Kud se dede mleko

“DIŽU PANIKU I LAŽU NAROD – Šolakov tabloid ‘Danas’ tvrdi kako mleka u Srbiji nema, a rafovi puni! (VIDEO)” – ovako je glasio naslov pre nedelju dana, koji su, kao po komandi (sic), preneli onlajn tabloidi na usluzi države. Nedelju dana kasnije, u utorak 6. septembra, na pojedinim naslovnim stranama tih istih tabloida pojavila se (ista) najava da je država “odlučila da se reši nestašica” i da “nova uredba puni rafove mlekom”.

Istog dana, u utorak, Vlada Srbije je odlučila da podigne maksimalnu dozvoljenu cenu dugotrajnog mleka sa 2,8 odsto mlečne masti – sa 119 na 129 dinara za litar. Nedelju dana pre toga, maksimalne cene su podignute sa 114 na pomenutih 119. A u prodavnicama mleka – uglavnom nema.

Deluje da su potrošači uglavnom bili iznenađeni ovim nestašicama. Ipak, 22. avgusta su pojedini proizvođači najavili da od septembra treba očekivati nestašicu mleka, jer je “stanje u tom sektoru neizdrživo, jer se povećavaju gubici zbog niske otkupne cene mleka i poskupljenja stočne hrane, pa se krave rasprodaju, zbog čega pada proizvodnja. A još u aprilu su iz Saveza udruženja odgajivača goveda saopštili da su proizvođači mleka bankrotirali, jer je cena proizvodnje litra mleka nakon (tadašnjeg) poskupljenja stočne hrane višestruko veća od cene po kojoj otkupljivači mleka plaćaju farmerima.

Kako za “Vreme” kaže Goran Ješić, nekadašnji pokrajinski sekretar za poljoprivredu, uobičajeno je da u letnjem periodu produktivnost mlečnih krava bude najniža, zbog visokih temperatura.

“To su tehnološko-fiziološki razlozi – kod nas je bilo 3,5 meseci visokih temperatura i svake godine u letnjem periodu smanjuju se količina i kvalitet mleka. Drugo, pošto Ministarstvo poljoprivrede ne da egzaktan popis, nego imamo samo godišnje statističke podatke, mi računamo da imamo 400.000 krava, a mislim da to odavno nije tačno. Nama se u protekle tri godine dramatično smanjio broj muznih krava, ima ih fizički manje, a najbolje bi to moglo da se poredi na osnovu ukupnih premija za mleko koje se daju.

Treća stvar jeste eksplozija cena inputa, pre svega žitarica koje su neophodne za stoku – kukuruz, suncokret, soja. Rod suncokreta je užasan; i kabasta hraniva, kao što su silaža i senaža, podbacila su katastrofalno jer je suša odnela sve; soje nema uopšte, a kukuruz će isto da bude na visokoj ceni”, kaže Ješić.

On dodaje i da država ništa nije uradila po pitanju agrarne politike prema stočarstvu, da je cena potpuno neodgovarajuća, ali da i sa svim navedenim faktorima i dalje fali velika količina mleka.

“Postoji mogućnost i da seljaci uzmu pa prodaju mleko na sivom tržištu, po komšiluku, ali to su male količine. Ako su počeli kao devedesetih da ga prodaju po kućama, onda su se odrekli premije od 15 dinara, ali zato uzmu 80 dinara za litar mleka, i na kraju su bolje prošli nego da su prodavali mleko mlekari. Najkvalitetnije mleko se ovde plaća 54 dinara za litar, ekstra klasa. Na ta 54 dobija se premija od 15 dinara. Ali i tu govorimo o ekstra klasi mleka, koje nema mnogo. Ako uzmemo da farmeri prodaju nižu klasu mleka, naročito sad u letnjem periodu, oni ne mogu da naplate ni za hranu za te krave”, kaže Ješić.

Prema rečima Nenada Budimovića, sekretara Udruženja za stočarstvo Privredne komore Srbije, situacija u proizvodnji mleka i mlečnom govedarstvu je “izuzetno teška” i broj muznih grla je na “istorijskom minimumu, sa tendencijom daljeg smanjenja i broja grla i proizvodnje”.

“U poslednjih 5 do 10 godina broj muznih krava je manji za preko 50.000, a steonih junica za oko 25.000, što se odrazilo i na količinu proizvedenog mleka sa 1,507 milijardi litara godišnje na oko 1,470 milijardi litara, što iznosi oko 700.000 litara manje proizvodnje na dnevnom nivou. Farmeri proizvođači su u nezavidnom položaju. Osim situacije sa kovidom u poslednje dve godine, nastala je ekonomska kriza u celoj EU, izazvana ratom Rusije i Ukrajine.

Došlo je do poskupljenja energenata, mineralnih đubriva, ambalaže, transporta, i na sve to velika suša, što je doprinelo smanjenju roda osnovnih ratarskih kultura i sena lucerke, kao osnovne kvalitetne hrane za životinje. Premije za mleko su povećane na 15 dinara i to je cena da farmeri ne budu mnogo na gubitku, ali je treba isplaćivati na vreme, kao i druge podsticaje koje država daje”, kaže za “Vreme” Budimović, napominjući da “svi proizvođači-mlekare imaju ugovore sa trgovcima o količinama i strukturi isporuke mlečnih proizvoda”.

Svakako da je faktor za nestašicu mleka sada već skoro desetomesečna zabrana poskupljenja dugotrajnog mleka – svaka mera ovog tipa, iako joj je namera da očuva standard građana, zapravo neminovno vodi u nestašicu jer se proizvođačima ne isplati da prodaju mleko po istim cenama kao i ranije, dok sve ostalo što na tu proizvodnju utiče raste vrtoglavom brzinom.

Iz Imleka su, međutim, u utorak za agenciju Beta saopštili da “nema trajne nestašice mleka”, navodeći da je “poremećaj na tržištu mleka nastao kao posledica suše i poskupljenja stočne hrane”, ali da “nikako nije u dimenzijama koje ugrožavaju kontinuirano snabdevanje tržišta Srbije mlekom i mlečnim proizvodima”, nazivajući nestašice “navodnim”, uz ocenu da su te navodne nestašice “delimično uzrokovane i povećanom potražnjom i kupovinom usled glasina da mleka neće biti”.

A upravo je Imlek, odnosno njegova privatizacija još 2003. godine, razlog trenutne situacije, prema profesoru Ljubodragu Saviću sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

“Nekad davno, 2007, imali smo na Ekonomskom fakultetu međunarodni skup, između ostalog i o privatizaciji. Moja teza je tada bila da se država olako odrekla na primer Imleka, koji je bio u sastavu PKB-a, i da će dugoročna posledica biti da će Srbija u budućnosti imati problema sa mlekom, ali ne samo da li će građani imati mleka, nego i sa stočarstvom, zato što niko od privatnih mlekara nema interesa da se bavi razvojem stočarstva, kao što je radio Imlek.

A on je radio na sledeći način: davao je svojim kooperantima mlečnu kravu, poklanjao, i njihova obaveza je bila da predaju muško tele, a ako je žensko, ostaje njima, i da im prodaju mleko. To je funkcionisalo perfektno. Naravno, kad se to privatizovalo, više niko nema interesa da se tako ponaša. Sad ljudi mogu da kupe mleko u prahu i da rade šta hoće, u njihovim rukama su i nož i pogača. Mi smo tu priču, kao i sa PKB-om, prespavali, nismo dobro razumeli, i sada samo beremo gorke plodove našeg lošeg ponašanja”, kaže Savić za “Vreme”.

“Srpsko selo je ostarilo, tamo nema mnogo mladih ljudi i samo je pitanje vremena kad će nestati. Imlek vodi svoju politiku. Ako im se isplati, kupiće mleko od srpskog seljaka. Ako im se ne isplati, oni će uvesti subvencionisano evropsko mleko. Te subvencije su neuporedivo više u odnosu na Srbiju.

Onog trenutka kad smo prodali domaće mlekare, više nemamo mogućnosti. PKB je imao svoju stoku i nije je držao da bi pravio sir, nego da bi Imlek snabdevao mlekom, a Imlek je imao finalni proizvod. I to je sve bio PKB, sve je počinjalo i završavalo se u PKB-u. Prvu stvar koju će Al Dahra likvidirati biće stočarstvo, zato što čak ni oni sa svojom hranom, ali bez finalnog proizvoda, ne mogu da opstanu. Suština je u finalnom proizvodu”, kaže prof. Savić.

Na pitanje šta dalje, Savić odgovara jednostavno: nema dalje.

“Istoriju nije moguće vratiti. Prepušteni smo poplavi uvoza jeftinog mleka i mlečnih proizvoda iz Evrope. Poljoprivreda je tamo najsubvencionisanija delatnost, polovina evropskog budžeta ide na poljoprivredu. Jedino rešenje jeste da se zavežu primarna proizvodnja i finalni proizvod”, zaključuje Savić. ¶