Interes države, građana ili nekog trećeg

Te davne 2002. godine, jedna profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, na nekom skupu u mojoj gimnaziji, pričala je kako je život jedna velika partija šaha i kako je jako teško menjati već zauzete pozicije. Upravo zbog toga, govorila je, od izuzetne je važnosti da dobro poznajemo pravila igre, kako bismo mogli da anticipiramo način kretanja figura na toj tabli života. A ta pravila igre definisana su ustavom i zakonima naše zemlje, i deo su socijalnog konteksta u kojem su nastala, ali i onog u kojem se primenjuju. Ova pravila bi trebalo da se menjaju samo onda kada za tim postoje opravdani razlozi, i samo onda kada su nam poznati efekti takvih promena.

Skoro 20 godina kasnije, sećam se ovih reči i posmatram ih u kontekstu aktuelnih polemika oko izmena Zakona o parničnom postupku (ZPP). Kažu iz nadležnog ministarstva da su izmene predložene u cilju usklađivanja našeg Zakona sa EU standardima, da je cilj unapređenje efikasnosti pravosuđa, skraćivanje trajanja dugotrajnih postupaka, ravnomerna opterećenost sudova, stvaranje uslova za suđenje u razumnom roku itd., ali ono što ne kažu je na koji način predložene izmene doprinose ovim ciljevima, da li ove izmene predstavljaju našu najbolju opciju, i da li su nam dovoljno poznati njihovi efekti.

I šta sad? Da li bi trebalo da budemo aktivni učesnici prilikom menjanja jednog ovako važnog zakona? Da li bi, ako primetimo da nešto nije u redu, trebalo glasno da kritikujemo predložena rešenja? Naravno, jer ono što bude usvojeno kao konačan tekst ovog zakona odrediće tok svih budućih sudskih postupaka, a samim tim i nivo sudske zaštite koju svako od nas može da očekuje onda kada nam bude najpotrebnija.

PITANJE IZBORA

Najlakše je reći: „Mene se to ne tiče, ja to ne razumem, zašto bih se uplitao u sudske postupke?“ Nažalost, retki su slučajevi kada je pitanje upuštanja u sudski postupak stvar izbora – mnogo češće je to stvar nužde i potrebe da se zaštiti neko ugroženo pravo. Zbog toga se ovo tiče svih nas. Zbog toga barem pokušajmo da razumemo o čemu se ovde zapravo radi da bismo mogli da branimo postojeće pozicije na našoj šahovskoj tabli.

Šta je to što nam novi zakon donosi?

Zamislite jednu prosečnu komšinicu – majka dvoje dece, neka bude prodavačica, ili računovođa, nebitno je. Ne prima platu već pet meseci, i još je dobila otkaz. Razmišlja se da li da pokuša da naplati ono što joj se duguje, ono što je zaradila. Angažuje advokata da je posavetuje i zastupa u tom postupku. Advokat je upozorava da sada, pošto su najnovije izmene stupile na snagu, ako o roku ne plati taksu, tužba će se smatrati povučenom.

Na iznos zarada koji joj se duguje (od oko 300.000 dinara) taksa iznosi oko 15.800 dinara. Ona ne prima platu mesecima, a više nema ni posao, dakle nema ni izvesnih budućih primanja.

Njena odluka da li će da se upusti u spor zavisi direktno od toga da li ima dovoljno novca koji može da investira u ovaj proces, pri čemu bi ona, pored takse na tužbu, trebalo da plati još i troškove advokata, veštačenje, taksu na presudu i, ukoliko bude potrebno, taksu na žalbu i drugostepenu odluku. Ona zna da je taksa na tužbu samo prvi trošak u nizu, i da kad jednom uđe u ovaj postupak mora da ga finansira do kraja. Ako se kojim slučajem desi da ne može da plati određenu taksu u propisanom roku, svaki trošak koji je imala do tog trenutka biće uzaludan, a postupak koji je pokrenula biće okončan na njenu štetu – svoje neisplaćene zarade neće dobiti, uložene troškove neće povratiti, a može da se desi da će morati da nadoknadi i troškove postupka svom bivšem poslodavcu.

Nažalost, imajući u vidu ne samo visinu minimalne, već i prosečne zarade u našoj zemlji, za prosečnog građanina visina sudskih troškova je krajnje destimulišuća prilikom odlučivanja da li bi trebalo potražiti sudsku zaštitu ili ne. I pored toga, predloženim izmenama zakona ide se i korak dalje – de facto se uskraćuje pravo na sudsku zaštitu ne samo komšinici iz našeg primera, već i svakom pojedincu koji živi od plate do plate, a koji se ne smatra socijalnim slučajem.

KO BI BIO OŠTEĆEN?

Kome šteti ova odredba? Advokatima (pošto se oni bune)? Ne, njima nije uskraćeno pravo na sudsku zaštitu i na pristup sudu. Ova odredba šteti svima – vašoj komšinici, čoveku iz kioska u kome kupujete cigarete, pekaru od kojeg kupujete hleb. I ako imate glas, treba ga dići za njih, ali i za sve buduće generacije koje dolaze.

Pravo na sudsku zaštitu, odnosno pravo da se, kada smatrate da je neko vaše pravo povređeno, obratite nadležnom sudu koji ne sme da odbije da odluči o vašem zahtevu, garantovano je Ustavom Republike Srbije. Stoga je država dužna da obezbedi da i oni koji nemaju dovoljno materijalnih sredstava mogu da se obrate sudu. U postojećem zakonskom rešenju, ovo se obično vrši kroz sistem besplatne pravne pomoći i kroz siromaško pravo – pravo na oslobađanje od sudskih taksi.

Ali, pitanje je da li je način primene ovih pravnih instituta dovoljan da nadomesti problem u kojem bi se našla komšinica iz našeg primera? Nije.

Ako bi zatražila da bude oslobođena od plaćanja sudskih taksi, komšinica iz našeg primera bi morala da dostavi sudu potvrdu o broju članova domaćinstva, broju izdržavanih lica, potvrdu o prihodima i svojoj ukupnoj imovini (ali i o imovini članova domaćinstva). Ako je stan u kojem ona živi u njenom vlasništvu, ili u vlasništvu njenog supruga, ili ako njen suprug ima određene prihode, njena trenutna nelikvidnost, odnosno neizvesnost budućih primanja neće igrati značajnu ulogu prilikom ocene suda da li bi trebalo da joj se odobri oslobođenje od plaćanja sudskih taksi, iako ovaj trošak predstavlja značajnu stavku u njenom mesečnom budžetu.

ČIJI JE INTERES

Postavlja se pitanje, da li je interes koji se štiti ovim novim pravilom mogao biti zaštićen na neki drugi način? Odnosno, da li je u redu da građani ispaštaju zbog nesposobnosti države da bolje organizuje naplatu sudskih taksi? Odgovor je da je sigurno moglo mnogo bolje.

Problem neplaćenih sudskih taksi mogao je da bude rešen boljom organizacijom i efikasnijim sistemom naplate taksi putem javnih izvršitelja, a ne da se na ovako invazivan način destimulišu građani da potražuju sudsku zaštitu. Zato nije jasno kome ide u prilog ovakva odredba ?

JE L’ TO SVE?

A zamislite šta bi se desilo da se komšinica ipak odluči da potraži sudsku zaštitu, a da se njen predmet dodeli sudiji sa kojim ona ima određeni problematičan odnos, usled kojeg razumno možemo sumnjati u mogućnost sudije da nepristrasno i objektivno vodi postupak? Načelno, komšinica iz našeg primera bi mogla da traži izuzeće sudije, uz obrazloženje razloga. Ipak, predlagač izmena zakona ostavlja mogućnost upravo tom sudiji ne samo da odluči da je komšinicin predlog neosnovan i podnet radi ometanja suda u obavljanju određenih radnji, već i da je novčano kazni.

KOJE DOBRO ŠTITI OVAKVA ODREDBA

Istina, u praksi postoje brojne zloupotrebe instituta izuzeća sudije. Uglavnom se sprovode zarad kupovine vremena od strane tužene strane ali, da li je zaista neophodno da zarad rešenja problema zloupotrebe potpuno obesmislimo pravni institut koji predstavlja garanciju nepristrasnosti i objektivnosti sudske zaštite? Odnosno, da li je ovo moglo biti rešeno na neki drugi način? Naravno da jeste.

Kolega mi je nedavno ispričao slučaj koji se njemu desio u praksi – suprotna strana u postupku zatražila je izuzeće postupajućeg sudije. Sudija je naložio pauzu od trideset minuta, pokucao na vrata predsedniku suda, i u toku te tridesetominutne pauze odlučeno je o zahtevu za izuzeće. Suđenje je nastavljeno. Nije bilo daljih odlaganja. Ako bi svaki sudija postupio kao što je to učinio sudija u ovom primeru, ne bi bilo interesa da se ovaj pravni institut zloupotrebljava. Vredi podsetiti da bi, čak i da je došlo do odlaganja, trošak takvog odlaganja pao na stranu koja je podnela neosnovan zahtev za izuzeće.

Izgleda da je predlagač izmena zakona zanemario činjenicu da postojeće zakonsko rešenje daje dovoljnu slobodu sudijama, da na brz i efikasan način rešavaju pitanje zloupotrebe. Dodatno, potpuno se zanemaruje pitanje čija je zapravo odgovornost za lošu organizaciju rada suda i zašto se, umesto da se radi na efikasnoj primeni već postojećeg zakona, rešenja iznalaze u pokušaju pospešivanja efikasnosti na uštrb prava građana.

I naravno, opisani primeri nisu jedini problemi koje donosi novi predlog izmena ZPP-a, ali su najslikovitiji, i najviše zovu na uzbunu.

Pre više od deset godina, zaklela sam se da ću se pridržavati ustava, zakona i drugih propisa. Na tom polaganju zakletve, rekli su nam da smo mi čuvari zakona, barijera od bezakonja… da je naša dužnost da upozorimo na probleme, da budemo glasni kad se prave da nas ne čuju, da branimo pozicije na toj tabli života koje su nam neki pre nas ostavili u amanet.

Zato, nemojte pristati da budete nemi i nezainteresovani posmatrači.