Junaci našeg doba

Slika na zidu – to je, kad maksimalno pojednostavimo, mural sa likom Ratka Mladića oko kog se bije bitka u beogradskoj opštini Vračar. Samo slika na zidu, i to samo jedna od ko zna koliko širom Beograda i Srbije. O uramljenim fotografijama, tetovažama, posterima i onim najintimnijim slikama u srcu, da ne govorimo.

Nema banalnije tvrdnje od one da je Mladić za jedan deo srpskog društva heroj a za druge ratni zločinac. To nije stvar debate, jer za potonju ocenu postoje egzaktni dokazi, u vidu presude Međunarodnog suda za ratne zločine u Hagu. Međutim, deo javnosti ga zaista vidi kao heroja. Problem se dodatno komplikuje kad uzmemo u obzir da iz generacije u generaciju postoje oni kojima je heroj, koji veruju u zablude, podložni su mitomaniji i slepi za dokaze, zapisnike i iskaze svedoka. No, Ratko Mladić je, u kontekstu „nadriheroja“ srpskog društva tek vrh ledenog brega. Ispod leži čitava plejada ljudi koji imaju poštovanje i divljenje dela društva iako zastupaju stavove koji su nedvosmisleno štetni mada ne nužno ratnohuškački i nacionalistički. Presek ta dva skupa postoji, uvideće čitalac kasnije.

Poslednjih desetak dana u javnom prostoru vodi se debata o tome da li je slučaj „mural“ fabrikovan da nam skrene pažnju sa ustavnih reformi, pandemije, predstojećih izbora, klimatskih promena, plasmana fudbalske reprezentacije, poskupljenja hleba i peciva, položaja zombija kao višestruko marginalizovane grupe u novijoj televizijskoj produkciji i čega sve ne. Ali, ako vratimo film unazad, videćemo da je slučaj murala Ratka Mladića kulminacija događaja kojima svedočimo u poslednjih nekoliko meseci i ne obraćamo previše pažnje na njih. A iza tih događaja stoje konkretne osobe, čvršće ili labavije međusobno povezane. Štaviše, kad ih sve poređamo u mozaik, dobija se slika duha vremena u kom živimo, a onda i koliko se taj duh razlikuje od ostatka sveta.

SVE JE VODILO K NJEMU: Zadržaćemo se još koji momenat na „ratnoj teritoriji“, u prošlosti iz koje je nedavno, opirući se zaboravu, iskočio Dragan Vasiljković, poznatiji kao Kapetan Dragan, vođa paravojne jedinice Knindže.

Kapetan Dragan osuđen je u splitskom Županijskom sudu. Vasiljković je proglašen krivim za dve tačke optužnice – zlostavljanje zatvorenika na Kninskoj tvrđavi i napad na policijsku stanicu u Glini. Vasiljković je pravosnažno osuđen na 13,5 godina zatvora zbog ratnog zločina u Kninu i Glini tokom rata. Na suđenju je dokazano da je kao zapovednik Jedinice za posebne namene u sastavu paravojnih srpskih jedinica, odnosno zapovednik Nastavnog centra za obuku pripadnika specijalnih jedinica Alfa, tokom juna i jula 1991. u zatvoru na kninskoj tvrđavi mučio, zlostavljao i ubijao zarobljene pripadnike hrvatske vojske i policije.

Isto tako je i tokom jula 1991. godine u Glini, u dogovoru sa zapovednikom tenkovske jedinice JNA, izradio plan napada na tamošnju policijsku stanicu i prigradsko naselje Jukinac, sela Gornji i Donji Viduševac, a potom i njihovo zauzimanje. Tokom te akcije ubijeni su i ranjeni civili, od kojih je jedan bio strani novinar. Zbog nedostatka dokaza, pred splitskom sudom oslobođen je optužbe da je naredio ubistvo dvojice nepoznatih zarobljenih hrvatskih vojnika u januaru 1993. u Bruškoj kraj Benkovca.

Robijao je pre toga Kapetan i u Australiji gde je jedno vreme bio u bekstvu, potom i u Hrvatskoj, a onda je, u martu prošle godine, nakon odsluženih 13 godina (kad mu se saberu australijska i hrvatska robija), proteran u Srbiju. Sudbina se poigrala s njim, pa je iz zatvora u Lepoglavi, po dolasku u Srbiju, morao u – karantin. Protivepidemijske mere koje su tada bile na snazi odnosile su se i na njega – svako ko uđe u Srbiju iz bilo koje druge zemlje morao je u izolaciju u trajanju od 28 dana. Ove jeseni opisao je kako je izgledao njegov dolazak u Srbiju i ispričao da je od navijača Crvene zvezde, među kojima je bio i Danilo Vučić, sin predsednika Aleksandra Vučića, dobio tridesetak hiljada dolara, kao i ključeve od automobila, odnosno ključ za stan od 45 kvadrata.

„Okupili su se neki Srbi koje ne poznajem, skupili su vreću para koju su mi dali na granici. Dali su mi tridesetak hiljada dolara, ključeve od automobila i ključeve od stana od 45 kvadrata. To nije bilo iz budžeta, da se razumemo. Tu su učestvovali sin predsednika Srbije Aleksandra Vučića, Zvezdini navijači… To su stvarno patriote. Svakog od njih koji su tamo bili možete da pogledate pravo u oči i u njima vidite pravog rodoljuba. Hvala im puno za to“, rekao je Vasiljković, pa dodao da su mu rekli: „Ovo ti je, Kapetane, da imaš da kupiš novo odelo. Stvarno me to dirnulo, nisam to očekivao.“

Nakon što se u medijima podigla velika larma oko pominjanja Danila Vučića i 30.000 dolara u istoj rečenici, Kapetan je „reterirao“. Komentarišući navode medija da je dobio veliku sumu novca od sina predsednika Srbije, Vasiljković je rekao da je to „toliko tipično za izdajnike“: „Kad ne mogu na tatu, onda udaraju na sina. Od Danila nisam dobio ništa. Možda je stavio pet ili 10 evra u vreću novca koju su mi uručili, a najveća donacija je iznosila 500 evra i to je dao moj prijatelj iz Australije“, rekao je Vasiljković. Dodao je da je jedini zvaničnik Vlade Srbije sa kojim se sreo ministarka pravde Maja Popović sa kojom je razgovarao o srpskim zatvorenicima u hrvatskim zatvorima. „Posle tog sastanka uspeli smo da izvučemo devetoro Srba koji su bez ikakvih dokaza trunuli u hrvatskim zatvorima. Mislim da država ni blizu ne radi dovoljno da pomogne tim herojima, ali mi se čini da postoji raspoloženje da se nešto uradi.“

Ovo je Vasiljković izneo na konferenciji za novinare povodom peticije koju je pokrenuo za oslobađanje Zvezdana Jovanovića, pripadnika „Crvenih beretki“ osuđenog za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića. Peticiju je pokrenula Fondacija „Kapetan Dragan“, inače, u junu 2020. upisana u registar zadužbina i fondacija, čiji je osnivač, naravno, Dragan Vasiljković. Prva medijski ispraćena aktivnost Fondacije „Kapetan Dragan“ bila je, dakle, peticija za oslobađanje upravo čoveka koji je, kako je na sudu dokazano – sa dva snajperska metka ubio Zorana Đinđića.

I time stižemo do još jednog heroja za zbunjene i moralno prikraćene – Zvezdana Jovanovića. Kada je u avgustu Fondacija „Kapetan Dragan“ počela ovu akciju, jedini predstavnik vlasti koji je reagovao je poslanik Srpske napredne stranke Dragan Šormaz. On je kasnije u medijima govorio da je odustao od krivične prijave – zato što je MUP pripadnicima Vasiljkovićeve organizacije dao dozvolu da postave štandove. Najviši predstavnici vlasti u Srbiji od avgusta do danas ni jednom jedinom rečju nisu osudili ovu akciju. Viši sud u Beogradu oglasio se tvrdnjom da nema po kom osnovu da reaguje. Štandovi su bili postavljeni u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Kragujevcu… Konferencije za novinare održavane su u svakom od ovih gradova, a nezaobilazna pratnja Draganu Vasiljkoviću bio je Pavle Bihali, vođa Pokreta Levijatan.

Koja je tačno argumentacija kojom Vasiljković traži pomilovanje Zvezdana Jovanovića teško je dokučiti, jer jedino razumljivo što je izgovorio bilo je na jednom od opskurnih Jutjub kanala. Vasiljković smatra kako je Zvezdanu Jovanoviću naneta nepravda u odnosu na druge zatvorenike u Srbiji, posebno Albance koji su za teška mučenja i silovanja odslužili svega dve godine kazne, dok je Zvezdan Jovanović u samici 17 godina. Vasiljković je još dodao da ne negira kako je Jovanović ubio premijera Srbije, ali takođe smatra da je dobio „neadekvatnu kaznu“ i da sud nije uzeo u obzir da je on „srpski heroj“. Sve ostalo što bismo preneli iz te „emisije“ bilo bi prepričavanje veličanja Zvezdana Jovanovića, tako da ćemo se uzdržati. Reći ćemo tek toliko da se Kapetan Dragan „ježio“ od tolikog herojstva i da je spreman da objavi Jovanovićevu knjigu.

ZLOČINAČKA PROZA I ŽENA ZELENA: To što je Jovanović napisao knjigu nije ništa neobično. Milorad Ulemek Legija napisao je, pa, može se reći, sabrana dela, od pusta vremena na robiji. I taj se „heroj“ nedavno na blic pojavio opet u medijima, doduše, u obliku – torte. Autorki i voditeljki jutarnjeg programa Televizije Pink usred programa uživo stigla je ružičasta torta, kao poklon za veliku gledanost – od Legije.

„Za najbolji šer. Pozdrav iz Alkatraza od Legije i Dače“, pisalo je belim slovima na torti. Voditeljka Jeremić sutradan je sa bivšim operativcem Državne bezbednosti Božidarom Spasićem radila procenu sopstvene bezbednosti i eventualne skrivene poruke koja stoji iza torte. „Torta spada u kategoriju kolača“, izjavio je precizno i analitično Spasić. „Kada mafijaš hoće nekome da izrazi zahvalnost, on pošalje kutiju kolača ili tortu. Mislim da se na taj način zahvaljuje za određene stvari koje si iznela u emisiji, sasvim objektivno. Mislim da ti na ovaj način iskazuje zahvalnost“, dodao je onako operativno. „Znači, nisam ugrožena. Ja to jako poštujem, to je bilo džentlmenski“, kazala je Jovana Jeremić.

Za slučaj da čitaoci u ovom momentu, s punim pravom i jakim razlogom, misle da im nešto nije u redu sa kognitivnim funkcijama, ponavljamo: da, čovek koji stoji iza ubistva premijera, iza nebrojenih zločina zemunskog klana, osuđen na 40 godina zatvora, iz istog tog zatvora šalje tortu voditeljki programa na nacionalnoj frekvenciji i sve se to prikazuje u programu uživo.

Ali, nije bitna torta. Ako postoji tačka koja spaja Kapetana Dragana, Legiju, razne teoretičare zavera, još jednog haškog osuđenika – Vojislava Šešelja, nadrilekare koji šire dezinformacije o korona virusu, onda je to Jovana Jeremić. Heorina je ovog vremena, šta god to značilo. Neko joj se podsmeva, neki se zgražavaju, drugima je samo smešna, treći misle da sa njom nešto nije u redu.

Međutim, treba videti malo dalje od svog dvorišta, pa shvatiti da Jovana Jeremić samo prepisuje dobro poznati obrazac brojnih televizijskih ličnosti, pre svega iz Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država. Formula je relativno jednostavna: treba biti što kontroverzniji, što radikalniji u ekstermnim stavovima, glasan, glumiti neobuzdanost, dovoditi problematične sagovornike i gledanost skače. Nekada na Televiziji Hepi, takođe sa nacionalnom frekvencijom, a danas na Pinku, Jovana Jeremić samo radi po obrascu koji su pre nje ustanovili TV voditelji poput, recimo, Kejti Hopkins ili Karlsona Takera, a donekle i Pirsa Morgana (sve voditelji velikih TV mreža), ali i potkastera i prognanika iz sfere tradicionalnih medija poput Džoa Rogana.

Možda je ovo pilula koju je teško progutati, ali Jovana Jeremić je samo kopija već postojećih medijskih pojava. Naravno, oni koje kopira zahvataju mnogo veće tržište i imaju veći prostor za delovanje, pa Jeremićeva nema priliku ni publiku da sa svojim sagovornicima bistri ljude-guštere u globalnom establišmentu, podzemne logore u kojima se odgajaju deca posebno za potrebe moćnih pedofila, kanone i druge, globalno poznate teorije zavera, ali zato uspešno misli globalno, a deluje lokalno, pa joj Vojislav Šešelj, a i Kapetan Dragan dođu kao deo inventara u studiju, a ne manjka joj ni raznih bivših, sadašnjih, lažnih i zamalo pravih obaveštajaca, operativaca Državne bezbednosti, pobornika narodnih patrola (poput pokojnog Stevana Đokića), nadrilekara, a bilo je tu i vidovnjaka i astrologa.

Otvorila je Jovana Jeremić vrata svog studija kad god je mogla i ljudima optuženim za seksualno nasilje, pa je njena emisija glavno utočište za braniteljke i branitelje Miroslava Aleksića, Dragana Markovića Palme, za Dušana Savića koji je i otkriće „Vremena“ o seksualnom nasilju u IS Petnica stavio u kontekst šire „drugosrbijanske“ agende. Dala je priliku i Branislavu Lečiću, protiv kog je nedavno odbačena optužba da je silovao glumicu Danijelu Štajnfeld i, u nekom paralelnom kosmosu, to bi možda i bilo legitimno. Međutim, „ja sam ti od početka verovala, Leko“, kao i horsko nazivanje medija koji su o ovome izveštavali – kurvama, ne može da bude legitimno nikako. Za činjenicu da je Lečić izjavio kako iza svega stoji Dragan Đilas malo je prostora u ovom tekstu.

Jovana Jeremić, heroina ovog doba i promoterka diskutabilnih i problematičnih heroja, zapravo je „elitna“ verzija raznih Balkan info, Srbin info, Slavija info i ostalih „dezinfo“ kanala. Svi oni prepisuju od sličnih zapadnih pojava, samo jurodivost odvrću na najjače jer imaju užu ciljnu grupu. Jeremićeva publiku kuva polako, ona sama već je deo medijskog mejnstrima, a teme, ljudi i moralno diskutabilan pristup koji koristi lagano postaju mejnstrim.

Tako da – ne, nije ova žena ni nenormalna ni duševno poremećena, kako bi onaj deo javnosti koji je osuđuje voleo da veruje. Sve što ona radi već negde postoji i od nekog je videla. Desničari i ultranacionalisti su u pravu: mnogo štetnog nam dolazi sa Zapada. Previđaju samo jedan detalj – i sami su deo uvoznog materijala koji nam odande stiže.

No, da se vratimo na mural koji ispade „spin da nam se skrene pažnja“, kao da smo, ne dao bog, nesposobni da pratimo više tema u isto vreme. Sukob nacionalističkog i antinacionalističkog dela društva nikada odavde nije nestao. Dešavanja oko murala samo su još jedna kulminacija nečega što stalno (možda večno?) tinja ovde. Ali nije se sve u vezi sa muralom u Njegoševoj dogodilo naprasno i niotkuda: kuvalo se to još od migrantske krize, od pekare u Borči, od maltretiranja Roma pod maskom zaštite životinja, od povratka Šešelja iz Haga, od Dare i Aide, od orgijanja udbaša, radikala i jurodivih u emisijama Jovane Jeremić i ćutanja vlasti, REM-a, sudova… I na kraju se došlo do zida, tog zida koji momci bez lica, sakriveni kapuljačama, čuvaju i brane od žena koje ne kriju ko su.

fotografije: AP i Tanjug

Nije uopšte problem razlučiti koja je od dve strane ona uz koju treba stati. Ako Đorđo Žujović mora da napusti Srbiju zato što dobija pretnje jer je zalio mural kofom boje, a Kapetan Dragan šeta po Srbiji i na štandovima skuplja potpise za oslobađanje ubice Zorana Đinđića, ako Žene u crnom izađu na ulicu sa transparentom, a onda ih prate (!) momci sakrivenog lica, pa im taj transparent otmu i spale, vrlo je prosto – treba biti na strani onog ko ne skriva lice.

SRPSTVO I ZDRAVLJE: Rekosmo već da je program koji je Jovana Jeremić vodila na jednoj, a potom na drugoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom, između ostalih, često promovisao i, u najmanju ruku, kontroverzne lekare tokom pandemije. Jedan od njih, takođe heroj ovog doba, ali i idol mladih, jeste doktor Branimir Nestorović.

Ali hajde da vidimo prvo kako nam se dogodio Nestorović i ima li mu preteče. U neku ruku, Nestoroviću je stazu utabao Miroljub Petrović, zapamćen po frazi „pod mač, bato“, na koncu osumnjičen za smrt onkološkog pacijenta kog je lečio alternativnim metodama. Za razliku od Nestorovića, Petrović nema pravo medicinsko obrazovanje, ali dele sklonost ka zaradi od svojih neproverenih tvrdnji i laganom nacionalizmu. Dobro, kod Petrovića taj nacionalizam nije baš lagan, ne može ni biti lagan kod čoveka koji je snimio video u kom preti da će dići branu u vazduh i potopiti Hag, što mu je bio prvi primećen nastup u javnosti. Nestorović lagano koketira pričama o jakom srpskom genu, zbog kog se u Srbiji manje umire od kovida 19, nego među „kilavim Italijanima“, koji, izgleda, imaju slab gen. Nestorović se, bar prema navodima medija koji su mu koliko do juče davali prostor, upisuje i u klasu koja raste – kovid profitere. Navodno, samo od jedne knjige, Između dva sveta, objavljene ove godine, prihodovao je 50.000 evra. Otkako je u penziji, pokrenuo je i privatnu praksu. Iako je specijalista dečje pulmologije, razume se i u sve druge bolesti koje leči „preko televizora“.

Prema poslednjim napisima o njegovom slučaju, etički odbor Lekarske komore Srbije (LKS) od aprila prošle godine nije se sastao kako bi razmotrio dopis koji je poslala grupa profesora Medicinskog fakulteta u Beogradu, zbog javnih nastupa pulmologa i nekadašnjeg člana Kriznog štaba za suzbijanje epidemije korona virusa Branimira Nestorovića. Ipak, nedavno je u javnost dospela informacija da je 18 lekara pod nekom vrstom istrage koja bi mogla da rezultira oduzimanjem licenci. Nije poznato da li je Nestorović među njima jer imena nisu objavljena. Svakako, pojedine tvrdnje da je ovaj čovek zapravo „državni projekat“ imaju uporište u realnosti: do kraja 2020. bio je član Kriznog štaba iako je od samog početka korona krize bio problematičan, ne samo zbog izjava o „najsmešnijem virusu“, nego i zbog potpunog nesaglasja između njega i ostatka Kriznog štaba.

Problem sa Nestorovićem je njegova ogromna popularnost. I tu je glavna razlika između njega i Miroljuba Petrovića: Nestorovića krasi šarm, u starinskom i konvencionalnom smislu.

Ipak, najveća zvezda i heroina nastala ukrštanjem nacionalizma i kontorverznih medicinskih stavova i dalje ostaje Jovana Stojković, doktorka sa specijalizacijom iz psihijatrije, neostvarena kandidatkinja na predsedničkim izborima, liderka pokreta „Živim za Srbiju“, koja je na parlamentarnim izborima 2020. ostala ispod cenzusa, sa sve koalicionim partnerom – pokretom „Levijatan“.

Jovanu Stojković tradicionalni mediji izbegavaju već više godina, još od epidemije malih boginja kad se istakla kao protivnica MMR vakcine. Ona bi rekla da nije protivnica već zagovornica prava na slobodan izbor. Njenu je popularnost teško izmeriti jer, rekosmo, tradicionalni mediji je zaobilaze, a ni novi joj nisu naklonjeni – Tviter joj je uklonio profil, pa je napravila novi, ali ni na jednom nije dostigla ni 10.000 pratilaca. Doktorka Stojković je idealan miks nacionalističkih fraza „ne damo Kosovo“, u nadimak na Tviteru dodala je „1244“, pokušavala je da ostvari političku saradnju sa Zavetnicima, Srđanom Nogom, bilo je koketiranja sa Dosta je bilo (doduše, više su se oni udvarali njoj nego ona njima), no, pelcer joj se primio samo sa Levijatanom. Koliko je i sve to državni projekat, takođe je zanimljivo pitanje.

Naime, u jednoj kući u srcu Šumadije kaznu kućnog pritvora služi čovek koji se zove Boris Knežević. Pre nešto više od mesec dana, u kućnom pritvoru ugostio je voditelja opskurnog Jutjub kanala „Slavija info“ i izneo tvrdnje koje su zanimljive, ali neproverljive. On je osuđen jer je fizički napao momka koji je lideru Levijatana Pavlu Bihaliju uputio uvredu na Fejsbuku. Knežević je vođa nečega što se zove Četnička omladina. U tom razgovoru ispričao je da je Bihali blizak sa sadašnjim ministrom unutrašnjih poslova Aleksandrom Vulinom, dok je pred izbore 2020. išao kao pratnja Jovani Stojković kod bivšeg ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića jer im je ovaj obećao „pomoć oko potpisa za listu“. Ovih dana, prorežimski tabloidi obrušavaju se i na Jovanu Stojković i na Pavla Bihalija. No, potonjeg pominju samo u vezi sa jednim detaljem koji je Knežević izneo: navodno, Bihali je jednog pripadnika svog pokreta satima vezanog mučio i povređivao nožem. Na Kneževićeve tvrdnje o vezama sa Vulinom i Stefanovićem ne osvrće se niko. Naravno, sam Knežević je daleko od idealnog kredibilnog svedoka s obzirom na razlog zbog kog još služi kaznu, ali i zbog akcija proganjanja migranata koje je, po sopstvenom priznanju, organizovao. Utoliko su njegove tvrdnje zaista teško proverljive. Pogotovo ako znamo kolika je verovatnoća da naletimo na zid ćutanja.

I tako, ponovo stižemo do zida. Na njemu je haški osuđenik Ratko Mladić. Ispred njega su neki nimalo bezopasni mladići. Oko zida je policija, a iza policije država. Ista država koja stoji i iza Pinka i Hepija, koja dozvoljava štandove Kapetana Dragana, koja leži na vakcinama, koja gura u javni prostor Branimira Nestorovića… Možda onaj mural ne treba prekrečiti, možda samo treba još neke likove docrtati da bismo imali potpunu sliku trenutka sadašnjeg i ovdašnjeg. Pa nek krenu na nas kao u Poovoj pripoveci Pad kuće Ašera.