foto: reuters / ranko ćuković
Iseljavanje Srba u izbegličkim kolonama, mrtvi pored puta, jad i plač starica i muškaraca – slike su koje nam se još motaju po glavama. Petnaest godina kasnije Srbija i Hrvatska nisu ni blizu zajedničkog stava oko toga šta je bila i zašto se dogodila Oluja. Nema sloge čak ni oko njenih posledica, broja mrtvih, nestalih i prognanih, a jednako je teško i onima koji su ostali u Srbiji i onima koji su se vratili u Hrvatsku
U četvrtak 5. avgusta, u Hrvatskoj se proslavlja, a u Srbiji obeležava 15 godina od Oluje, hrvatske vojno-policijske akcije. Deceniju i po kasnije nismo se ni približili jedinstvenom stavu oko onoga što se događalo tih dana niti šta je prethodilo ili izazvalo Oluju.
Baš uoči godišnjice Oluje, samo dva dana ranije, tužilaštvo Haškog tribunala zatražilo je od sudija da hrvatskog generala Antu Gotovinu (53) proglase krivim za progon Srba tokom Oluje i kaznu od 27 godina zatvora. Za drugooptuženog generala Ivana Čermaka (59) zatražena je kazna od 17, a za trećeoptuženog generala Mladena Markača (53) 23 godine zatvora.
Njih trojica optuženi su za progon, prisilno premeštanje i deportaciju, pljačkanje javne i privatne imovine, bezobzirno razaranje naselja, ubistva i nehumana dela i okrutno postupanje prema srpskim civilima u Kninskoj krajini od početka avgusta do kraja septembra 1995. Hrvatski generali, međutim, tvrde da nisu krivi te da je Oluja bila legitimna vojna akcija i da nije bila usmerena protiv civila, a da udruženi zločinački poduhvat proterivanja Srba nije postojao.
Prema njihovim tvrdnjama, iseljavanje Srba u izbegličkim kolonama, mrtvi pored puta, jad i plač starica i muškaraca – slike koje nam se još motaju po glavama – rezultat su evakuacije organizovane u vlasti Republike Srpske Krajine.
DISKRIMINACIJA: Čak ni u Srbiji ne postoji jedinstven stav zvaničnika, političara, kao ni izbegličkih udruženja i udruženja porodica poginulih o tome šta se sve dogodilo tokom Oluje, koliko je ljudi nestalo, prognano, ubijeno, koliko se njih vratilo u Hrvatsku, koliko je imovine vraćeno, a koliko nije…
U Dokumentaciono-informacionom centru Veritas, koji su 1993. osnovali građani prognani iz Hrvatske, saopštavaju da raseljeni Srbi iz Hrvatske, kao i povratnici, još očekuju pomoć međunarodne zajednice u rešavanju svojih problema, posebno pitanja statusa. Zbog diskriminišućih zakona, ističu u Veritasu, koji su na snazi u Hrvatskoj, raseljenim Srbima nije omogućen povratak, kao ni ostvarenje imovinskih i drugih prava.
Predsednik Zajednice Srba Hrvatske i Bosne i Hercegovine Branislav Švonja povodom petnaest godina od Oluje izjavio je da pogubne posledice te akcije po Srbe još nisu otklonjene: „Oni su na kraju shvatili da od stanarskih prava neće biti ništa, da kuće neće biti obnovljene, dok je broj do sada obnovljenih potpuno nedovoljan, da neće biti isplaćene penzije, da neće biti nadoknade i priznavanja radnog staža, da neće biti obeštećeni za štete koje su im nanele hrvatska vojska i policija.“ Kako tvrdi Švonja, Srbi u velikim gradovima Hrvatske još ne mogu da se izjašnjavaju kao Srbi već moraju da prikrivaju svoj nacionalni identitet jer će u protivnom trpeti posledice po ličnu sigurnost.
Na evidenciji Veritasa nalaze se imena 1922 osobe srpske nacionalnosti koje su poginule ili nestale tokom Oluje ili posle nje. Od tog broja 62 odsto su civili, uglavnom stariji od 60 godina. Od ukupnog broja žrtava, prema podacima Veritasa, rešena je sudbina 894 osobe, dok se 1028 osoba vodi kao nestalo. Više od polovine su civili, 669 osoba, navode u Veritasu.
U Oluji je, prema informacijama srpske strane, ubijeno oko 1600 Srba, a oko 250.000 je proterano.
SIROMAŠNI I ZANEMARENI: Organizacije posvećene ovom pitanju slažu se da je dinamika ekshumacije i identifikacije stradalih Srba vrlo nezadovoljavajuća. Pojedini njihovi predstavnici su izneli podatak da je u proteklih godinu dana u Hrvatskoj izvršeno 112 ekshumacija i preuzeto 78 identifikovanih tela. Predsednik Udruženja porodica nestalih i poginulih u Krajini i Hrvatskoj Čedomir Marić upozorio je da nije rešena sudbina više od 1352 osobe koje nisu pokopane u masovnim grobnicama, od 2100 onih koji se vode kao nestali.
Najveći broj onih koji su tada prognani postali su građani Srbije, ali nemali broj njih nikada nije uspeo da ispliva iz bede i grupe najsiromašnijih u zemlji.
Član predsedništva Zajednice Srba Hrvatske i BiH Nikola Vukojević kaže da je svega 18 odsto, od oko 250.000 izbeglica u Srbiji, rešilo svoje stambeno pitanje, a oko četiri odsto je i dalje u kolektivnim centrima, jer nije rešeno pitanje njihove imovine koju su ostavili u Hrvatskoj. On je ocenio da još postoji oko 50.000 stanova Srba u Hrvatskoj čiji spor nije rešen i dodao da je veliki problem i nerešeno pitanje 20.000 penzionera koji ne mogu doći do evidencije o minulom radu ostvarenom u Hrvatskoj.
U Komesarijatu za izbeglice Srbije kažu da oko 7500 srpskih porodica još čeka na obnovu imovine, a da se na okončanje ovog postupka čeka i po nekoliko godina.
Prema nekim procenama izbegličkih udruženja, kako navode „Novosti“, vrednost evidentirane privatne imovine ostale iza Srba na teritoriji cele Hrvatske je 30 milijardi evra. Uništeno je oko 40.000 srpskih kuća u Lici i Dalmaciji i još oko 20.000 kuća u ostalim regijama.
Teško je objektivno oceniti kako danas žive ljudi koji su u leto 1995. napustili svoje domove. U međuvremenu su stasale generacije momaka i devojaka koji su imali svega nekoliko godina kada su u koloni kroz Hrvatsku i Republiku Srpsku putovali u Beograd, očekujući da će im u Srbiji biti bolje. Većina njih sada govori ekavicu, ali se dobro sećaju i traktora i tenkova.
Pre tri godine na Radio-televiziji Srbije prvi put je prikazan dokumentarni film „Pad Krajine“ koji je za ovu televiziju po principu „ključ u ruke“ snimila produkcijska kuća nedeljnika „Vreme“ – Vreme film. Film je premijerno tada gledalo ravno dva miliona dvadeset sedam hiljada sedamdeset gledalaca, trećina Srbije, a repriziran je i 5. avgusta naredne dve godine.
„Da, oni su imali vrlo oslobođenu komunikaciju od svih krutosti“, govori u filmu Vladislav Jovanović, bivši ministar spoljnih poslova Savezne Republike Jugoslavije, opisujući odnos dva predsednika, Franje Tuđmana i Slobodana Miloševića, koji su, kaže, jedan drugog zvali ličnim imenom.
„Bili su prisni. Nisu bili odnosi dvaju krvnih neprijatelja“, potvrđuje i Hrvoje Šarinić, bivši premijer Hrvatske i bivši šef Hrvatske obaveštajne zajednice, takođe sagovornik u „Padu Krajine“. „On je njega zvao Slobo, a ovaj njega Franja. Ali nikada nisu bili na ti“, dodaje Šarinić. „On (Tuđman) je meni jednom rekao: ‘Slobo’, veli, ‘ima muda’“ .
Odnos dvojice predsednika obeležio je i obojio sva dešavanja uoči i tokom same Oluje. U dokumentarcu su istraživane upravo političke okolnosti vezane za status Krajine – dogovori Miloševića i Tuđmana, tajni pregovori Beograda i Zagreba, politikantske igre i odluke krajiških vođa, diplomatske akcije dve zemlje… O ovim događajima u filmu između ostalih govore i sami akteri, generali Srpske vojske Krajine Mile Novaković i Milivoj Sekulić, pukovnik Kosta Novaković, bivši krajiški premijer Borislav Mikelić, i poslednji ministar spoljnih poslova Krajine Milivoj Vojinović, bivši gradonačelnik Knina Drago Kovačević, predstavnici Srba u Hrvatskoj Milorad Pupavac i Veljko Džakula. O hrvatskom viđenju istih događaja govore general Hrvatske vojske Petar Stipetić, brigadiri Dušan Viro i Ante Kotromanović i bivša predstojnica Ureda predsednika Hrvatske Vesna Škare-Ožbolt.
Rekonstrukcija vlade i Branko Ružić na N1 nekako su postali ista tema. Kojom logikom, kojim putevima, nejasno je. Jasno je samo da je ovo jedno veliko prepucavanje dve vladajuće stranke, u kom su paramediji i megafoni vlasti samo sredstvo za slanje kriptičnih poruka na relaciji SNS–SPS. Niko se tu ne obraća građanima, niti su oni bitni
Šta će biti sa jednim bračnim parom i osam samaca na Slanačkom putu 51 kojima preti iseljenje? Ko je odgovoran? Šta kaže Grad, a šta izvršitelj Ratko Vidović? Konačno, zbog čega su građani u ovome duplo oštećeni i zašto mogu da se žale jedino sudu na Kipru
“Imaćemo povlašćene okrivljene. To će biti oni koje tužilac odluči prve da sasluša. Prvi okrivljeni će se saslušavati bez prisustva ostalih okrivljenih i njihovih branilaca. Kod drugog okrivljenog po redu saslušavanja, tokom davanja iskaza, moći će da prisustvuje samo prvi koji je saslušan sa svojim advokatom. Dakle, kada poslednji dođe na davanje iskaza kod tužioca, svi već saslušani sa svojim braniocima moći će da prate njegovo izlaganje i postavljaju mu pitanja, a on nije imao prava da ta pitanja postavlja njima. Kako će tužilac određivati i po kojim kriterijumima kog okrivljenog će prvog da sasluša, a koga kao drugog ili trećeg ili poslednjeg, nije propisano”
U Srbiji ima oko 3.600 kladionica, što je skoro duplo više od broja osnovnih i srednjih škola. U manjim gradovima su, pored pekara i apoteka, uglavnom jedini objekti. Ali fizičke kladionice danas čak više nisu ni potrebne da bi se razvila zavisnost od kocke jer se sve više mladih kocka onlajn. Šta (ne) donose nova zakonska rešenja
Uoči ovogodišnjeg Beograd Prajda, “Vreme” je istraživalo kako je o ovom događaju pisala ekstremna desnica na svojim Telegram kanalima i Iks profilima. Parada “izopačenjačkih nakaza”, “parada bolesnika”, “parada degenerika”, “pederska parada”, “satanistička parada”, “parada srama” samo su neka od živopisnih imena kojima je na društvenim mrežama nazivana Parada ponosa
Ostavka je moralni i lični čin, podnosi se smesta i neopozivo. Umesto toga, posle smrti pod nadstrešnicom vlast obećava da će politički vagati i trgovati, da vidi na koga da svali „odgovornost“
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
