Penzionisani major Predrag Simonović prešao je put od jednog od najuglednijih pripadnika MUP-a, višestruko nagrađivanog i od samih ministara, do uzbunjivača, čoveka koji godinama bije bitke po sudovima boreći se za svoja prava ali i protiv kršenja zakona u policiji.
Završio je Višu školu unutrašnjih poslova u Zemunu, Fakultet civilne odbrane Univerziteta u Beogradu, specijalističke studije Terorizam i organizovani kriminal Fakulteta političkih nauka, gde je i magistrirao na smeru Politička teorija i metodologija.
Simonović je bio član Radne grupe UKP formirane rešenjem direktora policije dana 2011. sa zadatkom rasvetljavanja ubistva novinara Slavka Ćuruvije. Od februara 2013. ta radna grupa je u okviru Vladine komisije za rasvetljavanje ubistava novinara, kao i Radne grupe UKP formirane rešenjem direktora policije 18. 11. 2014. sa zadatkom rasvetljavanja ubistva novinara Milana Pantića.
Radio je i na rasvetljavanju ubistva Ranka Panića na mitingu Srpske radikalne stranke 2008. u Beogradu zbog kojeg je osuđen pripadnik niškog odreda Žandarmerije Nikica Ristić, a sa Draganom Kecmanom i pripadnicima BIA na predmetu „Prag“, poznatijeg kao „Krtice u Vladi“, a ticalo se curenja podataka iz Vlade Srbije. Simonović je vodio akciju „Albatros“ u kojoj je uhapšeno 11 pripadnika organizovane kriminalne grupe iz Niša, Vlasotinca i Leskovca, kada je u sudskom postupku doneta prva presuda za pravno lice u istoriji srpskog pravosuđa – vođa navedene grupe i pojedini članovi u vreme izvršenja dela bili su u kontaktu sa tadašnjim kabinetom ministra policije i SPS-om. Ukazao je na spregu pojedinih kolega iz SBPOK-a i kriminalaca.
U jednom trenutku, međutim, njegova karijera postaje duga i mukotrpna borba uzbunjivača koji ukazuje na niz nepravilnosti u radu MUP-a.
„VREME„: Viši sud u Beogradu upravo je doneo prvostepenu presudu kojom je potvrdio da ste pretrpeli zlostavljanje na radu u MUP–u. Zašto ste poveli ovaj postupak?
PREDRAG SIMONOVIĆ: Kao pripadnik SBPOK-a i član Radne grupe za rasvetljavanje ubistva Slavka Ćuruvije trpeo sam pritisak starešina iz SBPOK-a koji je imao sve odlike zlostavljanja na radu. Mislim da je to zbog nezakonitosti i propusta na koje sam ukazivao, a koje su uporno pokušavali da zataškaju. Nakon neuspele medijacije podneo sam tužbu za mobing Višem sudu u Beogradu. Nakon šest godina doneta je prvostepena presuda kojom je Viši sud utvrdio da sam pretrpeo zlostavljanje na radu u MUP-u – Direkcija policije, Uprava kriminalističke policije – od nadređenih starešina u SBPOK-u od 2011. do 2015. Ne bih dalje komentarisao s obzirom da se radi o prvostepenoj presudi koja nije pravosnažna. Ogromnu zahvalnost dugujem pravnom timu YUCOM, koji me je zastupao ovom postupku i imao veliko razumevanje i strpljenje.
Kada ste vi praktično postali uzbunjivač i zašto?
I pre donošenja Zakona o zaštiti uzbunjivača ukazivao sam na nepravilnosti, sačinjavao službene beleške i obaveštavao nadležne. Zakon o zaštiti uzbunjivača iz 2015. davao je mogućnost da u slučaju odmazde, uzbunjivač koji ukaže na nezakonitost može da ima sudsku zaštitu u vidu privremene mere.
Ceo život sam gledao da budem. Međutim, vremena su se promenila tako da su profesionalci pomereni u stranu a njihova mesta su zauzeli oni koji ćute i slušaju – makar je tako bilo u prethodnom periodu. Drago mi je što vidim neka pozitivna dešavanja u MUP-u. Uzbunjivač sam postao zato što nisam mogao da ćutim i zatvaram oči. Vodio sam računa da svako moje uzbunjivanje bude u skladu sa zakonom.
Trpeli ste posledice?
Jesam. Ali opet bih sve isto uradio. Onog trenutka kada vas okarakterišu kao nekog ko je nepodoban, ko urušava sistem, „ko prijavljuje kolege“, postajete persona non grata u matičnoj kući. Iako znaju da ste u pravu i da za sve imate dokaze, kolege se sklanjaju od vas, beže da vas ne sretnu po hodnicima kao da ste šugavi. Najteži trenutak, ujedno i onaj koji mi je otvorio oči, bio je kada mi je moj dobar prijatelj i kolega s kim sam maltene istog dana počeo da radim – on je kasnije otišao u SUK, a ja u SBPOK – rekao: „Simo, mnogo mi zameraju kad me vide s tobom.“ Odgovorio sam mu da je srećna zemlja Srbija ukoliko je najveći problem Sektora unutrašnje kontrole Predrag Simonović.
Vi ste 2016. Trećem osnovnom tužilaštvu u Beogradu dostavili informaciju u vezi sa spoljašnjim uzbunjivanjem, sve u skladu sa procedurom koju propisuje Zakon o zaštiti uzbunjivača. Tražili ste od tužilaštva da proveri navode da je načelnik Sektora finansija u MUP–u odgovoran za krivično delo nesavestan rad u službi. Ta nesavesnost se po vašim navodima ogledala u donošenju nezakonitih rešenja o utvrđivanju koeficijenta za isplatu zarada određenim policijskim inspektorima. Šta se desilo sa vašom informacijom?
Ne znam koliko je javnost upoznata, ali najveći deo radnika Službe za borbu protiv organizovanog kriminala i Službe za otkrivanje ratnih zločina tužio je Republiku Srbiju zbog neisplaćenih zarada a na osnovu Uredbe o platama lica koja obavljaju poslove u posebnim organizacionim jedinicama nadležnim za suzbijanje organizovanog kriminala. Veliki broj službenika dobio je pravosnažne presude i iz državnog budžeta isplaćene su milionske sume na ime neisplaćenih zarada sudskih i advokatskih troškova.
O čemu se tu radi?
Nakon što smo u toku 2013. od Sektora za ljudske resurse dobili rešenja o koeficijentu plate, nekolicina nas iz SBPOK-a je na navedeno rešenje uložila žalbe Žalbenoj komisiji Vlade. Postupajući po našim žalbama, ona je zbog utvrđenih nepravilnosti poništila rešenja MUP-a i vratila mu ih na ponovno odlučivanje. Da je MUP u ponovnom postupku doneo zakonita rešenja o koeficijentu, ne bi došlo do sudskih sporova i ogromnih troškova. Pošto nisam dobio ispravljeno rešenje, pokrenuo sam postupak pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu i dobio presudu protiv MUP-a.
Šta se potom desilo?
Doneta je Uredba o platama lica koja obavljaju poslove u posebnim organizacionim jedinicama nadležnim za suzbijanje organizovanog kriminala. Očigledno je da MUP nije postupao po navedenoj uredbi i nije radnicima SBPOK-a i
SORZ-a uplaćivao predviđene plate. Ujedno, utvrđeno je da je Sektor za ljudske resusre donosio nezakonita rešenja o koeficijentu koja su poništavana od strane Žalbene komisije Vlade. U drugom krugu MUP ponovo donosi identična rešenja i Žalbena komisija Vlade ih ponovo poništava. Inače, nikad nisam dobio ispravljeno rešenje o koeficijentu, ali sam dobio sudski spor i naplatio štetu. Siguran sam da je šteta milionska. Tužilaštvo kaže da nema krivičnog dela – bitno je da ima novca iz budžeta koji će sve to da podmiri i opet niko neće biti kriv.
Vi ste među prvima skrenuli pažnju javnosti i na angažovanje visokih policijskih funkcionera u fudbalu?
Podneo sam 26. juna 2019. predstavku Sektoru unutrašnje kontrole uz koju sam dostavio dokaze da je jedan pukovnik policije, u to vreme jedan od rukovodilaca Odeljenja za suzbijanje organizovanog opšteg kriminala u Službi za borbu protiv organizovanog kriminala, prekršio čl. 168 Zakona o policiji postavši imenovani član Izvršnog odbora fudbalskog kluba a da za obavljanje te funkcije ne poseduje saglasnost MUP-a shodno zakonu o policiji. Uputio sam i zahtev u vezi sa pristupom informaciji od javnog značaja
MUP-u da mi dostavi podatak da li navedeni pukovnik ima saglasnost da obavlja navedenu funkciju shodno Zakonu o policiji, i dobio sam odgovor da MUP ne raspolaže traženim podacima. Nakon toga sam uputio predstavku Sektoru unutrašnje kontrole (SUK).
Da li je Služba unutrašnje kontrole preduzela neke mere?
Nakon nekoliko upućenih urgencija, SUK mi je dostavio odgovor da je tačno da je pukovnik član Upravnog odbora fudbalskog kluba, ali da nije prekršio Zakon o policiji jer za svoj rad nije bio plaćen nego je volontirao. Meni i sada deluje čudno kad izgovorim da mi je Sektor unutrašnje kontrole odgovorio da pukovnik policije, starešina u SBPOK-u, može da volontira u Upravnom odboru fudbalskog kluba. Pritom, uopšte se nisu bavili pitanjima: kada navedeni službenik volontira, da li volontira za vreme radnog vremena, da li volontira onlajn ili odlazi u prostorije fudbalskog kluba, da li na neke odluke u klubu može uticati svojim stvarnim uticajem kao pukovnik prestižne službe u MUP-u. Jednostavno, odgovor je bio da on ne dobija novčanu naknadu za svoj rad.
Ivan Ristić, šef Kabineta bivšeg ministra Nebojše Stefanovića, bio je potpredsednik Disciplinske komisije Fudbalskog saveza. Zlatko Pantelić je obavljao dužnost potpredsednika Komisije za žalbe FS dok je bio načelnik Službe za suzbijanje kriminala u Upravi kriminalističke policije. Željko Kojić, pomoćnik ministra Stefanovića i načelnik Sektora za finansije i ljudske resurse, ujedno je bio i predsednik Komisije za finansije FS. Da ne nabrajam dalje… Koliko su funkcioneri MUP–a prisutni u srpskom fudbalu?
Poznata su mi sva ta imena, ali nemam saznanja o njihovim angažovanjima u fudbalskim klubovima. Neke od njih poznajem kao vrhunske profesionalce. Moje lično mišljenje je da je to nespojivo sa poslom policajca, možda i pod utiskom poslednjih hapšenja povezanih sa navijačkim grupama za koje se utvrdilo da su imali kontakte sa MUP-om.
Bili ste član radnog tima koji je radio na rasvetljavanju ubistva Slavka Ćuruvije i Milana Pantića. U jednom trenutku ste razrešeni. Zašto?
Ni dan-danas mi nije jasno čija je ideja bila da dobijem rešenje kojim sam razrešen članstva u Radnoj grupi. Predlog nisu dali ni Kecman Dragan ni Veran Matić. Ne bih da iznosim pretpostavke, ali mislim da sam sklonjen iz radne grupe baš zbog toga što sam ukazivao na nepravilnosti i shodno Zakonu o zaštiti uzbunjivača obaveštavao i druge institucije van MUP-a. U jednom momentu došao sam u posed nekog nesrećnog dopisa koji je potpisao tadašnji šef Biroa u kome navodi da je stekao utisak o postojanju okolnosti koje utiču na nesmetan rad Radne grupe. Kasnije je smenjen taj šef Biroa, ali sam siguran da nije tačno znao ni šta radi Radna grupa. Ne znam da li je uopšte prisustvovao bilo kom sastanku, ali eto, stekao je utisak da postoje problemi i da se razmotri mogućnost za zamenu članova iste. S obzirom da je Radna grupa o kojoj on govori rasvetlila ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, ne vidim razlog zbog čega bi se menjali članovi sem mog uzbunjivanja i ukazivanja na nezakonitosti.
Kojih nezakonitosti?
Dana 8. maja 2017. godine uručeno mi je rešenje kojim sam razrešen dužnosti člana Radne grupe za rasvetljavanje ubistava novinara Milana Pantića u prisustvu rukovodioca ove grupe Dragana Kecmana. Tom prilikom mi je ukazano da je rešenje strogo poverljivo i da ne smem nikome da ga pokažem, a zaprećeno mi je da će u suprotnom biti podneta krivična prijava protiv mene i da ću snositi disciplinsku odgovornost. Prema mojim tadašnjim saznanjima, u navedeno rešenje su imali uvid i tadašnji pomoćnici načelnika Uprave kriminalističke policije.
Šta je tu sporno?
S obzirom da sam imao neproverena saznanja da u navedeno vreme sva trojica nisu imali zvaničan sertifikat izdat od Kancelarije saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka za pristup podacima sa oznakom „strogo poverljivo“ te da shodno Zakonu o tajnosti podataka nisu mogli da imaju uvid u rešenje SP 03 broj: 513/17, uputio sam zahtev za pristup informaciji od javnog značaja ovoj Kancelariji da mi se dostavi podatak da li pomenuti imaju zvaničan sertifikat. Dobio sam odgovor da navedeni, koji su imali uvid u moje rešenje, nemaju sertifikat stepena tajnosti „strogo poverljivo“. Napominjem da su u to vreme pomoćnici načelnika Uprave bili najviše instance u Upravi kriminalističke policije s obzirom da tada nije imala načelnika i da nisu imali zvaničan sertifikat za uvid u dokumenta sa oznakom „strogo poverljivo“ a da su zbog prirode posla svakodnevno dolazili u kontakt sa takvim dokumentima. Da navedena lica nemaju zvanične sertifikate obavestio sam sve instance u MUP-u i nakon toga izvršio uzbunjivanje javnosti obratvši se „Insajderu“, koji je emitovao prilog.
Kakav je bio epilog?
U vezi sa rešenjem kojim sam skloljen iz Radne grupe pokrenuo sam spor pred Upravnim sudom decembra 2017. Krajem 2020. postupajući sudija odlazi u penziju i slučaj zadužuje nova sudija. Marta 2021, s obzirom da je prošlo više od tri godine, advokatica ulaže prigovor za suđenje u razumnom roku. Aprila 2021. sud usvaja prigovor, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku i nalaže da se predmet reši u roku od tri meseca. Još čekam, od 2017.
Protiv vas je početkom 2018. direktor policije Vladimir Rebić pokrenuo disciplinski postupak. Zašto?
Nakon što sam dobio rešenje kojim sam bez ikakvog objašnjenja razrešen dužnosti člana Radne grupe za rasvetljavanje ubistva novinara Milana Pantića, obavestio sam Verana Matića, predsednika Vladine Komisije za razmatranje činjenica do kojih se došlo u istragama koje su vođene povodom ubistava novinara. Takođe, pismeno sam se obratio i rukovodiocu Radne grupe Draganu Kecmanu. Obojica nisu bila upoznata sa rešenjem i izjasnili su se da nisu imali primedbe na moj rad u Radnoj grupi, kao i da oni nisu predložili da budem sklonjen iz Radne grupe. Bio sam na bolovanju kada je direktor policije Vladimir Rebić, tada ujedno i v.d. načelnika Uprave kriminalističke policije, doneo zaključak o pokretanju disciplinskog postupka protiv mene zbog teške povrede službene dužnosti, ponašanje koje šteti ugledu službe.
Zbog čega tačno?
Zbog toga što sam se obratio Veranu Matiću. U rešenju se kaže da sam se „neprimereno izjašnjavao o odluci direktora policije kojom sam razrešen dužnosti člana radne grupe“. Opet teža povreda radne obaveze i opet mogućnost da dobijem otkaz.
Znači, direktor policije pokreće disciplinski postupak protiv vas zbog toga što ste se neprimereno izjašnjavali o rešenju koje je on doneo?
Otprilike sam napravio nešto kao verbalni delikt i to je ta teža povreda službene dužnosti. Da bih napravio paralelu, moram da pomenem da je „Insajder“ objavio vest da je iz kase u UKP PU za grad Beograd nestalo 90.000 evra. Sektor unutrašnje kontrole nije pronašao ko je ukrao novac, ali je pronašao krivca koji je nesavesno postupao i podneo krivičnu prijavu. A onda je jedan kolega upisan u knjigu raporta – to je otprilike blaže nego ukor razrednog starešine, a ni protiv koga nije pokrenut disciplinski postupak. Takođe, iz magacina MUP-a u Ulici Kneza Miloša nestalo je devet pištolja – iz obezbeđene zgrade, pod čuvanjem naoružanog obezbeđenja i iz magacina koji je zaključan. Sektor unutrašnje kontrole je uputio izveštaj tužiocu i ni protiv koga nije pokrenut disciplinski postupak, a protiv mene su dva puta pokretani disciplinski postupci zbog teže povrede službene dužnosti. Jednom zbog „zloupotrebe“ medijacije, a drugi put zbog neprimerenog izjašnjavanja. Valjda je ovo dovoljno da se shvati šta sam sve morao da istrpim.
Indikativno je da je disciplinski postupak inicirao starešina, već pomenuti pukovnik SBPOK-a koji je volontirao u Upravnom odboru fudbalskog kluba i koji nije imao nikakvih dodirnih tačaka sa Radnom grupom, niti je na bilo koji način mogao da dođe u posed dopisa koji sam ja uputio Veranu Matiću. Sve ovo je uticalo na moje ionako pogoršano zdravstveno stanje, tako da sam dug vremenski period proveo na bolovanju, obilazeći bolnice i lekare.
Kako se okončao disciplinski postupak?
Disciplinski postupak je, ipak, na kraju obustavljen.
Vi ste utvrdili da je bilo i nezakonitog pristupa vašim podacima u Jedinstvenom informacionom sistemu (JIS). Zašto je to rađeno i šta ste tim povodom preduzeli?
Radi provere bezbednosti članova Radne grupe koji su radili na slučaju Ćuruvija traženi su podaci ko ih je sve proveravao preko Jedinstvenog informacionog sistema MUP-a. Uvidom u JIS može se doći do mnogih podataka – adresa, registracija auta, adrese članova porodice, prethodne adrese itd. Kada smo dobili navedene provere, bili smo iznenađeni ko nas je sve proveravao. Mene je proveravao jedan od rukovodilaca iz SBPOK-a.
Zašto ste vi proveravani?
Na to pitanje dobio sam nejasan odgovor da je dobijen zadatak da se pravi neki spisak za nagrađivanje pa im je trebao matični broj. Pa neko je mogao da me pozove da mu izdiktiram matični broj ili jednostavno da pita sekretaricu koja ima matične brojeve svih nas.
Da li vas je još neko proveravao?
Proveravalo me je puno kolega sa juga Srbije, što povezujem sa predmetom na kome sam radio pre Radne grupe koji je realizovan hapšenjem jedanaestočlane organizovane kriminalne grupe i prvom presudom za pravno lice u istoriji pravosuđa. Na JIS-u sam proveravan i od nekih drugih službi. Tome je prethodilo i to da su u dva navrata neki od članova pomenute organizovane kriminalne grupe obilazili adresu na kojoj mi je prijavljeno prebivalište. Strahujući za svoju i bezbednost porodice i ne dobijajući adekvatan odgovor zbog čega sam proveravan, obratio sam se pritužbom povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. On je sproveo kontrolu i utvrdio neovlašćenu obradu mojih podataka o ličnosti u vezi sa čim je uputio Upozorenje MUP-u. Nakon toga sam obavestio Sektor unutrašnje kontrole koji je izvršio provere i ustanovio da sam proveravan, na primer, sa šifre kolege koji je u međuvremenu penzionisan i nije poznavao rad na računaru, pa od nekih drugih kolega koje nisu imale potrebu da me proveravaju. I pored toga SUK nije mogao da utvrdi da li su nekom prosleđivali moje podatke, a nisam siguran ni da li im je ponuđeno poligrafsko testiranje.
Šta se zatim dešava?
Nakon toga sam se obratio tadašnjem prvom čoveku UKP Srđanu Paskvaliju sa zahtevom da izvrši provere u vezi sa mojom bezbednosti. U vezi s navedenim proverama dobijam papir na kome piše da je Služba za kriminalističko obaveštajne poslove i prikrivene islednike izvršila provere i da nije došla do informacija o mojoj bezbednosnoj ugroženosti. U prilogu akta su navedeni dopisi koji u stvari predstavljaju te provere. Da pomenem da mene niko nije pozvao da pita u vezi sa mojom ugroženosti, da li imam neka saznanja, neke sumnje… Kada sam Srđanu Paskvaliju tražio dokumenta koja su navedena kao prilog dopisa koji mi daje kao odgovor na moj zahtev, rukom je dopisao da mi daje samo jedan papir bez pratećih dokumenata.
Zašto?
Srđan Paskvali iz nekog razloga nije hteo da mi da dokumenta u vezi s proverom moje bezbednosti, pa sam bio primoran da se u vezi s navedenim dokumentima obratim zahtevom za obradu podataka o ličnosti. Kao i mnogo puta ranije, naišao sam na ćutanje uprave, pa dostavljam žalbu povereniku i on donosi rešenje da mi MUP dostavi tražena dokumenta. Od MUP-a dobijam odgovor – dopis je neko potpisao umesto Srđana Paskvalija – da u Upravi ne postoji takav dokument. Odnosno, pokazuju mi dokument o proveri moje bezbednosti, ne daju mi da vidim dokumenta koja se tiču samih provera, a kada poverenik donese rešenje da mi se dostave ta dokumenta, dobijam odgovor – od istog čoveka koji mi je pokazivao dopis u kome su navedeni – da ta dokumenta ne postoje.
Skrenuli ste pažnju i na nezakonito potpisivanje izjava pojedinih radnika MUP–a o čuvanju tajnosti podataka?
To je jedno od naređenja koje sam odbio u MUP-u. Starešine su mi naredile da iz Radne grupe koja je u to vreme bila na Novom Beogradu dođem na Makiš, u SBPOK, i potpišem izjavu o čuvanju tajnosti podataka. Uvidom u obrazac koji treba da potpišem i da se podvrgnem poligrafskom testiranju po nalogu starešine, video sam da isti nije u skladu sa zakonom i to sam odbio. U nekim kasnijim dopisivanjima starešine su se izjašnjavale da mi nisu naredile nego da je to bilo svojevoljno ko hoće da potpiše. Ja nisam potpisao, ali je zato, kako sam kasnije saznao, svojevoljno potpisalo 959 policijskih službenika. Shodno Zakonu o policiji čl. 41 st. 3 (ako naređenje smatra nezakonitim, policijski službenik ima pravo da o tome izvesti višeg rukovodioca), uputio sam dopis tada prvom čoveku UKP-a Srđanu Paskvaliju navodeći da sam odbio naređenje i da nisam potpisao navedenu izjavu jer smatram da je nezakonita. O izjavi o čuvanju tajnosti podataka obavestio sam i Kancelariju saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka, Ministarstvo pravde, Sektor unutrašnje kontrole i zaštitnika građana.
Jeste li dobili odgovore ili neke reakcije?
Ministarstvo pravde se izjasnilo da ne znaju čemu služe navedene izjave i koja im je svrha. Epilog je da je nakon pune dve godine i nakon sprovođenja kontrole MUP-a od zaštitnika građana direktor policije Vladimir Rebić doneo depešu da se unište sve potpisane izjave o čuvanju tajnosti podataka. Direktor je rešenjem obrazovao komisiju za uništenje 959 potpisanih izjava o čuvanju tajnosti podataka o čemu je sačinjen zapisnik. Indikativno je da je jedan od članova komisije bio disciplinski starešina u postupku koji je vođen zbog neprimerenog izjašnjavanja o rešenju direktora. Takođe je zanimljivo i da su potpisane izjave čuvane u prostorijama Službe za specijalne istražne metode SSIM koja se kasnije tako često pominjala u aferama prisluškivanja.
I tako, 959 ljudi je potpisalo izjave, dve godine su na osnovu njih, koliko sam razumeo, imali neka ovlašćenja i uvid u podatke i nakon dve godine su te iste izjave uništene kao nezakonite. I nikom ništa. Mislim da nije pokrenut nijedan disciplinski postupak.
Tada ste praktično postali uzbunjivač?
Mislio sam da je navedena tema jako bitna za bezbednost zemlje Srbije. Otkrio sam da najviše starešine UKP-a nemaju sertifikat Kancelarije saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka za uvid u dokumenta sa oznakom strogo poverljiva, a da svakodnevno imaju uvid, i videvši da institucije u vezi s navedenim ne reaguju, odlučio sam da shodno Zakonu o zaštiti uzbunjivača izvršim uzbunjivanje javnosti. To sam uradio tako što sam se obratio produkciji „Insajdera“ koja je na osnovu moje informacije napravila nekoliko priloga, koji su prikazani i na taj način javnost je upoznata sa bitnim detaljima.
Da li ste trpeli neke posledice zbog toga?
Nakon što sam odbio da potpišem izjavu o čuvanju tajnosti podataka i pokrenuo pitanje o njihovoj zakonitosti, odgovor službe je bio veoma brz. Načelnik UKP-a Srđan Paskvali je vršio pritisak na načelnicu Odeljenja za psihološku prevenciju i selekciju uputivši joj je nekoliko dopisa i zahtevajući da me pošalje na vanredni lekarski pregled. Nakon što je načelniku UKP-a nekoliko puta odgovorila da nema takva ovlašćenja, načelnica Odeljenja za psihološku prevenciju i selekciju je uputila dopis tadašnjem pomoćniku ministra i načelniku Sektora za ljudske resurse navodeći da se poziva na čl. 41 st. 3 Zakona o policiji i kaže da je pritisak koji trpi od strane načelnika UKP-a neprimeren, da se vrši konstantan pritisak na nju da se izjasni u vezi s nečim što ne može po zakonu i da se na taj način ruši kredibilitet nje kao načelnika i odeljenja koje predstavlja. Posedujem navedeni dopis i mislim da je više niko nije pozvao u vezi sa mnom.
Vi ne odustajete od svoje borbe bez obzira na to što ste penzionisani?
Ne odustajem od istine. Kao što je rekao Žan-Pol Sartr: „Svaka reč ima posledice. I svaka tišina.“
