Katalog beščašća, nasilja i ucena

Pre više od dva meseca, jedna opoziciona politička stranka u jednom gradu u Srbiji odlučila je da objavi bilten u kojem će progovoriti o koruptivnim radnjama lokalne vlasti i njenoj sprezi sa organizovanim kriminalom. Tekstovi su napisani, urađena je grafička priprema, ali publikacija još uvek nije ugledala svetlost dana, iz prostog razloga – nijedna štamparija nije bila spremna, tačnije nije imalahrabrosti da je odštampa. Pozvana su grafička preduzeća i u drugim gradovima, pa opet ništa.

Vlasnici štamparija nisu krili razloge zbog kojih odbijaju posao koji bi im doneo nekakav novac u ovo vreme besparice: neki od njih su, naime, ranije imali veoma loša iskustva i, nakon što su „štancovali“ materijale koji nisu bili po volji naprednjačkoj vlasti, posetile su ih brojne, veoma temeljite inspekcije i naplatile izdašne kazne. Inspekcijske akcije su dale razultate, svi su izvukli pouku i odlučili da je napametnije da ubuduće gledaju svoja posla i štampaju samo „politički korektne“ sadržaje. Strah se toliko uvukao u kosti da nemaju poverenja ni u koga, čak ni u sopstvene radnike. Ako bi štampali anonimno, „pod okriljem noći“, nisu sigurni da neko od zaposlenih neće dojaviti „nedozvoljene rabote“ svoga gazde. Ne vredi rizikovati.

VAŽNI SU DOBRI ODNOSI

Ova pričica samo je jedna od onih bezbrojnih koje poručuju da je biti opozicionar u Srbiji danas veoma nezgodan i komplikovan posao – i da s vremenom postaje sve teži i zahtevniji – a da su strah, ucena i autocenzura najvažniji temelji naprednjačke vlasti. I onima sa najjeftinijim ulaznicama odavno je jasno da Srpska napredna stranka ulaže ogromne novce iz svog bunara bez dna i mobiliše skoro sve ljudske resurse ne da bi vodila državu, nego da bi onemogućila bilo kakvo istinsko opoziciono delovanje i diskreditovala, pa i uništila političke protivnike. U tu svrhu su mobilisana sva institucionalna i vaninstitucionalna sredstva: od zloupotrebe medija, policije, tajnih službi, pravosuđa, inspekcijskih službi, preko stranačke kontrole javnih i javno-privatnih poslova, do raznih ekstremističkih grupacija koje drži pod kontrolom, a koje – kad god joj se ćefne – može nahuškati na neposlušne.

U deregulisanom okruženju, i privatne firme žele da imaju dobre odnose sa vlastima, pa će čak i one koje ne sarađuju sa državom isključiti mogućnost da na bilo koji način budu dovedene u vezu sa opozicijom.

Čak i onih devedesetih nije bilo problema da se štampaju opozicioni materijali – moglo se to bogami uraditi i u nekim državnim štamparijama – a one subverzivnije su umnožavali privatni grafičari, čak i po povlašćenoj ceni, ne plašeći se posledica. Devedesetih su mogli na raznim mestima da se održavaju javni skupovi na kojima će govoriti i opozicionari, a sada se sa njima ne može popiti ni kafa na javnom mestu, a da neko to ne uslika i da slika ne osvane sutradan u tabloidima ili da neposredno posle toga u lokal ne bane poreska ili sanitarna inspekcija. Devedesetih je bilo – što kažu neki – više prostora za disanje. I ljudi su bili manje uplašeni i zagledani u sopstveni pupak.

ZABRANJENO ZA PSE I OPOZICIONARE

Pre desetak dana, spomenuta poreska inspekcija posetila je jedan kafe u Užicu. Razlog za kontrolu niko nije krio: naime, dan ranije su u ovom lokalu boravili „zloglasni“ Dragan Đilas i ljudi iz lokalnog odbora Stanke slobode i pravde. Kafe je zatvoren na 15 dana – kada su poreznici prilježni, uvek nešto nađu, kaže narodna poslovica – a jedan broj Užičana je odlučio da zbog toga protestuje tako što će u ovom lokalu dan pred „pečaćenje“ popiti piće solidarnosti.

Đilas je povrdio kako ovo nije prvi put da se ugostitelji kažnjavaju jer su „dozvolili“ njemu i njegovim saradnicima da borave u njihovim objektima. Prema njegovim rečima, ranije su zatvarani i lokali u Kraljevu i Vrnjačkoj Banji u kojima su SSP-ovci ručali, a u drugim mestima su ih vlasnici restorana molili da ne dolaze jer su unapred znali da će imati probleme – neko ih je već upozorio. „Sve je to još jedan dokaz u kakvom fašizmu živimo“, rekao je Đilas. Pavle Grbović, predsednik Pokreta slobodnih građana, podseća da su se slične stvari dešavale i ranije, bivšem lideru ove stranke i predsedničkom kandidatu Saši Jankoviću. Neki restorani su, posle njegove posete, takođe bili predmet inspekcijske forenzike tokom kampanje za predsedničke izbore 2017. godine.

Kada već pominjemo pomalo zaboravljenog Sašu Jankovića, podsetimo da je on rečit primer kroz šta sve opozicionar u Srbiji može da prođe ako se usudi da otvoreno kritikuje SNS i izađe na crtu Aleksandru Vučiću. Mediji su očas posla od predanog državnog službenika napravili monstruma. Danonoćno su, pre tri-četiri godine, obaveštavali da je Janković „strani špijun“, „albanski lobista“, „neprijatelj Srbije“, pa i hladnokrvni „ubica“, dok su levo i građanski orijentisani naprednjački partneri ukazivali da je on zapravo „veliki nacionalista“, pa čak i neka vrsta „ratnog zločinca“. Osim ekstremnih desničara, opozicionari u Srbiji uvek treba da imaju u vidu i ove „levo-građanističke“, a u stvari korumpirane vučićevce, koji će ih mlatnuti toljagom i kada pokažu mali znak nepažnje.

Odavno je opšte mesto da mediji bliski vlasti tuku opoziciju iz svih oružja i oruđa, na nacionalnom nivou, ali i na lokalu (sve je više lokalnih „Informera“). To najbolje na svojoj koži oseća Dragan Đilas, koji je prevashodno „tajkun“, „lopov“ koji je ukrao legendarnih 619 miliona evra. Ni drugi opozicioni aktivisti ne prolaze mnogo bolje, pogotovo kada malo uzdignu glavu: i oni se pretvaraju u neprijatelje društva, a unapred pripremljene atribute protiv njih ponavljaju i režimski mediji i aktivisti, kao i vojska botova na društvenim mrežama, do iznemoglosti. Tu su i brojne pretnje i uvrede koje pristižu društvenim mrežama i koje su uveliko normalizovane. Dobrica Veselinović iz pokreta „Ne davimo Beograd“ kaže da na njih više u njegovoj organizaciji i ne obraćaju pažnju. Normalizovan je i progon opozicije, i nekako svi misle da je to što joj se dešava u Srbiji sasvim u redu, da ide u rok službe.

Opšte je mesto i da su policija i tajne službe u funkciji Stranke, i da dobar deo kapaciteta troše na suzbijanje i kontrolu opozicionog delovanja. Naši sagovornici iz opozicije vele kako postoje bezbrojni dokazi da se njihovi telefoni i međusobne komunikacije protivzakonito prisluškuju, a da im to ponekad službena lica izokola i saopšte, što predstavlja oblik dodatnog zastrašivanja. U zaštiti režima, BIA je krajem septembra prešla do tada poznate okvire sopstvenog antiopozicionog delovanja kada je člana Narodne stranke Konstantina Katića nezakonito uhapsila na beogradskom aerodromu, pa ga tukla i mučila četiri sata zbog nekakvog tvita koji sadrži uvrede predsednika Srbije, a koji nije ni objavljen na Katićevom nalogu. Tu je, dakako, i pravosuđe koje, pogotovo na nižim instancama, efikasno sankcioniše opozicione akcije pa se, recimo, protiv pokreta „Ne davimo Beograd“ vodilo i vodi čak 30 sudskih postupaka, između ostalog za lepljenje nalepnica, paljenje baklji i ostavljanje otpada.

Vredi podsetiti da je odlučni pohod SNS na opoziciju započeo odmah posle dolaska ove stranke na vlast, 2012. godine, pod izgovorom dobro izreklamirane borbe protiv kriminala. Veliki broj predstavnika prethodne vlasti je teatralno uhapšen, prema dostupnim podacima oko 120 članova Demokratske stranke. Od toga se ova partija ni do danas nije oporavila. Sve se to mirno posmatralo, smatrajući da nadležni organi treba da rade svoj posao. Ali, rezultati svedoče da su u pitanju bila brzinska, političko-marketinška privođenja, zbog čega su mnogi proveli mnogo dana u pritvoru, a da protiv njih nikada nije ni podignuta optužnica. Drugi su boravili mesecima u pritvoru, a optužnica protiv njih je u međuvremenu pravnosnažno odbačena, o čemu se po pravilu ne izveštava. Protiv trećih je proces još u toku…

Uz hapšenje bivših funkcionera, SNS je vodio i još jednu veoma lukavu kampanju protiv opozicije. Cilj te uspešne strategije bio je da se ljudima zgadi politika, da se političke stranke same po sebi tretiraju kao nekakvo zlo. Znali su da to neće naštetiti njihovom biračkom telu, koje SNS doživljava kao nadstranku a njenog lidera kao mesiju. Opozicionari su tako izgubili podršku i među građanima koji nisu skloni naprednjacima, ali koji ne žele „politiku u njihovu butigu“.

NA LOKALU JE MRAČNIJE

I dok opozicionari u velikim gradovima imaju bar nekakvu zaštitu javnosti i, eventualno, zaštitu međunarodnih organizacija, na lokalu se tek dešavaju gadne stvari. Politički mrak se tu može rezati nožem, a skoro svuda je uspostavljena potpuna simfonija vlasti, policije, pravosuđa, moćnika i kriminala. I hajde, bori se protiv toga. Predstavnici opozicionih stranaka sa kojima smo razgovarali kažu da ne postoji niti jedan njihov lokalni odbor u kojem bar poneko nije „trpeo posledice svog stranačkog angažmana“.

Najosetljiviji su, naravno, oni koji su zaposleni u državnim službama, a u manjim sredinama državno zaposlenje ima poseban značaj. Onima koji su bili na privremenim ugovorima, ugovor nije produžavan. Drugi su raspoređeni na niže i slabije plaćene pozicije, treći su dobijali premeštaj, pa tako, recimo, jedan član SSP iz Obrenovca mora svakog dana da putuje na posao dvadesetak kilometara. Svakome od njih je stavljeno do znanja da su to konsekvence njihovog opozicionog delovanja. Sve su to loše vesti, među kojima se ističe jedna dobra – oni nisu poklekli. Po pravilu, prethodno su naprednjaci direktno ili posredno obavljali razgovore sa njima i pokušavali da ih „urazume“, da ih ubede da se manu „ćorava posla“. Ili da se ne bave politikom, ili da se učlane u SNS, što sa sobom nosi određene prinadležnosti.

Odbornik Narodne stranke iz Trstenika Goran Petrović je 2017. godine, recimo, dobio otkaz u Javnom preduzeću za uređivanje građevinskog zemljišta jer je odbio da pređe u tabor SNS-a i postane odbornik vladajuće većine u tom gradu. U Kikindi su članovi Demokratske stranke zaposleni u javnim službama sistematski ponižavani posle promene vlasti: neki diplomirani pravnici i filolozi su dobili nove poslovne zadatke – angažovani su, između ostalog, i u poljočuvarskim službama. Potom su podneli tužbu za mobing i dobili sudsku satisfakciju. U Vršcu je pre nekoliko godina sa mesta načelnice Odeljenja ginekologije i akušerstva Opšte bolnice u Vršcu smenjena Tatjana Vešović zbog toga što nije želela da odustane od svog angažmana u Demokratskoj stranci iako je prethodno njeno odeljenje dobilo prestižnu nagradu. Opozicionar, omiljeni predavač u jednoj srednjoj školi u Sremu, sa kojim smo razgovarali, trpi strahovit mobing, ali još uvek izbegava da o tome govori javno jer strahuje šta bi se tek tada moglo desiti.

Nisu, međutim, na udaru samo oni koji rade u javnim službama već i oni u privatnim firmama koje posluju sa lokalnim samoupravama. Jednom članu PSG-a stavljeno je do znanja da je njegov stranački angažman neprihvatljiv za firmu u kojoj je zaposlen, pa je potom isključen iz procesa odlučivanja, data mu je najgora moguća kancelarija i morao je da obavlja ponižavajuće zadatke. Situacija se dodatno komplikuje kada znamo da posledice političkog angažmana ne trpe samo opozicionari, već i članovi njihovih porodica, pa i prijatelji. I oni bivaju na različite načine mobingovani mada se o tome uglavnom ćuti zbog straha od gubitka posla. Naprednjaci, očigledno, veoma dobro prepoznaju gde se nekome nalazi bolno mesto, pa upravo tu vrše najjači presing. Zapravo se i porodica (i prijatelji) stavljaju u službu pritiska na lokalne opozicionare ne bi li oni odustali od svog političkog angažmana. Podsetimo na slučaj potpredsednice DS-a Dragane Rakić, čijem mužu je u Vršcu prećeno otkazom u državnoj službi zbog njenog opozicionog delovanja. Setimo se i jednog „inventivnog“ slučaja od pre dve godine. Petogodišnja Marta Milojević izbačena je iz vrtića u Žitorađi zbog toga što je njen otac politički aktivan u SSP-u. Tek nakon oštre reakcije javnosti, devojčica se ponovo našla među svojim drugarima.

Prošle godine je Vladimira Jovanovića, člana Demokratske stranke i nekadašnjeg predsednika Mesne zajednice Bačko Gradište, tužilo 17 odbornika vladajuće većine (SNS i POKS) u Bečeju zbog, kako su naveli u tužbama, uvrede izrečene u jednoj zatvorenoj grupi na Fejsbuku. Uopšte, tužbe protiv lokalnih opozicionara, u svrhu njihovog „pripitomljavanja“ takođe su postale opšte mesto. A procesi se pretvaraju u princip – kadija te tuži, kadija ti sudi.

Nastavimo dalje. Poljoprivrednici koji nisu članovi SNS-a, a pogotovo oni koji su opozicionari, ne mogu da dobiju u zakup državno zemljište. U martu ove godine uhapšeni su aktivisti Lokalnog fronta Valjevo koji su pokušali da predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, kad je obišao radove u Divcima na brzoj saobraćajnici Ivetak–Lajkovac, poruče da nije dobrodošao. U Vrbasu je 2018. godine protivzakonito uklonjena bašta „Centar kafea“ jer je vlasnik ovoga lokala bio član Narodne stranke. U mnogim mestima direktori osnovnih škola, koji su članovi opozicionih stranaka, smenjeni su sa funkcije iako su imali podršku i kolektiva i roditelja. U Negotinu, nekoliko dana pre lokalnih izbora, smenjen je načelnik Policijske uprave jer je viđen sa funkcionerom Narodne stranke. Veliki broj građana koji su u Negotinu Narodnoj stranci dali potpis za učešće na izborima naknadno su pozivani iz Srpske napredne stranke, pa su savetovani da im to baš i nije bilo pametno. Zabeleženo je mnogo napada na lokalne prostorije opozicionih stranaka širom Srbije, a vandali po pravilu nisu otkriveni…

Mnogo je primera preskočeno ili zaboravljeno, a sigurno ih i čitaoci ovog teksta znaju mnogo iz svog okruženja. Sve se, na kraju, svodi na pitanje: da li zaista želite da živite u ovakvoj državi?