Iskazi iz Centralnog zatvora

Dve izjave koje su ovog meseca u tužilaštvu za organizovani kriminal dali Veljko Belivuk i Marko Miljković proizvele su medijsku buru u Srbiji i pokazale da je razrešenje onoga što je radila njihova grupa daleko od konačnog. Dok se čeka da tužilaštvo kompletira optužnicu u narednim danima, poslednja nedelja bila je finale jednog medijskog procesa koji traje uporedo sa gnusnim zločinima koji su preplavili Srbiju i region poslednjih godina.

Nikome nije bilo jasno zašto je pre dve nedelje Aleksandar Vulin u emisiji „Hit-Tvit“ na TV Pinku obnovio interesovanje za koljačke sposobnosti „Klana Belivuk“. Ako je javnost bila izložena tim stvarima već prošle zime, kada je grupa pohapšena, zbog čega se sad obnavlja čitav slučaj i ponavlja poznato?

Međutim, jedan tekst KRIK-a i nekoliko priloga na televiziji doneli su objašnjenje – Aleksandar Vulin i Aleksandar Vučić krenuli su u preventivni medijski rat znajući šta je u istrazi pred tužiocem rekao najpre Veljko Belivuk 5. jula, a potom i Marko Miljković 15. jula ove godine.

Ove izjave pokazuju da su dvojica kriminalaca bili direktno povezani sa vrhom vlasti, ali ne u poslovima za koje ih se optužuje pošto rezolutno odbacuju da su kriminalci, nego u nečemu o čemu se govorkalo u Srbiji, ali i o onome što je dokazano – u pomoći režimu pri sprečavanju nasilja na Paradi ponosa, sprečavanju protesta taksista protiv kompanije Cargo, pomoći SNS-a na izborima i slično. Belivuk i Miljković sebe predstavljaju kao neku vrstu „skrivene sile“ vlasti, ekipe koja radi one „prljave poslove“ koji stranci i Vučiću, na kraju, donose odlučujuću političku prednost.

U zbiru: Belivuk i Miljković u izjavama datim tužilaštvu negiraju da su deo organizovane kriminalne grupe koja je za potrebe jednog klana, onog iz Kavča, ubijala članove drugog crnogorskog klana, Škaljarskog, i iznose detalje o svojim vezama sa Vučićem i Vulinom. „Otkrivaju“ i neke detalje u vezi sa pojedinim događajima poznatim javnosti iz prethodnih nekoliko godina i poručuju svojim nekadašnjim „partnerima“ da će izneti još mnogo toga ako se ovi ne opamete. S druge strane, vlast je iskoristila objavljivanje ovih delova iz izjava osumnjičenih za novi krug napada ne medije i političke protivnike, svrstavajući ih u grupu Veljka Belivuka. Napadnuti su posebno novinari KRIK-a i išlo se dotle da je urednik ovog portala Stevan Dojčinović nazvan Steva Belivuk, a svi drugi koji su se bavili temom, a to su dve TV stanice u vlasništvu Junajted medije i dva dnevna lista, grupno stavljeni u istu ravan sa „ubicama iz Ritopeka“, kako često nazivaju Belivukovu grupu.

„Žele da samelju Vučića lažima“, jedan je od „najinventivnijih“ naslova uz tekst koji objašnjava zaveru protiv Vučića koju vode mediji, „tajkuni“ i strane službe.

foto: dimitrije nikolić / tanjug

Međutim, i dalje ostaje otvoreno više pitanja: zašto Belivuk i Miljković „brane“ Nebojšu Stefanovića, zašto napadaju Dijanu Hrkalović, zašto ne govore o ulozi Gorana Papića, bivšeg zamenika u SBPOK-u (Služba za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a Srbije), kao i zašto se uopšte Vučić i Vulin bave medijskim spinovanjem ako je slučaj takav da nas čeka „najbolja optužnica u istoriji“, kako je Vučić rekao u jednom od stalnih pojavljivanja na TV-u, a oni se zaista nikada nisu sreli sa kriminalcima, niti znaju o čemu ovi govore. No, ponašanje Vučića i Vulina deluje kao da oni u nedostatku opcija koje bi im pomogle da se njihova veza sa kriminalcima odbaci u startu, nastoje da glasnom medijskom kampanjom zatrpaju javnost raznim pričama o silini zločina grupe Veljka Belivuka, pre nego što su sigurni da više ništa od tih indicija neće isplivati bilo u daljoj istrazi, bilo docnije na suđenju.

Zastoj u hapšenjima i mrcvarenje Nebojše Stefanovića i Dijane Hrkalović kao da govori da i njih dvoje imaju ponešto u rukavu od presretnutih razgovora sa aplikacije Skaj i da zbog toga još uvek dane provode u bezbrižnosti slobode.

ŠTA SU „OTKRILI“ BELIVUK I MILJKOVIĆ

U dokumentima koji nose naziv Zapisnik o saslušanju osumnjičenog (KTI br. 04/21), Belivuk i Miljković odbijaju da se izjasne za ono za šta ih tužilac tereti posle sprovedene istrage a to su pet svirepih ubistava, otmice, posedovanje oružja i droge. Oni o tome ne žele da govore, ali su imali da izjave nešto drugo i to ono što se tiče njihovih direktnih veza sa vlastima.

Belivuk se u iskazu fokusirao na odnos sa Vučićem, opisujući kako se viđao najpre sa ljudima iz njegovog okruženja (posebno je interesantno opisan jedan susret sa Darkom Glišićem, čelnim operativcem SNS-a i predsednikom opštine UB), ali se bavi i jednim sastankom sa Vučićem, za koji tvrdi da se odigrao na Zvezdari u Ulici Živka Davidovića, u zgradi u kojoj je on stanovao kao i nekadašnja TV voditeljka sa Pinka Katarina Šišmanović. Za nju Belivuk navodi da je bila Vučićeva ljubimica, da joj je on kupio taj stan i da su tamo razgovarali o tome šta i kako treba da rade. Belivuk je u svom iskazu dosta aljkav. Skače sa teme na temu, greši u nekim datumima kada ne bi smeo da greši. Tako navodi da su ga 2016. molili iz Vučićevog okruženja da zaustavi gnev sa tribine Partizanovog stadiona i da on nije mogao jer je bio u pritvoru zbog sumnje da je učestvovao u ubistvu Vojislava Miloševića. Međutim, to ubistvo je iz januara 2017. godine i Belivuk je docnije bio osumnjičen, optužen i osuđen i nosio je neko vreme nanogicu zbog dokazane povezanosti sa tim ubistvom. Razume se, ne navodi nikakve detalje u vezi s tim slučajem u kojem je najpre bio prvoosumnjičeni.

Na jednom mestu kaže: „Želim da naglasim da smo mi navijačka grupa, a ne organizovana kriminalna grupa kako je navedeno, znači tu je greška u samom startu. Kao što sam rekao, niti smo držali oružje, niti smo držali drogu na stadionu, niti smo vršili krivična dela. Jesmo i hrabri i jaki, i bojali su nas se ljudi, ali neopravdano. Mi smo samo ispunjavali ono što je sam vrh države tražio od nas. Tako da iako smo načinili nešto, onda iznad mog onog imena tamo i broja treba da stoji još nečije ime.“

Vučića sve vreme u iskazu naziva Šef, onako kako ga zovu i njegovi najbliži partijski saradnici, valjda u želji da pokaže da njegove reči opisuju autentične događaje koji mogu da se provere ako tužilaštvo to bude htelo. Njegova „odbrana“ svodi se na ideju da se teret krivičnih dela, ako ih ima, pripiše vrhu države jer on ništa nije navodno radio bez dogovora sa njima, zapravo bez dogovora sa Vučićem. A navodni dogovori sa Vučićem trebalo je da budu neke usluge:

„On je zamolio da utičem na taksiste da se (protest) ne održi, zato što je ‘CarGo’ prijateljska firma. Ja sam pitao: ‘Kako mogu ustaše, Hrvati u prevodu, da budu prijatelji?’, pošto je u novinama bilo da je to njihova firma. On je rekao da ne lupam gluposti kad ne znam, da je brat premijerke Ane Brnabić učestvovao u razvoju tog programa i da moramo Ani da pomognemo jer ona dosta čini za porodicu i za samu zemlju, što smo mi i učinili, štrajk nije ni održan.“

(…)

„Omogućavali smo to nepevanje, neskandiranje njemu, njegovim članovima porodice, njegovim prijateljima, nedizanje parola, nedolaženje (huligana) na gej parade, pojavljivanje na (SNS) mitinzima kako bi se omasovio skup.“

(…)

„Koristili su naša imena u pretnjama kada su kontramitinzi – da ćemo Marko i ja svašta da im učinimo ako se pojave, i to je definitivno upalilo pošto su mnogi ti skupovi otkazivani i prekidani.“

Nešto od ovoga je moguće odmah proveriti, nešto nije. Istina je, na primer, da je Belivukova komšinica bila Katarina Šišmanović (što je potvrđeno novinarima „Pregleda dana“), ali su priče oko kompanije Kar go demantovane, kao što Darko Glišić nije ni želeo da komentariše navod Belivuka nego je optužio političke protivnike da hoće uz pomoć „koljača“ da dođu na vlast.

Vučićeva prva odbrana bila je još zabavnija: on je rekao da ne da nije znao o kakvom stanu Belivuk govori, nego da je na Zvezdari bio ukupno jednom u životu i to u gostima kod Aleksandra Nikolića zvanog Foto Toni, svog nekadašnjeg prijatelja i osnivača SNS-a. I to je pomenuo samo zato da bi rekao da se on docnije preselio na Dedinje, što je posebna vrsta poruka koje Vučić neprestano upućuje raznim akterima na javnoj sceni Srbije.

Za razliku od Belivuka, Miljković je bio mnogo otresitiji i fokusiraniji u iskazu, izgleda kao da je imao napisano i složeno sve i kao da je čitao sa papira. On je najviše govorio o Vulinovoj ulozi u čitavom postupku i bio je veoma oštar prema tužiocu. Rekao mu je da mu je jasno da ga se plaše, da mu nisu do kolena, da ih ne poštuje nimalo jer ne rade svoj posao, nego rade po instrukcijama. I on je kao i Belivuk poslao „opomenu“ da ako „se neki ne opamete“, onda će izneti sve što zna i sve što ima, za sada će se zadržati samo na nekim pojedinostima. Najteža „optužba“ koju je izrekao tiče se kuće u Ritopeku za koju tvrdi da je nabavljena za Vulinove potrebe, baš kao i neki drugi objekti „štekovi“ koji su Vulinu bili potrebni. Sve se to navodno dešavalo još dok Vulin nije bio šef MUP-a Srbije. Veza između njih dvojice uspostavljena je – kako Miljković tvrdi – preko Svetozara Vujačića, beogradskog advokata poznatog po zastupanju Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića, a koji je trenutno na mestu Vulinovog savetnika.

Miljković tvrdi da mu je Vujačić deda. Ovaj je to najpre demantovao u izjavi za N1, a docnije je u izjavi za „Pregled dana“ potvrdio da je brat Miljkovićevog dede Vjekoslava, ali da nije ni u to siguran. Uglavnom, moguće je da je odbrana inteligentno povezala ove stvari da bi dodatno unela pometnju, ali, svakako, to je jednostavno za proveru. Pored toga, jedna od najzanimljivijih epizoda iz odnosa Miljković – Vulin jeste ona koja se navodno dogodila leta 2020. (ne navodi tačan datum) kada je Vulin navodno, u društvu Željka Mitrovića, tražio da starletu i eskort devojku Tijanu Ajfon nameste predsedniku Višeg suda Aleksandru Stepanoviću, što bi docnije valjda trebalo da posluži za ucenjivanje ovog sudije koji ne pokazuje dovoljno poslušnosti spram režima Aleksandra Vučića. Miljković kaže da je odbio tu „ponudu“: „Ja sam mu rekao tad odmah da mi ne pada na pamet da u tome učestvujem i da mogu samo zarad naše saradnje i dobrog odnosa da zaboravim da mi je to uopšte rekao i da me je pitao.“

U svoju „odbranu“ Miljković iznosi detalje vezane za slučaj „Jajinci“ i pronađeno oružje za koje se tvrdilo da je deo arsenala kojim je trebalo da bude ubijen Vučić 2016. godine, a koji je u tužilaštvu zatvoren krajem 2017. godine. Ukratko, po njemu, celu lažnu akciju je sproveo Aleksandar Stanković, Sale Mutavi, a država mu je docnije vraćala „usluge“. Miljković pominje i Nenada Vučkovića Vučka, pripadnika Žandarmerije koji je bio označen kao deo huliganske grupe „Janjičari“ još od njenog pojavljivanja na tribinama 2013. i 2014. godine.

Šlag na tortu jeste „tizer“ za slučaj „Jovanjica“. Miljković je nabacao samo nekoliko stvari koje je teško dokazati jer su to prepričani razgovori sa Vulinom. Navodno, Vulin mu je pričao da ima neko gazdinstvo i da mu treba pomoć oko obezbeđivanja objekata koje zasad čuva BIA. Ali, veli Miljković, oni su to odbili jer nisu hteli da se petljaju sa BIA. Kada je obelodanjeno šta se zapravo dogodilo na gazdinstvu Jovanjica, Miljković je pozvao Vulina, a ovaj mu je navodno rekao: „Ona slina i ona kurva Dijana će mi za ovo debelo platiti.“

foto: iz policijske arhive

ODBRANA VUČIĆA I DRŽAVE

Vulin i Vučić su negaciju ovih izjava pokrenuli u javnosti i pre nego što je išta „procurilo u javnost“. Sa retko viđenom sladostrašću iznosili su fotografije iskasapljenih tela, tabloidi pod njihovom kontrolom punili su svoje stranice i sablažnjavali javnost. Dežurni analitičari i „novinari“ danima pričaju jedan te isti tekst: zamislite ko su ovi ljudi, zamislite šta su sve radili, zamislite na šta su sve bili spremni i sada se spremaju da optuže vlast da su radili sve pod njihovom komandom.

I zaista, prikazani snimci, kao i ranija svedočenja, a još više ranije objavljene fotografije i snimci maltretiranja članova suparničkih navijačkih grupa, još u vreme kada je Belivuk u junu prošle godine mirno pohodio lože na stadionu Partizana (istaknuti navijač, član skupštine), govore o surovosti koju je praktikovala Belivukova ekipa. Zbog te surovosti oni i jesu ranije regrutovani da rade neke stvari koje su išle u prilog vlastima (o kojima je govorio Belivuk), ali se docnije grupa našla u klinču između dva velika narko-klana.

O svemu ovome je vlast dugo ćutala, pravila se luda i maltretirala medije koji su pominjali da postoji neka veza države sa njima. U isto vreme, još od dolaska na vlast 2012. godine, Vučić je radio dve stvari: pokušavao da uspostavi kontrolu među navijačkim grupama (Zvezda, Partizan, Rad, Vojvodina) ne bi li imao kontrolu ulice (lokali, klubovi, narkotici), a sve vreme nam je govorio da je to nemoguće srediti. On se javno hvalio ne samo činjenicom da je u mladosti bio huligan, nego i da se sa huliganima sastajao od momenta kada je došao na najviše javne funkcije. U „Vremenu“ je svedočio Duško Vujošević još 2014. godine da Vučić nije išao da se vidi sa ljudima iz uprave Partizana nego sa vođama navijača.

Pa ako se tada viđao sa raznim kićama i kimijima, može se zamisliti da je isto radio i sa onima koji su ih nasledili na tribini. Upravo je tribina ono što povezuje Vučića sa ovim likovima koji se sumnjiče za monstruozna krivična dela i koji će zasigurno ostatak života da provedu u zatvoru. Vučić je najpre napao svoje protivnike, ali je u „obraćanju naciji“ u subotu na TV Pinku delimično reterirao i dao nekoliko čudnih izjava.

Najpre je poručio da je „sve u redu dok ne počneš da ubijaš i da prodaješ drogu deci“. Ovakvo razumevanje kriminala je valjda pokazatelj da je samo to opasno, a kada ministar namesti sebi posao i postane milioner, to valjda ne proizvodi nikakvu društvenu štetu. On je na neki način tom izjavom poručio da korupcija nije bitna stvar, a opet, korupcija je ono što uništava život u Srbiji, pokazuju brojna istraživanja i analize. Teško da je bilo ko u Srbiji, osim porodica, zainteresovan za mafijaške obračune onda kada se dese, ali ako ministar, državni sekretar ili ljudi iz policije omoguće da se dese i za to dobiju novac, to je strašna poruka za građane.

Dalje, Vučić se posthumno izvinio preminulom inspektoru Dejanu Joviću, koji je maltene sam istraživao zlodela klanova po Beogradu, a koga je policija uhapsila jer je naovodno zloupotrebio položaj, držala ga u pritvoru, vucarala po sudu i na kraju oslobodila i osramotila. I o tom slučaju „Vreme“ je pisalo u više navrata.

Postavlja se pitanje kad je Vučiću pamet došla u glavu, kada je reč o delovanju ove grupe?

SKAJ TELEFONI I STRANCI

U vreme kada je Belivuk grupa činila zločine za koje se danas sumnjiči i za koje se veruje da će biti optužena narednih dana, Srbija je čekala svoju novu vladu posle izbora u junu 2020. godine. U periodu jun–oktobar dešavale su se neke čudne stvari „na ulici“ i čudne „proslave“ na stadionu Partizana. Sada, sa ove distance, razumemo da je tada ova grupa koju je „angažovao“ Kavački klan sprovodila odmazdu nad pripadnicima Škaljarskog klana, ali neke posebne reakcije iz države nije bilo.

Tek kada je Srbiji dostavljen prepis presretnutih mafijaških razgovora koje su pratile američke i druge strane službe preko aplikacije Skaj – za koju se danas zna da je bila podmetnuta mafijašima širom sveta – kao da je Vučić shvatio da nešto mora da uradi. I tada je usledilo njegovo obraćanje sa balkona Predsedništva Srbije koje je objavljeno na njegovom Instagram profilu 19. oktobra 2020. godine u kome poručuje da će mafiji stati za vrat i da objavljuje rat organizovanom kriminalu. Zašto se on tada odlučio da to javno kaže, nije jasno, jer je moglo da se protumači kao poruka kriminalcima da se pritaje ili beže. Uglavnom, tek nakon toga je formirana nova vlada 28. oktobra, nešto se pokrenulo.

Dakle, većina stvari se dogodila u mandatu Nebojše Stefanovića, koji nije bio izbačen iz Vlade. Naprotiv, bio je pomeren na važno mesto ministra odbrane, a mesecima slušamo da je njegova odgovornost najveća. Teško je verovati da Vučić toga nije bio svestan, mada 27. jula na KZŠ veli: „Pa nije moje da sve znam, to je nešto čime se bavi policija.“

Ako je poruka „shvatio sam da u neke stvari ne treba da se mešam“, dobro je. Ali teško je poverovati da se neće, kao i do sada, lično mešati u sve istrage i postupke u Srbiji. Tome mogu da se suprotstave samo institucije primenom zakona i praktikovanjem ovlašćenja koja im zakon daje. Pa pustimo tužilaštvo i policiju, za koju bi danas trebalo da važi da je očišćena od kriminalaca, da rade svoj posao. Neka oni utvrde ko je gde bio i s kim se viđao. Njima je to posao.