog okrivljenog će prvog da sasluša, a koga kao drugog ili trećeg ili poslednjeg, nije propisano”
U Srbiji ima oko 3.600 kladionica, što je skoro duplo više od broja osnovnih i srednjih škola. U manjim gradovima su, pored pekara i apoteka, uglavnom jedini objekti. Ali fizičke kladionice danas čak više nisu ni potrebne da bi se razvila zavisnost od kocke jer se sve više mladih kocka onlajn. Šta (ne) donose nova zakonska rešenja
Uoči ovogodišnjeg Beograd Prajda, “Vreme” je istraživalo kako je o ovom događaju pisala ekstremna desnica u svojim Telegram kanalima i na Iks profilima. Parada “izopačenjačkih nakaza”, “parada bolesnika”, “parada degenerika”, “pederska parada”, “satanistička parada”, “parada srama” samo su neka od živopisnih imena kojima je na društvenim mrežama nazivana Parada ponosa
Ostavka je moralni i lični čin, podnosi se smesta i neopozivo. Umesto toga, posle smrti pod nadstrešnicom vlast obećava da će politički vagati i trgovati, da vidi na koga da svali „odgovornost“
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
