Ko šta mesi i ko koga muze

Ko je pratio cene pšenice na za nas relevantnim berzama – čikaškoj, pariskoj i budimpeštanskoj, mogao je da primeti „blagu nervozu“ već u junu. Ko je gledao vesti, pa makar na domaćoj televiziji, lako bi zaključio da su uzrok nervoze preobilne kiše ovog leta, a ako se iole bavi pšenicom, onda zna da višak vode znači manji prinos, što će reći slabiju ponudu i time veću cenu. U julu je nervoza prerasla u napetost, jer je Rusiju, Ukrajinu i Kazahstan zadesila suša do sada nezabeležena, a napetost je prerasla u histeriju kad je premijer Rusije Vladimir Putin najavio zabranu izvoza pšenice izvan Zajednice nezavisnih država: istog dana, na čikaškoj berzi cena pšenice je „skočila“ za više od 30 odsto i „probijena“ je „psihološka granica“ od 300 dolara po toni. Iz nekog razloga, 300 dolara za tonu pšenice je proglašeno za „psihološku granicu“ iako je za samo jednu deceniju ovog veka bila skuplja, vrlo često „tu negde“, pa se opet vraćala tamo gde spada, negde između 170 i 210 dolara po toni.

(NE)FER: Od setve do žetve, svaki hektar pod pšenicom „proguta“ između 40.000 i 45.000 dinara, a već godinama unazad prinos od četiri tone po hektaru ima epitet „solidan“, dok je onaj od tri i po „uobičajen“. Ove godine je bio baš takav. Zašto je tako, duga je priča. Pre svega jer se uobičajeno kasni sa setvom, što se uobičajeno štedi na đubrivu, prihrani i zaštitnim sredstvima, a sve to jer je uobičajena tvrdnja da se pšenica „ne isplati“, jedan prepametan ministar poljoprivrede s početka veka je čak tvrdio da „od pšenice ‘leba nema“. Kako god, sa ovogodišnjim prinosom, samo da se troškovi pokriju, cena pšenice bi morala da bude između 11,5 i 13 dinara.

I baš zbog toga što od pšenice „leba nema“, ali mora da se seje zbog plodoreda, uobičajeno je da prva ponuđena otkupna cena bude uvredljivo niska. A kad je već običaj, zašto bi se ova godina razlikovala od drugih. Znaju otkupljivači/ucenjivači da je poljoprivrednicima novac od pšenice prvi koji u kalendarskoj godini pristiže, ali i da im baš o žetvi stižu na naplatu rate za kredite i doprinosi za zdravstveno i penzijsko osiguranje, a da državne subvencije kasne.

S druge strane, ratari su uobičajeno nezadovoljni ponuđenim, jer navikli su da je prva ponuda daleko ispod realnog, uobičajeni osećaj im je da će biti prevareni, pa kad im se ponudi osam, oni zahtevaju 15, kad se ponudi 15, oni hoće 20… Tako, 2004. godine, kad beše jedna od boljih žetvi, Ministarstvo poljoprivrede je ponudilo da „na zeleno“otkupi 200.000 tona žita po16 dinara, ali je malo ko ponudu prihvatio – jer, kad država nudi 16, mora da će pšenica koštati 24. Sve u svemu, u toku žetve cena je pala na 12 dinara i na tome ostala do sledeće žetve. Bilo je i protesta, kao što je običaj, ali uzalud: ko traži veće…

Ove godine, po već ustaljenoj praksi, bez obzira na svetske trendove, prva ponuda je bila 8,5 dinara za kilogram. Na tu ponudu ratari su odgovorili protestima, sa uobičajenim zahtevom da pšenicu otkupi država, ali po 17 dinara. Država je, naravno, zahtev glatko odbila, ali i ponudila da otkupi 120.000 tona za 12 dinara po kilogramu, opet za Robne rezerve, da bi sutradan sa ponudom od 13 dinara „izašla“ Viktorija grupa, pa je cena porasla na petnaest… U danu kada ovaj članak nastaje, cena pšenice je „zaglavljena“ na 16 dinara, jer ponuđene količine su zanemarljive.

BRAT I RAT: Već kad je pšenica ovogodišnjeg roda tek dostigla cenu prošlogodišnje, počele su spekulacije o budućim cenama hleba: poskupeće – neće poskupeti, hoće, ali ne zna kad će. Zaista, da li će, i ako će – koliko će?

Po 1-2-4 paritetu, na kome pekari i mlinari insistiraju svaki put kad se pšenica „otme kontroli“, po kome kilogram hleba mora da košta koliko dva kilograma brašna, odnosno koliko četiri kilograma pšenice, vekna od pola kilograma hleba tipa „Sava“, koji je usvojen kao „standardni“ hleb, ne bi smela da promeni cenu sve dok pšenica ne premaši 17 dinara po kilogramu. Po tom paritetu je i formirana današnja cena i to u decembru 2007. godine, kad je cena pšenice dostigla svoj istorijski maksimum, bez obzira na to što je sva ta pšenica u mlinarske silose dospela po ceni od 15 dinara za kilogram.

Da je ovaj paritet „nekom brat, a nekom rat“, pokazalo se već sledeće godine, kad se pšenica „vratila“ na 15 dinara, pa 2009. kad je „pala“ na deset dinara. Da veselje bude kompletno, pekari su i tada tražili razlog za poskupljenje, s tim da više ni govora nije bilo o paritetu, već je razlog za poskupljenje tada bio rast cena drugih „inputa“: nafte, gasa, struje…

Sada su se, vele, stekli svi uslovi: pšenica je bezmalo dvostruko skuplja nego lane, raste evro, gorivo samo što nije… Mora i hleb da poskupi.

TVRĐENJE PAZARA: Vrata poskupljenju hleba odškrinuo je ministar trgovine Slobodan Milosavljević izjavom da se hleb i dalje mesi „od prošlogodišnje pšenice koja je kupljena po deset dinara“ tako da „objektivnih razloga za povećanje cene hleba, danas, sutra ili u naredne tri nedelje nema“.

Na tu konstataciju predsednik Unije pekara Zoran Pralica oglasio se kuknjavom da pekari posluju sa gubicima, te da se zbog smanjenja kupovne moći i promet smanjio za 30 odsto, da su „u bezizlaznoj situaciji“, te da je jedini izlaz poskupljenje hleba „Sava“ sa sadašnjih 30 do 35 na „najmanje 50 dinara“.

Briljantna logika: zbog pada kupovne moći pao je promet pa cene moraju da se dignu!? Zar ne bi trebalo da bude obrnuto? Uostalom, cene hleba nisu dirigovane već se slobodno formiraju, svako može svom proizvodu, u ovom slučaju hlebu, da odredi cenu, pa nek posle „gleda“ kome će da ga proda. Na stranu što „od-do“ cena koju je naveo važi za Beograd, Novi Sad i još poneki veći grad, dok u manjim gradovima u unutrašnjosti „Sava“ može da se kupi i za dvadeset dinara.

KARTEL NA DELU: Samo koji dan pošto je javno ustvrdio da hleb mora da poskupi, Pralica je povukao reč: kao, sa Ministarstvom trgovine i usluga postignut je dogovor po kom članovi ovog udruženja neće u sledećih šest meseci povećavati cenu hleba „Sava“ od pola kilograma, ali da za uzvrat traže da „na pozajmicu“ dobiju oko 100.000 tona brašna iz Robnih rezervi. Milosavljević je, veli, dogovor „aminovao“, samo još da „aminuju“ direktor Robnih rezervi i Vlada, pa gotovo.

Na to je, naravno, reagovala Komisija za zaštitu konkurencije upozorenjem da je reč o kartelskom dogovoru koji je zakonom zabranjen, jer „dogovaranje konkurenata sa ciljem ograničenja nezavisne politike utvrđivanja prodajne cene ka krajnjem potrošaču i donošenja samostalne poslovne odluke o promeni cene dovodi do značajnog ograničavanja konkurencije“.

Slično je bilo i 2007: tada je, naime, Slobodan Milosavljević u svojstvu ministra poljoprivrede zabranio izvoz pšenice da bi, kao, obuzdao „neopravdan“ rast cena i na tri meseca je „zakucao“ na 15,66 dinara, sve dok onaj pravi kartel – desetak mlinarsko-pekarskih kompanija koje se sada, kao i onda, mudro ne oglašavaju, nije pokupovao sve ponuđeno žito da bi, čim je zabrani „iscureo pesak“, prodavao to isto žito sam sebi i tako „naduvao“ cenu hleba. I tada je Unija pekara upozorena zbog dogovaranja sa tadašnjim ministrom trgovine Predragom Bubalom o „neposkupljivanju“ hleba. Od toga ne beše ništa, kao što verovatno ni sada neće biti, a cenu hleba su sinhrono podigli i „mali“ i „veliki“.

MLEKARSKI BLUZ: Poskupljenje mleka najavio je Slobodan Petrović, generalni direktor Imleka, najveće mlekare u Srbiji. Kako je objasnio, otkupna cena će biti povećana za deset odsto, što će neminovno uticati na maloprodajne cene mleka i mlečnih proizvoda „minimum za pet odsto“. Cele prošle godine, dodaje, Imlek je plaćao 28 evrocenti za litar mleka, što je po njegovom računu bilo oko 26 dinara. „Sve mlekare na domaćem tržištu suočavaju se sa deficitom sirovog mleka. Zbog loših vremenskih prilika ulaz sirovine u mlekare pao je za oko 20 odsto, zbog čega na tržištu mleka poslednjih dana vlada nestašica. Da bi se amortizovali gubici kooperanata, mi ćemo otkupnu cenu korigovati na 28,5 dinara po litru, što je povećanje za oko deset odsto. Tako će proizvodne cene mleka i mlečnih proizvoda prvi put od 1. decembra 2007. biti veće u proseku za oko pet odsto“, objasnio je Petrović i dodao da očekuje da i druge mlekare učine isto, što su „druge mlekare“ odmah i potvrdile.

Eto sreće mlekarske: umesto 26 dinara za litar mleka, što je, po Petrovićevoj računici 28 evrocenti, proizvođači će dobijati 28,5 dinara, što po aktuelnom kursu čini celih 27 evrocenti.

Istini za volju, nije reč o „prvoj promeni cena od 2007“, već o prvom povećanju cena sirovog mleka od 2007. godine. Tada je, naime, cena sirovog mleka, koje je Imlek, zavisno od kvaliteta, kooperantima plaćao od 16 do 23 dinara, poskupelo na 18 pa do 28,5 dinara. Preračunato u evrocente, najkvalitetnije mleko je sa 29 „skočilo“ na 33,7 evrocenti. Od tada pa do sada cena je više puta „korigovana na dole“, u međuvremenu su zbog niske otkupne cene stočari protestovali, protestovali su i stočari u Evropskoj uniji (ali zbog cene od 30 evrocenti za litar), činjenica je da je zbog niskih otkupnih cena podosta „farmera“ odustalo od proizvodnje mleka ili je, prosto, bankrotiralo, činjenica je da je broj mlečnih krava u konstantnom padu, kao i da je Imlek 2007. imao 14.000 kooperanata, a sada svega 6000.

Za „lošu situaciju u stočarstvu“ Petrović „proziva“ ministra poljoprivrede Sašu Dragina, jer farmeri su tu gde jesu zbog loše agrarne politike, zbog niskih i neredovnih subvencija. S druge strane, Dragin tvrdi da nestašice mleka nema, da je Imlek veštački izaziva da bi našao opravdanje za poskupljenje, e da bi „pred udaju“ povećao vrednost kompanije kojom rukovodi. Petrović mu ne ostaje dužan: „Ministarstvo poljoprivrede treba da se bavi poljoprivredom, a ne spekulacijama šta će ko i kada da proda. Mi u ovoj situaciji nismo zato što smo loše radili, već zato što oni nisu svoj posao radili kako treba.“ I tako dalje… Kako god, korekcija cene sirovog mleka je promenila smer, što će sigurno dovesti do povećanja maloprodajnih cena. Pitanje je, samo, koliko će mleko poskupeti: i trgovci tvrde da su u teškoj situaciji.

Foto: Reuters