Koga plaši slučaj građanina Selakovića

Višenamenski ministar Nikola Selaković u Srpsku radikalnu stranku ušao je posle petooktobarskih promena, ali ne zato što je bio veliki ljubitelj Šešeljeve partije već stoga što mu je 2001. godine otac otperjan sa mesta direktora Industrije obuće “Beograd”. Procenio je, veli, da je angažman u radikalima najbolji način da se osveti koaliciji DOS, bolje nego da se angažuje u tada posrnulom SPS, u kojem je ćale imao dugogodišnji ugodni boravak.

Nije mu falilo ni ultranacionalizma, cvetalo je i cveta u Srbiji mnogo takvih cvetova – jedan je od onih patriotskih fanatika što ih je ištancao beogradski Pravni fakultet a koji smatraju da vladavina zakona nije kompatibilna sa srpstvom i srpskom državom. Kao da je u pitanju projekat ovog fakulteta, da obrazuje pojedince koji će razvaliti pravnu nauku. Ništa zapravo neobično – da biste izvršili ozbiljne finansijske prevare, poželjno je da budete ekonomista, ili da bar imate ekonomske eksperte u svojoj ekipici.

Iako je fasovao mesto asistenta na Pravnom fakultetu, izgleda da Selaković i nije baš najbolji izdanak projekta. Ne zato što nije doktorirao ni deceniju i po nakon što je postao doktorand – verovatno je imao pametnija posla u stranci – već pre svega zbog toga što je krivično delo za koje se optužuje u slučaju “Generalštab” izvršio kao poslednji šalabajzer, kao neko ko nikada nije ni prošao pored Pravnog fakulteta. Stvari su tako jasne – ako bude valjanog sudskog postupka, optužbe će biti lako dokazane i presuđene. Verovatno je to jedan od razloga što su se on i njegov šef toliko “razularili”, pošto je neko procenio da i za naprednjačke funkcionere važe zakoni, ne samo za njihove protivnike!

Selaković je superlojalista, u to nema sumnje. Vučiću se priključio odmah nakon što je ovaj sa političkim ocem, kojeg je potom politički likvidirao, Tomom Nikolićem, osnovao Srpsku naprednu stranku. Uvek je na strani onoga koji ima moć. Čak je pristao da primiri svoje nagone pa se, kao i mnogi drugi naprednjaci, godinama ponašao kao radikal na metadonima. Kada nije uzimao terapiju, otimao je studentima “ustašku” vodu “janu” i bacao je u kantu za smeće. No, i pored toga, Vučić izgleda nije siguran da Selaković neće pristati da bude zaštićeni svedok da bi sebe zaštitio.

SA METADONA PREŠLI NA STEROIDE

Kako je vreme odmicalo, Selaković se, kao i ostali naprednjaci, skinuo sa metadona. Nagoni su pušteni na pašu, potom su naprednjaci promenili terapiju i postali – radikali na steroidima. Postoji za to bezbroj pokazatelja, pisaće se knjige o primerima njihovog strasnog beščašća, a važno poglavlje će biti upravo i Vučićeve i Selakovićeve izjave koje su odgovor na tužilački i sudski postupak protiv ministra i još troje optuženika u slučaju “Generalštab”.

foto: vladimir šporčić / tanjug

I u ovoj prilici se Selaković, sve sa “najboljim studentom Pravnog fakulteta ever”, pokazuje kao neko ko kao da nije ni prošao pored bilo kakvog pravnog fakulteta, čak ni onog čije je osnivanje platio cvast organizovanog kriminala u nekoj prijebini. Ispade da je Uglješa Mrdić, neidentifikovani pravnik, veći ekspert od njih.

“Način na koji se Selaković i Vučić ponašaju u postupku ‘Generalštab’ čovek bi očekivao od nekog prostog, neobrazovanog i bahatog čoveka, koji nikada nije otvorio vrata Pravnog fakulteta. Nijednog trenutka nisu odgovorili pravnim argumentima. Nisu ni pokušali da razumnim navodima opovrgnu optužbe, recimo da kažu da se radi o pogrešnoj interpretaciji činjenica. To pokazuje koliko u njima preovlađuje nekontrolisani bes što se neko drznuo da dirne u njihovo osećanje da su iznad zakona. Da u Srbiji važi isključivo zakon jačega”, kaže nam advokat Božo Prelević.

MERITUM

Bilo je toga dosta u medijima, ali hajde da protrčimo kroz genealogiju slučaja “Generalštab”. Izgleda da su odavno Vučić i ekipica bacili oko na kompleks Generalštaba, koji se nalazi u najstrožem centru Beograda i vredi planinu novca. Ovaj kompleks, izgrađen u drugoj polovini pedesetih i s početka šezdesetih, imao je, međutim, jednu “manu”: bio je zaštićeno kulturno dobro, koje je imalo simboličku težinu ne samo zbog arhitektonske vrednosti nego je postalo simbol NATO intervencije 1999. godine.

Činjenica da je u pitanju zaštićeno kulturno dobro naprednjacima u principu ništa ne znači. Zabole ih za kulturu. Naskidali su se oni onoliko zaštita, rušili i gradili i pritom se uvek dobro ugradili. I niko ni da zucne, osim par zaluđenika.

Naprednjačka spoljna politika zasniva se na čuvenoj rečenici iz filma Oktoberfest – “Ako baba plače, daj joj keks”! Uspeh banalne politike temelji se na jednostavnosti : Ukoliko računaš na ljudsku pohlepu i glupost, uvek pobeđuješ! I tako je Vučić pomislio da će se umiliti Donaldu Trampu, sa kojim izgleda ima mnogo nesporazuma (i onih koje znamo i onih koje ne znamo i onih koje tek otkrivamo), ako ovaj kompleks pokloni njegovom zetu da tu izgradi hotelsko-poslovno-stambeni kompleks. Da bi anulirali činjenicu da kao patriote sa dna kace kompleks daju “zlim Amerikancima”, smislili su da će se tu negde naći i nešto što će biti muzej posvećen žrtvama rata sa NATO, u kojem je Srbija zvanično pobedila.

No, stvari nisu išle baš onako kako je izgledalo da će ići. U Srbiji je posle pada novosadske nadstrešnice usledio najduži građanski bunt u istoriji ovih prostora i stvari su se promenile. U institucijama su se pojavili značajni otpori, pa nešto što je nekada išlo kao iz ruke, sada je postalo problem.

U maju 2025. godine Vlada Srbije donosi odluku da skine status zaštićenog kulturnog dobra za taj kompleks kako bi se omogućilo da Generalštab ubrzano bude srušen. Već su naprednjački preduzetnici međusobno zaratili ko će dobiti ovaj posao, a onda je usledio hladan tuš. Ispostavilo se da je odluka doneta na osnovu falsifikovane dokumentacije, a da stvar bude još gora – Goran Vasić, tadašnji v. d. direktora Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, pred Tužilaštvom za organizovani kriminal priznao je to krivično delo, koje je izvršeno stoga što su se zaposleni u Zavodu usprotivili naredbi dobijenoj odozgo, odnosno bezakonju.

VUČIĆ SE NE PREDAJE

No, Vučić se nije predao. Skupština je usvojila lex specialis kojim se odobrava ubrzano rušenje Generalštaba, sklanjanje zaštite i prenamena prostora. Naravno da se niko nije konsultovao sa strukom, jer struka nije upućena u više nacionalne interese koje su poistovećene sa opstankom Vučića na vlasti. Makron će dobiti novac za “rafale”, Tramp će dobiti Generalštab i tako dalje – opstanak na vlasti podrazumeva unutrašnju diktaturu i spoljašnju podršku da se ovde radi šta se predsedniku ćefne.

A onda slede još dva udarca. Tužilaštvo pronalazi, koliko znamo, vrlo relevantne dokaze protiv ministra Selakovića, i on se nalazi na vrhu liste osumnjičenih, kasnije optuženih. Potom je Kušner odustao od projekta rekavši da bi “značajni projekti trebalo da ujedinjuju, a ne da dele”, aludirajući i na sudski postupak, ali i na negativnu reakciju građana Beograda i Srbije. Kaže, poštuje osećanja građana. Pre će biti da Tramp nije baš srećan što poklon koji dobija ima ozbiljnu grešku, koja mu je počela praviti probleme i unutar SAD.

“Vučiću nije ni na pamet palo da bi ovaj projekat trebalo realizovati diskretno, već ga je odmah razglasio na sva zvona. Ne treba biti posebno pametan da bi se shvatilo da je rušenje spomenika kulture i njegovo poklanjanje trećem licu – ordinarna korupcija. To se vidi i iz Amerike”, kaže Prelević.

No, tu se stvar ne dovršava. Šefice Republičkog zavoda za zaštitu kulture potvrdile su da je skidanje zaštite sa Generalštaba, odnosno da krše zakon, od njih tražio lično Vučić. Dakle, sve što je moglo krenuti po zlu – krenulo je.

foto: rade prelić / tanjug

NAPREDNJAČKI UZVRAT

Kada se sve sabere, nikako ne čudi do neba besna reakcija naprednjaka i njihovih medija. I TOK i Zavod našli su se na udaru radikalske histerije. Čega smo se sve naslušali? Selaković tvrdi da je TOK “autoimuno oboljenje”, “blokaderska kriminalna banda koja je uzurpirala deo države i državnog sistema”. Ovo tužilaštvo učestvuje u “državnom udaru” i radi po nalogu “centara moći” čiji je cilj rušenje vlasti i predsednika Srbije. Raduje se sudskom procesu (glavni pretres zakazan je za 4. februar) jer će na njemu “raskrinkati blokadere”.

Nije ni Vučić bio nešto sofisticiran. Odavno on mnoge u tužilaštvu i sudstvu naziva “korumpiranom mafijom” koja radi za “blokadere”. Tužioci “ruše Srbiju iznutra” i svojim delovanjem doprinose političkim ciljevima onih koji, kako tvrdi, žele “destabilizaciju države”. Najavio je da će abolirati sve one koji budu optuženi u ovom procesu, kao što je onomad pomilovao nasilnike koji su palijama tukli studentkinju u Novom Sadu. Na meti napada ministra i Vučića nalazi se i Republički zavod.

U obračun sa uključio i naprednjački mister Vulf (kakva stranka, takav i Vulf), Uglješa Mrdić, koji je parlamentu predložio izmene i dopune seta pravosudnih zakona, a čiji je cilj da se potpuno obezglavi i rasturi TOK. I o istom trošku da se celokupno pravosuđe pretvori u naprednjačkog konja koji će se sedlati po potrebi. Selaković, uzgred, voli jahanje, hvalio se da se bavio ovim sportom.

Ima tu još jedna mrdićevska kolateralna korist, o kojoj se nije odveć diskutovalo u javnosti. Predlaže se da se Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal stavi pod kontrolu glavnog tužilačkog ćacija Nenada Stefanovića, tačnije pod kontrolu beogradskog Višeg javnog tužilaštva. Na taj način će se pripitomljavati društvene mreže, odnosno informacije i kritike vlasti na internetu. Biće puno hapšenja, nema nikakvih sumnji, a moguće i banovanja sadržaja po ugledu na Erdoganovu Tursku.

DA LI JE SELAKOVIĆ VAŽNIJI OD VESIĆA?

Čini se da je ovaj slučaj izazvao žešću reakciju vrha države nego postupci koji su se vodili ili se vode protiv ministara Vesića i Momirovića zbog pada novosadske nadstrešnice. Vlast je odlučila da ide na sve ili ništa, pa i da, ako treba, direktno uđe u konflikt sa evropskim institucijama, koje nisu uopšte konsultovane u vezi sa promenama veoma važnih zakona. Naime, one ne gledaju nimalo blagonaklono na stvari koje se dešavaju sa tužilaštvom – kriminal je prekograničan, pa bi srpsko tužilaštvo pod direktnom kontrolom organizovanog kriminala i njima moglo da zada glavobolju. Ali otkud tolika naprednjačka nervoza?

Po Preleviću, postoje tri važna aspekta priče. Prvo, režim nije očekivao da će neko ustati u odbranu struke, kao što se u ovom slučaju desilo.

“Nisu očekivali jer je struka, recimo, izbegla da ustane u zaštitu hotela ‘Bristol’, zgrade ‘Geozavoda’, celog predela gde se gradi Beograd na vodi, ali i drugih delova grada i građevina koje su naprednjaci napali, oduzeli, srušili… Druga stvar koja ih je ekstremno iznervirala jeste to što je zbog pokretanja postupka propao pokušaj podmićivanja američkog predsednika. Ovaj skandal nije bio potreban ni Kušneru ni Trampu, koji i inače nema dobro mišljenje o Vučiću. I treće, ekstremno važna stvar je to što je bez Vučićevog znanja Tužilaštvo za organizovani kriminal saslušalo Gorana Vasića i od njega dobilo priznanje da je izvršeno krivično delo. Da stvar bude gora, imamo i svedočenja da su pritisci da se Generalštab izbriše iz registra kulturnih dobara vršeni u Vučićevom prisustvu. Dakle, postoje dokazi, a to se na kraju vidi i iz Vučićevih izjava, da je on ‘alfa i omega’ poslovnog poteza rušenja spomenika srpske kulture za račun podmićivanja američkog predsednika”, kaže Prelević.

Prelević tvrdi da optužni predlog pred sudom neće biti teško dokazati. Po njemu, ovaj slučaj je ključni povod da država povede pravi rat protiv Tužilaštva za organizovani kriminal, ali i kriminalističke policije, što je, između ostalog, dovelo i do smena u policiji. Ističe da je u pitanju optužni predlog, a ne optužnica, kako se to često govori u javnosti. Optužnicu sud treba da potvrdi, a optužni predlog ne. Optužni predlog se koristi kod krivičnih dela manjeg obima.

“Mislim da je TOK, koliko god to delovalo apsurdno, učinio ozbiljan ustupak Selakoviću. Po mom mišljenju, on je trebalo da bude gonjen za teže krivično delo. Trebalo je podići optužnicu. I ići na teža dela zloupotrebe službenog položaja”, kaže Prelević.

PAJTIĆ – HISTERIČNI ISPAD VUČIĆEVE BAHATOSTI

Bojan Pajtić, profesor na novosadskom Pravnom fakultetu, kaže da ovaj slučaj svakako ima i političku i pravnu dimenziju. Politička se ogleda u tome što je režim shvatio da ne samo da nije nedodirljiv i nepobediv nego da su čak i u trenutku dok su na vlasti na svim nivoima, sve do mesne zajednice, njegovi najvažniji predstavnici itekako podložni krivičnoj odgovornosti.

“Mogu da zamisle, odnosno sigurno zamišljaju, pa su se zbog toga posebno uznemirili, kako će sve to tek da izgleda kada više ne budu na vlasti. I kada sve one sudije i tužioci koje su ugnjetavali svih ovih godina počnu da rade svoj posao i procesuiraju naprednjačke kriminalce. Dakle, ovaj slučaj u kojem se sudi ministru presedan je upravo zbog toga što je režim koji misli da mu nema kraja – zapravo kroz pokretanje ovog postupka nazreo svoj definitivni i neslavni kraj. Više ih se niko ne plaši”, kaže Pajtić.

Pravna dimenzija se, po njemu, reflektuje u tome što su naprednjaci učinili sve što su mogli – u skladu sa svojim skromnih intelektualnim mogućnostima i pravničkim znanjem – da zaustave postupak, misleći da je dovoljno da donesu zakon kojom će Generalštabu ukinuti svojstvo kulturnog dobra pa da nešto prestane da bude krivično delo.

“Oni nisu uopšte razumeli da se postupak vodi zbog zloupotrebe službenog položaja, odnosno zbog primoravanja na falsifikovanje službene dokumentacije. Da li objekat Generalštaba u ovom trenutku ima svojstvo zaštićenog kulturnog dobra ili nema – nema značaja za njihovu krivičnu odgovornost. Ovaj postupak simbolički predstavlja kraj ove vlasti”, kaže Pajtić. Pajtić ističe da je Vučićeva najava da će abolirati optužene u procesu jedan od poslednjih “histeričnih ispada njegove bahatosti”.

“Vučiću bi u izbornoj godini možda odgovaralo da se neko od njegovih ministara nađe na optuženičkoj klupi da bi on mogao simbolički da kaže kako naprednjaci čiste svoje redove. Ne najavljuje on aboliciju zbog Selakovića i drugih, nego zbog sebe. Naređivao je lično da se protivzakonito skine zaštita sa Generalštaba i sudski postupak može da dovede do njega kao nalogodavca. Zašto on želi da pomiluje optužene? Ukoliko ih pomiluje, onda oni neće tražiti status zaštićenog svedoka koji će svedočiti protiv njega. Praktično, najavom da će pomilovati optužene u ovom slučaju on najavljuje ono što niko nikad nije uradio – sam će sebe osloboditi krivične odgovornosti”, kaže Pajtić.

RAJIĆ – ŠTO VAŽNIJI ŠRAF, TO VEĆA ODBRANA!

Beogradski advokat Jovan Rajić nije siguran da je režim u odbrani Selakovića glasniji nego recimo u odbrani Gorana Vesića. Kaže, ne bi mogao da pravi tu vrstu gradacije.

“Ali, svakako važi pravilo: što su šrafovi u SNS važniji i što više znaju, to je intenzivnija njihova odbrana. Pre svega zato što više znaju i više mogu da naude režimu. Tako funkcioniše svaka mafija, što je važniji šraf, veća je šteta po čitavu strukturu organizacije ukoliko on progovori”, kaže Rajić.

Rajić navodi da besni nastup Selakovića i u skupštini i u javnosti ima dva razloga.

“Napad je najbolja odbrana. Dakle, na konkretne, vrlo konkretne optužbe, na vrlo konkretan optužni predlog, konkretne navode i konkretne događaje i ono što se stavlja u izgled da je uradio – on odgovara paušalnim napadima na drugu stranu, odnosno na tužilaštvo, da je u pitanju banda, da su to lopovi, ne navodeći pritom nikakve pravne argumente. Sve to izgleda kao odbrana čoveka koji zna da je odgovoran za ono što mu se stavlja na teret, a što naravno treba dokazati tokom samog postupka”, kaže Rajić.

Osim toga, po Rajiću, očigledno je da Vučić sprovodi demonstraciju sile i zastrašivanja, šaljući poruku da stoji iza svog ministra, kojeg pušta da “bljuje otrov”.

“Kada ogolite ljušturu, kada zagrebete po površini, vidite da nikakvog sadržaja nema u tome što priča Selaković, da su to sve prazne reči i uvrede, da nema nikakvih argumenata kojim on demantuje ono što mu se stavlja na teret – i to je ono što je meni najdominantnije u celoj ovoj priči”, kaže Rajić

DA LI ĆE NAPREDNJACI USPETI DA POKORE TUŽILAŠTVO?

Na kraju, postavlja se ključno pitanje, da li će naprednjaci uspeti da tužilaštvo, odnosno pravosuđe, stave pod svoju potpunu kontrolu, čime bi Srbija iz autoritarne države prešla u skup totalitarnih?

“Problem Srbije je to što nema jasnu političku alternativu. Vidimo šta se, kada se ona samo naslutila, desilo, koliko su ljudi u institucijama ohrabreni da rade svoj posao. Svi znamo da je vlast katastrofalna. I Evropa zna da je vlast u Srbiji katastrofalna. Ali još uvek ne vide alternativu. A ako se ona ne izgradi, onda je pitanje koliko sve ovo može da traje. Ako će trajati dugo, onda se bojim da će Vučić svojim dugotrajnim pritiscima, maltretiranjima, omalovažavanjima, slomiti otpore u tužilaštvu i celom pravosuđu. Ukoliko se ipak izgradi jasna alternativa, a mislim da ona može u ovom trenutku nastati samo oko studenata kao najveće motivacione snage u Srbiji, onda bi ona mogla da sačuva i pravnu državu, i tužioce, i medije, i zaustavi dalje rastakanje države”, kaže Prelević.