Ko hoće – hoće, ko neće – mora

Malo je poznato, moguće je da se zaboravilo, ili se možda sa nekom namerom prećutkuje, ali propisi blaženopočivše SFRJ o bezbednosti hrane bili su mnogo strožiji od evropskih u to doba, vrlo bliski ovima koji nam se sada, kad se „približavamo evropskoj uniji“ , kao nameću. Istina, tada su ti propisi bili u okviru JUS-a – Jugoslovenskog standarda, a sada se zovu HACCP – Hazard Analyisis and Critical Control Point, IFS – International Food Standard, ISO 22000…

Ti propisi, kako god da se zovu, pored toga što su prevashodno „zaštita potrošača“, ujedno su i zaštita (lokalnih) proizvođača: zgodni su za vancarinsko „ograđivanje“ tržižtšta za „naše“ proizvođaće. Pitanje je, samo, koji su to „naši proizvođači“. Sa stanovišta Evropske unije, „naši“ su svi koji su unutar, a svi ostali su oni koji su van.

Komisija EU je 12. januara 2000. godine usvojila osnove i akcioni plan za bezbednost hrane u dokumentu pod nazivom Bela knjiga, koja sadrži principe, osnovne elemente politike i regulative, pravila kontrole, informisanje potrošača i međunarodne aspekte bezbednosti hrane. Osnovni princip je da legislativa mora počivati kontroli hrane „od farme do trpeze“, a standardi za bezbednost moraju biti zasnovani na tri ključna aspekta – ekonomskom, socijalnom i ekološkim.

Prema našem Zakonu o bezbednosti hrane (Sl. glasnik RS 41/2009, član 47) „subjekti u poslovanju hranom dužni su da uspostave sistem za osiguranje bezbednosti hrane u svim fazama proizvodnje, prerade i prometa hrane, osim na nivou primarne proizvodnje, u svakom objektu pod njihovom kontrolom, u skladu sa principima dobre proizvođačke i higijenske prakse i analize opasnosti i kritičnih kontrolnih tačaka (HACCP)“, a prema Zakonu o veterinarstvu (Sl. glasnik RS 91/2005), od 01.01.2009. primena HACCP-a je obavezna za „pravno lice i preduzetnika koji obavlja delatnost klanja životinja, proizvodnju i promet hrane životinjskog porekla, hrane za životinje, kao i sakupljanje, preradu i uništavanje otpadaka životinjskog porekla…“.

Ministarstvo poljoprivede Srbije je od 2005. do 2008. godine izdvojilo 443 miliona dinara pomoći za uvođenje HACCP standarda u 805 preduzeća, a prema podacima Ministarstva, 407 od njih je uvelo HACCP, 103 je u završnoj, a 295 kompanija je u početnoj fazi uvođenja ovog standarda.Precizni podaci o broju preduzeća koja su implementirala HACCP u Srbiji ne postoje, ali prema procenama reč je o najviše 5.000, među kojima su uglavnom svi veliki proizvodni i prodajni lanci.

U prvom koraku za HACCP sertifikaciju, ovlašćena konsultantska agencija utvrdjuje stanje. Sledeći korak je otklanjanje eventualnih problema, rekonstrukcija objekta, ako je potrebna, i ispunjavanje ostalih uslova. Samo usluge konsalting agencije koštaju između 2.000 i 5.000 evra, a ako je potrebno investiranje u infrastrukturu brojke su mnogo veće, te trošak može da bude i više desetina hiljada evra.

Cena standardizacije ne zavisi od veličine preduzeća ili broja zaposlenih, već od broja tehnologija koje je potrebno promeniti, od proizvodnog kapaciteta, zatim da li postoji jedan ili više procesa, kao i od broja proizvoda. Ovlašćene kancelarije, koje izdaju HACCP sertifikat, imaju zadatak da pre izdavanja ovog dokumenta budu uključene u sve faze promene sistema.

Pojedine nove članice EU odlagale su uvođenje ovog standarda za sve proizvođače. U Mađarskoj je, na primer, prilikom uvođenju ovog standarda od nekadašnjih 6.000 pekarskih objekata zatvoreno čak 2.000, dok ga je Poljska uvela zakonom 2001. godine, ali ne i za mala i srednja preduzeća.Tek dve godine kasnije promenama zakona poljski proizvođači hrane su bili obavezni da poseduju HACCP sertifikat bez obzira na veličinu preduzeća, a na to su bili obavezni i uvoznici prehrambenih proizvoda.

„U poslednje dve godine je stvarno urađen fantastičan posao što se tiče zakona: usvojen je 31 zakon i preko 200 podzakonskih akata. Ako se pogleda period od 2000, do ove administracije je usvojeno svega 5 zakona“, rekao je za „Vreme“ dr Saša Dragin, minister poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva. „To je veliki posao i jako je bilo bitno da ti zakoni odmah uđu u implementaciju. Posebno je jako bitno kako se implementiraju da bi smo imali i rezultate od te implementacije. Veći deo se odnosi na bezbednost hrane da li direktno kao recimo Zakon o bezbednosti hrane, Zakon o veterini, Zakon o organskoj poljoprivredi, Zakon o alkoholnim pićima, a i indirektno kao recimo Zakon o dobrobiti životinja, Zakon o sredstvima za ishranu bilja, Zakon o sredstvima za zaštitu bilja“.

Međutim, kao što to inače biva, kod nas nije neki problem zakon usvojiti, ali zato problemi nastaju pri sprovođenju zakona. „Ono što je bilo jako teško kroz implemntaciju i gde smo imali jako velike probleme je da u Srbiji postoje dva lobija: uvoznički i proizvođački. Prvi hoće da zaštite svoj položaj pri uvozu, a sada je obesmišljen i sam pokušaj uvoza proizvoda lošeg kvaliteta po damping cenama. Drugi su proizvođači koji su ovim zakonom dobili odgovornost vezano za proizvodnju tih proizvoda: sada su u obavezi da sami kontrolišu kvalitet proizvoda preko primene standarda“, objašnjava ministar i dodaje da je bilo potrebno u implementaciji tog sistema i organizovat i kapacitete samom ministarstvu, što nije bilo lako zbog smanjenja broja radnih mesta.

Prof. Dr Miladin Ševarlić, predsednik društva agrarnih ekonomista Srbije kaže da „u donošenju zakona i pribavljanju sertifikata manje zaostajemo od evrope nego u primeni i poštovanju tih standarda u našoj proizvodnoj praksi – posebno kad se radi o proizvodnji namenjenoj domaćem tržištu“, a prof. Radomir Radovanović, šef katedre za upravljanje bezbednošću i kvalitetom hrane na Poljoprivrednom fakultetu smatra da nije važno samo uvesti koncept, već je neophodan i izvestan nivo posvećenosti i angažovanja vrhovnog rukovodstva, uz stalno unapređenje sistema: „Najveći problem je implementacija koncepta, jer na njemu radi veliki broj nekompetentnih ljudi. Oni imaju iskustvo i znanje, ali u nekim drugim menadžment sistemima. Prema ISO standardu, konsultant za implementaciju nekog koncepta mora da ima primererno obrazovanje, da ima iskustvo u radu u toj struci i da poseduje određene veštine. Ne možete vi kao elektroinženjer da se bavite implementacijom u prehrambenoj industriji, zato što znate principe menadžmenta. Vi ne znate suštinske stvari o hrani.“

Ceo dodatak „Vreme Evrope“, kao i druge tekstove iz oblasti zaštita potrošača možete pročitati na sajtu www.vremekupovine.rs. Tekstovi iz „Vremena Evrope“ nalaze se na <a href="http://www.vremekupovine.rs/index.php/drugi-pisu/vreme

“ target=“_blank“>ovoj stranici