foto: reuters / ranko ćuković
Iseljavanje Srba u izbegličkim kolonama, mrtvi pored puta, jad i plač starica i muškaraca – slike su koje nam se još motaju po glavama. Petnaest godina kasnije Srbija i Hrvatska nisu ni blizu zajedničkog stava oko toga šta je bila i zašto se dogodila Oluja. Nema sloge čak ni oko njenih posledica, broja mrtvih, nestalih i prognanih, a jednako je teško i onima koji su ostali u Srbiji i onima koji su se vratili u Hrvatsku
U četvrtak 5. avgusta, u Hrvatskoj se proslavlja, a u Srbiji obeležava 15 godina od Oluje, hrvatske vojno-policijske akcije. Deceniju i po kasnije nismo se ni približili jedinstvenom stavu oko onoga što se događalo tih dana niti šta je prethodilo ili izazvalo Oluju.
Baš uoči godišnjice Oluje, samo dva dana ranije, tužilaštvo Haškog tribunala zatražilo je od sudija da hrvatskog generala Antu Gotovinu (53) proglase krivim za progon Srba tokom Oluje i kaznu od 27 godina zatvora. Za drugooptuženog generala Ivana Čermaka (59) zatražena je kazna od 17, a za trećeoptuženog generala Mladena Markača (53) 23 godine zatvora.
Njih trojica optuženi su za progon, prisilno premeštanje i deportaciju, pljačkanje javne i privatne imovine, bezobzirno razaranje naselja, ubistva i nehumana dela i okrutno postupanje prema srpskim civilima u Kninskoj krajini od početka avgusta do kraja septembra 1995. Hrvatski generali, međutim, tvrde da nisu krivi te da je Oluja bila legitimna vojna akcija i da nije bila usmerena protiv civila, a da udruženi zločinački poduhvat proterivanja Srba nije postojao.
Prema njihovim tvrdnjama, iseljavanje Srba u izbegličkim kolonama, mrtvi pored puta, jad i plač starica i muškaraca – slike koje nam se još motaju po glavama – rezultat su evakuacije organizovane u vlasti Republike Srpske Krajine.
DISKRIMINACIJA: Čak ni u Srbiji ne postoji jedinstven stav zvaničnika, političara, kao ni izbegličkih udruženja i udruženja porodica poginulih o tome šta se sve dogodilo tokom Oluje, koliko je ljudi nestalo, prognano, ubijeno, koliko se njih vratilo u Hrvatsku, koliko je imovine vraćeno, a koliko nije…
U Dokumentaciono-informacionom centru Veritas, koji su 1993. osnovali građani prognani iz Hrvatske, saopštavaju da raseljeni Srbi iz Hrvatske, kao i povratnici, još očekuju pomoć međunarodne zajednice u rešavanju svojih problema, posebno pitanja statusa. Zbog diskriminišućih zakona, ističu u Veritasu, koji su na snazi u Hrvatskoj, raseljenim Srbima nije omogućen povratak, kao ni ostvarenje imovinskih i drugih prava.
Predsednik Zajednice Srba Hrvatske i Bosne i Hercegovine Branislav Švonja povodom petnaest godina od Oluje izjavio je da pogubne posledice te akcije po Srbe još nisu otklonjene: „Oni su na kraju shvatili da od stanarskih prava neće biti ništa, da kuće neće biti obnovljene, dok je broj do sada obnovljenih potpuno nedovoljan, da neće biti isplaćene penzije, da neće biti nadoknade i priznavanja radnog staža, da neće biti obeštećeni za štete koje su im nanele hrvatska vojska i policija.“ Kako tvrdi Švonja, Srbi u velikim gradovima Hrvatske još ne mogu da se izjašnjavaju kao Srbi već moraju da prikrivaju svoj nacionalni identitet jer će u protivnom trpeti posledice po ličnu sigurnost.
Na evidenciji Veritasa nalaze se imena 1922 osobe srpske nacionalnosti koje su poginule ili nestale tokom Oluje ili posle nje. Od tog broja 62 odsto su civili, uglavnom stariji od 60 godina. Od ukupnog broja žrtava, prema podacima Veritasa, rešena je sudbina 894 osobe, dok se 1028 osoba vodi kao nestalo. Više od polovine su civili, 669 osoba, navode u Veritasu.
U Oluji je, prema informacijama srpske strane, ubijeno oko 1600 Srba, a oko 250.000 je proterano.
SIROMAŠNI I ZANEMARENI: Organizacije posvećene ovom pitanju slažu se da je dinamika ekshumacije i identifikacije stradalih Srba vrlo nezadovoljavajuća. Pojedini njihovi predstavnici su izneli podatak da je u proteklih godinu dana u Hrvatskoj izvršeno 112 ekshumacija i preuzeto 78 identifikovanih tela. Predsednik Udruženja porodica nestalih i poginulih u Krajini i Hrvatskoj Čedomir Marić upozorio je da nije rešena sudbina više od 1352 osobe koje nisu pokopane u masovnim grobnicama, od 2100 onih koji se vode kao nestali.
Najveći broj onih koji su tada prognani postali su građani Srbije, ali nemali broj njih nikada nije uspeo da ispliva iz bede i grupe najsiromašnijih u zemlji.
Član predsedništva Zajednice Srba Hrvatske i BiH Nikola Vukojević kaže da je svega 18 odsto, od oko 250.000 izbeglica u Srbiji, rešilo svoje stambeno pitanje, a oko četiri odsto je i dalje u kolektivnim centrima, jer nije rešeno pitanje njihove imovine koju su ostavili u Hrvatskoj. On je ocenio da još postoji oko 50.000 stanova Srba u Hrvatskoj čiji spor nije rešen i dodao da je veliki problem i nerešeno pitanje 20.000 penzionera koji ne mogu doći do evidencije o minulom radu ostvarenom u Hrvatskoj.
U Komesarijatu za izbeglice Srbije kažu da oko 7500 srpskih porodica još čeka na obnovu imovine, a da se na okončanje ovog postupka čeka i po nekoliko godina.
Prema nekim procenama izbegličkih udruženja, kako navode „Novosti“, vrednost evidentirane privatne imovine ostale iza Srba na teritoriji cele Hrvatske je 30 milijardi evra. Uništeno je oko 40.000 srpskih kuća u Lici i Dalmaciji i još oko 20.000 kuća u ostalim regijama.
Teško je objektivno oceniti kako danas žive ljudi koji su u leto 1995. napustili svoje domove. U međuvremenu su stasale generacije momaka i devojaka koji su imali svega nekoliko godina kada su u koloni kroz Hrvatsku i Republiku Srpsku putovali u Beograd, očekujući da će im u Srbiji biti bolje. Većina njih sada govori ekavicu, ali se dobro sećaju i traktora i tenkova.
Pre tri godine na Radio-televiziji Srbije prvi put je prikazan dokumentarni film „Pad Krajine“ koji je za ovu televiziju po principu „ključ u ruke“ snimila produkcijska kuća nedeljnika „Vreme“ – Vreme film. Film je premijerno tada gledalo ravno dva miliona dvadeset sedam hiljada sedamdeset gledalaca, trećina Srbije, a repriziran je i 5. avgusta naredne dve godine.
„Da, oni su imali vrlo oslobođenu komunikaciju od svih krutosti“, govori u filmu Vladislav Jovanović, bivši ministar spoljnih poslova Savezne Republike Jugoslavije, opisujući odnos dva predsednika, Franje Tuđmana i Slobodana Miloševića, koji su, kaže, jedan drugog zvali ličnim imenom.
„Bili su prisni. Nisu bili odnosi dvaju krvnih neprijatelja“, potvrđuje i Hrvoje Šarinić, bivši premijer Hrvatske i bivši šef Hrvatske obaveštajne zajednice, takođe sagovornik u „Padu Krajine“. „On je njega zvao Slobo, a ovaj njega Franja. Ali nikada nisu bili na ti“, dodaje Šarinić. „On (Tuđman) je meni jednom rekao: ‘Slobo’, veli, ‘ima muda’“ .
Odnos dvojice predsednika obeležio je i obojio sva dešavanja uoči i tokom same Oluje. U dokumentarcu su istraživane upravo političke okolnosti vezane za status Krajine – dogovori Miloševića i Tuđmana, tajni pregovori Beograda i Zagreba, politikantske igre i odluke krajiških vođa, diplomatske akcije dve zemlje… O ovim događajima u filmu između ostalih govore i sami akteri, generali Srpske vojske Krajine Mile Novaković i Milivoj Sekulić, pukovnik Kosta Novaković, bivši krajiški premijer Borislav Mikelić, i poslednji ministar spoljnih poslova Krajine Milivoj Vojinović, bivši gradonačelnik Knina Drago Kovačević, predstavnici Srba u Hrvatskoj Milorad Pupavac i Veljko Džakula. O hrvatskom viđenju istih događaja govore general Hrvatske vojske Petar Stipetić, brigadiri Dušan Viro i Ante Kotromanović i bivša predstojnica Ureda predsednika Hrvatske Vesna Škare-Ožbolt.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
