Može mlad pametan i sposoban čovek da napravi sjajnu karijeru od nule i da se obogati među severnim zverima; da kupi avion, jahtu i sve; da povali pola Moskve; da postane poznat i omiljen među ljudima koji nešto znače i do kojih mu je s razlogom stalo; može da živi svoj slatki život skromno i samozatajno, kao i svi pametni oligarsi i tajkuni, ali će za svoju mamu on doveka ostati dete koje ne ume da pređe ulicu, a za svoju ženu tek obična muška budala. Sve dok se ne smuva sa Severinom. E, tada – hteo ne hteo – postaje senzacija. Trebalo je na vreme da misli o tome.
Još nije jasno odakle je vest stigla zagrebačkim medijima, mada se može naslutiti izvestan marketinški ugao. Beogradski izvori, prisutni u kritičnom trenutku, kažu da se tada iz ponašanja glavnih aktera nije moglo naslutiti ništa naročito, o čemu kasnije. Bilo kako bilo, negde početkom prošle nedelje nastaje panika u Zagrebu: Severina se smuvala s Beograđaninom! A ko je sretnik?, upitali su dopisnici u tupilu od nekuženja, što bi rekao Robi K. Milan Popović, rekli su iz Zagreba, „sin Jove Popovića, Titovog generala, kako ne znate?“. Ali pola Srbije zove se Milan Popović, rekli su dopisnici; dajte nešto bliže. Posle je ispalo da nije Jovin mali, nego jedan drugi, na sreću Jovinog malog o kome prve informacije nisu bile baš laskave, ali to je druga priča.
Na svu sreću, priča se polako staložila u koliko-toliko razumljiv oblik. Reč je o Milanu Popoviću (oko 40 godina, navodno od oca Aleksandra), poslovnom čoveku od izvesne težine u sektoru obojenih metala, berzanskih poslova u vezi s njima i pratećim aktivnostima koje su neizbežne – do izvesne mere. Pokušaćemo da koliko je moguće rekonstruišemo njegovu karijeru, na osnovu izvora koji su nam bili dostupni.
MOSKVA POD NOGAMA: Milan Popović je, kažu, karijeru počeo kao taksista u Švajcarskoj, što je za svaku pohvalu s obzirom na kasnija dostignuća. Uskoro se početkom devedesetih, šarmantan i pričljiv kakav je, zbližio sa izvesnim brokerom za metale iz tadašnje firme „Mark Rič Komoditiz“, MRC (od koje će kasnije nastati „Glenkor“, ozbiljan konglomerat; Mark Rič je upao u neprilike i jedva ga je spasao Bil Klinton abolicijom za neko pranje novca 2000. godine). Reč po reč, mlađani Popović ušao je u posao sa MRC i otišao u Kazahstan da kupuje neki aluminijum za njih.
Ovde je sad potrebna jedna digresija, radi razumevanja konteksta. Trgovina obojenim metalima i ostalim mineralnim bogatstvom u Jeljcinovoj haotičnoj Rusiji bila je jedan od najboljih poslova (ako ne i najbolji!). Ukratko: čovek s gotovim parama dođe u neki (nazovimo ga tako) „Herkules Alumpromtorg“ i hoće da kupi aluminijum. Tamo razgovara sa gendirektorom, recimo Polihajevim, koji ga pošalje findirektoru, recimo Korejku, Aleksandru Ivanoviču. Posle diskretnog razgovora i razmene novca i dokumenata, kupac treba još samo da podmiti izvesnog sovjetskog birokratu u Moskvi (nisu neke pare) i pobedio je: kupio je aluminijum po sovjetskoj knjigovodstvenoj (depresiranoj) ceni, a prodaće ga na berzi obojenih metala po svetskoj tržišnoj ceni; profitna stopa je trocifrena. Tako dva-tri puta i Moskva mu je pod nogama, jer tamo vole zelene dolare, nude zaštitu za buduće poslove i lepe cure pride. Sve to, uostalom, ima u čuvenoj seriji „Sašina ekipa“ (ruski: „Brigada“); čak i aluminijum. Neodvojivi deo ovog konteksta u kome se Milan Popović pojavljuje kao nov i perspektivan igrač jeste onaj društveni: moskovska oligarhijska „statusfera“ (kako to zove Tom Vulf, veliki novinski pisac). Dakle: dolari kao kod Baje Patka; debeli džipovi s plavim svetlom i sirenom; ćelavi telohranitelji bez vrata, ali s pištoljima sistema Stečkina, Igora Jakovljeviča; lopate pravog kaspijskog kavijara, reke šampanjca i prateći bataljoni lepotica. I dobri odnosi sa administracijom, ako čovek ne želi da završi kao Hodorkovski.
Milan Popović, kažu svedoci, razumeo je situaciju. Zbližio se sa Vasilijem Anisimovim, poznatim oligarhom iz oblasti obojenih metala i nekretnina. Objasnio mu je, kažu, izvesne finansijske tehnike za prebacivanje para na Kipar i slična mesta i svoju malu firmu nekako združio s njegovom velikom, što će mu i kasnije ostati kao uspešan modus operandi. Tada ga je krenulo. Kada je Anisimov počeo da izlazi iz poslova s metalima, Popović se, kažu, približio Igoru Altuškinu, ozbiljnom trgovcu metalima na globalnom nivou. Ubedio ga je da od Zorana Drakulića otkupe prvo 20 odsto udela u nekoj metalurgijskoj firmi u Kištimu (Ural). Drakulića je, izgleda, upoznao još dok je radio za MRC, koji je bio pun kadrova iz bivšeg „Genexa“ i sličnih firmi (što je, pak, druga priča). Tada, 1995–1996, kreće ozbiljna lova kroz učešće u Altuškinovim poslovima: kupuju se jahte, avioni itd. Popović je, kažu ljudi koji su tada radili u Moskvi, ubrzo postao poznat i omiljen u srpskoj poslovnoj zajednici: njegove zabave bile su slavne, a počeo je da otvara i ugostiteljske objekte. Gradio je sebi promišljeno imidž plejboja, otvarao je barove i noćne klubove u kojima su se skupljali oligarsi i njihova deca i saradnici, što je bilo dobro za poslovne kombinacije. Te poslove vodi mu izvesni beogradski menadžer, vičan tom poslu. Među klubovima koje je vodio ili kontrolisao bili su „Četiri godišnja doba“ („Zima“, „Proleće“, „Leto“ i „Jesen“; odvojeni lokali), „Cirk“ (od cirkus) i „Đagiljev“, posebno popularan, ali je izgoreo pod nejasnim okolnostima početkom 2008. Klubovi u Moskvi inače ne traju dugo, jer se blazirana klijentela brzo zasićuje.
PUKLO KAO GROM: Popović, koliko doznajemo, negde 2001. dovodi Igora Altuškina u Srbiju; zajedno sa Drakulićem ulažu pare u valjaonicu u Sevojnu. Tu je došlo do problema, jer su Altuškin i Popović zamerili Drakuliću da ih njegov direktor firme potkrada, pa je Drakulić iz tog posla izašao. Negde u to doba Popović svoj životni stil polako, ali diskretno širi i na Beograd: svojim avionom dovodi „grupe sve boljih riba“ (naš izvor) iz Moskve; prave se vesele i nezaboravne zabave u penthausu negde u Njegoševoj; po Jadranu plovi u jahti sa izuzetno zgodnom posadom; polivanje šampanjcem, inače moskovski običaj, širi se i ovde među džet-set polusvetom. Inače ga iz Moskve prati reputacija šarmera, ženskaroša i uopšte libidinoznog tipa. Njegov najbliži drugar po Beogradu vozi neko skupo sportsko vozilo s moskovskim tablicama i hvali se da radi sa velikim naftnim firmama po Rusiji. Neki, pak, upozoravaju da Popović počinje da ima izvesne probleme s poslovnim partnerima u Moskvi, što nije neočekivano za tu sredinu: tamo svi imaju probleme, jer su poslovni partneri u principu nezasiti. Činjenica je, međutim, da se Milan Popović pažljivo klonio javne izloženosti; njegove su zabave bile ograničene i diskretne; bio je skroman (izvinite!) i samozatajan tajkun koji je gledao svoja posla, bez glamura i ispod radara te vrste javnosti.
Onda su se stekle sve okolnosti za veliki ulazak na tabloidsku estradnu „džet-set scenu“ i na „crvene tepihe“ lokalnih televizija: Milanče smuvao Severinu. Sama epizoda nije odudarala od uobičajene prakse: bila je to njegova privatna rođendanska zabava u zatvorenom klubu blizu Ade Ciganlije koji nećemo imenovati; oko 200 zvanica; pozivnice u obliku boarding passova, kao za avione; dvadesetak lepotica iz Moskve, obučenih u stjuardese i dopremljenih privatnim avionom za tu priliku; domaće pojačanje iste vrste; Haris Džinović, kažu; beogradski džet-set polusvet predstavljala je ekipa „butikašica“ (naš izvor), bogataške derladi i uobičajenih neizbežnih pratećih parazitskih pojava. Severina je nosila crnu mini haljinicu od crnih (mat, ne glanc) plastičnih pločica – sa odgovarajućim dekolteom. Zanimljivo: naši izvori tvrde da nije bilo vidljive razmene nežnosti i da niko nije naslutio da tu nešto ima između njih. Onda je pukao grom: odoše Seve i Milanče na Floridu, u njegovu gajbu!
Milanče je ušao i u beogradsku i naročito zagrebačku „statusferu“, posle moskovske. Možda su se Severina i on zaista zagledali; ona je slatka i pametna cura, a ni on nije za bacanje. Sve i da su hteli, teško da bi to ostala diskretna veza. Previše para i glamura. Da su se smuvali neki stvarno dobar pisac i neka sjajna i lepa violinistkinja, ne bi bilo ove frke. Ali, ovde su pare i glamur u igri. Kažu da je Skot Ficdžerald, pišući Velikog Getsbija, bio impresioniran američkim bogatašima iz dvadesetih godina (šverceri alkohola), pa je time davio sve oko sebe. U jednom trenutku je počeo da objašnjava Hemingveju kako su „bogataši drugačiji od nas“ itd. Hemingvej mu je rekao: „Jesu. Imaju pare, budalo.“ Još jedan literarni primer: uveliko potcenjena spisateljica Fransoaz Sagan (koja je to dobro znala) kaže da se u francusko „visoko društvo“ ulazilo na tri načina: ili si jako bogat, ili si jako lep, ili si jako smešan. Tada se znao red, ako ništa drugo. Danas je dovoljno da si izvikan kao „celebrity„, a to je čas posla – ako znaš koga treba. Taj Milanče i ta Severina bili su neko i nešto i bez ovih uzbuđenja. Da li im je cela ova frka zaista trebala – ili je i to deo marketinga? To, međutim, ne potresa žute tabloide i „red carpet“ televizije: oni su se plena dokopali.
