Ibar će i dalje teći…

Ekonomski sporazum zaključen između Beograda i Prištine u Beloj kući prošlog petka je sve osim istorijski. I regulisao je mnogo pitanja, ali ona suštinska, koja se tiču odnosa Srbije i njene otcepljene južne pokrajine, gotovo da nije ni dotakao. Suštinski, sporazum sadrži i neke trivijalne odredbe koje nemaju baš nikakve veze sa međusobnim odnosima Beograda i Prištine, kao što je proglašenje Hezbolaha za terorističku organizaciju ili delovanje potpisnica na dekriminalizaciju homoseksualizma u 69 država. No, isti je poslužio za predizbornu kampanju, što se videlo i u nastupu Donalda Trampa prilikom obraćanja medijima, posebno oslikanu u dva tvita od kojih je jedan bio posvećen priznanju Izraela od „većinski muslimanske“ države. O tome koliko je ponižavajuće izgledao čin potpisivanja sporazuma ili razgovor između Donalda Trampa i Aleksandra Vučića koji je neposredno prethodio potpisivanju, ili potom predsednikova ushićenost zbog poklonjene hemijske i ključa Bele kuće, suvišno je govoriti.

Koliko ne zadire u pitanje odnosa Beograda i Prištine, sporazum i te kako zadire u unutrašnju ali i spoljnu politiku, u prvom redu Srbije. Zahvaljujući odredbama sporazuma Sjedinjene Američke Države su učvrstile svoj položaj na Zapadnom Balkanu i posebno u Srbiji, obavezavši je da napravi otklon od Rusije u energetici time što će diverzifikovati svoje snabdevanje gasom, ali i Kine u vezi s Huavej 5G tehnologijom u telekomunikacijama. Srbija nije uspela da izbegne zamku proisteklu iz sporazuma u pogledu urušavanja svojih odnosa sa Rusijom, Kinom, EU i arapskim svetom, zauzvrat dobijajući gotovo ništa osim članstva Kosova u mini Šengenu, što bi bio prirodni sled stvari u skorije vreme. Deo koji se odnosi na studiju izvodljivosti u vezi sa zajedničkim upravljanjem jezerom Gazivode može se više tumačiti kao nadmudrivanje SAD sa Nemačkom, koja u poslednje vreme pokazuje zainteresovanost za ovo jezero i njegov značaj u energetskom sistemu, nego kao neki ustupak Srbiji.

ZAREZ KOJI GOVORI SVE

Vrlo sporna je pretposlednja tačka, koja je u obe verzije sporazuma identična. U njoj je obaveza Kosova da se na godinu dana uzdrži samo od zahteva za učlanjenje u međunarodne organizacije, a obaveza Srbije da ne sprovodi akciju povlačenja priznanja na isto vreme, i onda vešto umetnut deo iza zareza – Srbija je obavezna da se uzdrži od zvaničnog i nezvaničnog lobiranja za nepriznavanje Kosova od strane neke nacije (države) ili međunarodne organizacije. Siguran sam da taj zarez nije tu greškom. Ako se vratimo u prošlost, videćemo da zahtev za članstvo npr. u UNESCO nije podnelo Kosovo već je to za njih uradila Albanija. Shodno ovoj tački sporazuma, moguće je da SAD ili neka druga država podnesu zahtev Generalnoj skupštini UN za prijem Kosova u UN, a da se Srbija mora uzdržati od lobiranja protiv te inicijative, ili da isto SAD lobiraju kod nekih država koje nisu priznale Kosovo, a da Srbija ne radi suprotno.

Sigurno će se jednog dana u budućnosti kao nonsens u diplomatiji i diplomatskim odnosima izučavati potpis na obavezu da ambasada Srbije bude prebačena u Jerusalim u znak zahvalnosti za to što je Izrael priznao nezavisnost Kosova. Uz to, preseljenje ambasade u Jerusalim je u suprotnosti sa rezolucijom 478 SB UN o povlačenju svih ambasada članica UN iz Jerusalima, kao i stavovima EU o neophodnosti kompromisnog rešenja između Izraela i Palestine oko Jerusalima kao glavnog grada obe države. Paradoksalno je i zato što su diplomatski odnosi Srbije i Izraela do tog trenutka bili na zavidnom nivou, nakon višegodišnjih napora na njihovom poboljšanju i uz vrlo značajnu ulogu Izraela u pogledu sprovođenja diplomatskih aktivnosti u vezi s nepriznavanjem Kosova. Posebno je pitanje koliko će ovaj neodgovorni postupak prvog čoveka Srbije negativno uticati na odnose sa Palestinom i drugim arapskim zemljama koje su takođe bile čvrsto protiv jednostrane nezavisnosti Kosova.

Kritika sama po sebi nije cilj, pa su odredbe o zaštiti SPC, pronalaženju nestalih lica i priznanju diploma i profesionalnih sertifikata, kao najznačajnijim delom sporazuma koji će se direktno odnositi na poboljšanje položaja običnih ljudi, u prvom redu kosovskih Srba koji su završavali fakultete u ostatku Srbije, donekle dobre.

BEZ BRZOG REŠENJA

Kosovo, osim priznanja Izraela i mogućnosti da ućare još koje priznanje protiv kojeg Srbija ne sme da lobira, nije dobilo ništa od onoga što je očekivalo. Svrha svih njihovih razgovora je formalno priznanje od strane Srbije. A po tom pitanju obe strane su ostale na istim pozicijama, čak je možda posle ovog u Vašingtonu status quo donekle ojačan. Opsednutost političkih i intelektualnih elita kosovskih Albanaca teritorijalnim integritetom i suverenitetom Kosova na čitavoj teritoriji uključujući i Sever Kosova je na vrhuncu, posebno nakon svih Briselskih dogovora nakon kojih je specifičnost ove regije slabila povlačenjem institucija Srbije i zaposedanjem od strane institucija Kosova, što u realnosti nije posledica moći institucija Kosova već plod pritisaka na lokalno stanovništvo od strane Vučićevog režima. Kao i do sada bezrezervne podrške vodećih država na Zapadu.

Zaključujući ovakav sporazum, čija je promptnost bila bitna zbog predsedničkih izbora u novembru, deluje da je trenutna administracija SAD nakratko iskoračila iz kruga bezrezervnih podržavalaca Kosova, čime se manevarski prostor Srbije donekle poboljšao u pogledu neophodnog kompromisnog rešenja kao uslova za priznanje nezavisnosti Kosova. Odnosno potrebe da Kosovo plati određenu cenu za postizanje tog cilja, što je kategorički sve vreme odbijalo. Posle Vašingtona izgleda da brzog rešenja kosovskog problema neće biti, kao ni priznanja Kosova od strane Srbije, sve dok Kosovo ne bude bilo spremno da napravi kompromise u pogledu zadovoljenja nekih interesa Srbije. Samo izgleda, a događaji koji ubrzo slede pokazaće da li je to bilo tačno.

Nastavak pregovora sada se seli u Brisel. Tamo se već razgovara na „eks­pert­skom“ nivou o unapred određenim tehničkim, ali ujedno i političkim temama, uključujući i već dogovorenu ZSO čije bi formiranje bilo ključni kompromis srpskoj strani, koju bi ona sutra predstavila kao „veliki“ uspeh. Time bi prikrila postizanje nekog budućeg sporazuma o dobrosusedskim odnosima koji bi pored toga sadržao i pitanja koja se tiču imovine, prava manjinskih zajednica, nestalih, povratka raseljenih i ekonomije, ali i nesprečavanja Kosova na putu članstva u UN, kao i priznanja od strane pet članica EU koje to još nisu uradile. Bitno je naglasiti da niko ni u Evropi, tj. Nemačka i Francuska, ne očekuje da Srbija formalno prizna nezavisnost Kosova, ali očekuju i te kako da ne sprečava članstvo u UN i ostale međunarodne institucije, što je samo po sebi više od priznanja.

O ČEMU SE NE GOVORI

I na kraju ono o čemu niko ne govori, a to je šta ovaj sporazum, kao i svi ostali, u suštini znači za ono malo preostalih Srba na Kosovu. Čitav taj dan je bio napet, i nervoza je bila primetna kod mnogo ljudi u Kosovskoj Mitrovici. Siguran sam da je tako bilo i u Štrpcu, Orahovcu, Gračanici, Goraždevcu, Ranilugu i svim ostalim mestima gde poslednji Mohikanci naroda koji je na teritoriji Kosova i Metohije već vekovima, preživljavaju agoniju otkad su 2013. godine postali predmet normalizacije odnosa Beograda i Prištine. I mnogima je laknulo. Makar trenutno. Strahovali su. Do svih pobeda od po 5:0 na Kosovu ih je održalo verovanje u izvesnost opstanka. Od tada se masovno sele jer ona više ne postoji. Koliko god delovalo neverovatno, njih na Kosovu još drži poslednja nada, a to je da ga Srbija neće priznati. I zato su osetili olakšanje. Privremeno. Oni su prihvatili prisilnu integraciju u kosovsko društvo samo zbog te nade. I u procesu integracije nisu dobili ništa, a izgubili su sve. Neće zemljoradniku u Koretištu biti ništa bolje zato što će Beograd i Priština proglasiti Hezbolah za terorističku organizaciju. Hoće donekle Jovanu iz Prilužija, jer će mu sada biti priznata diploma Ekonomskog fakulteta iz Kragujevca, pa će moći da se prijavi na konkurs za posao gde je ona formalni uslov. Tu će ga čekati nepremostiva prepreka jer će njegovi albanski konkurenti uvek biti favorizovani, ali to je već neka druga priča.

Ako se nešto ne promeni u metodologiji pregovaranja u vezi s normalizacijom odnosa Beograda i Prištine, na Kosovu i Metohiji za dvadesetak godina više neće biti Srba. Ništa od dogovorenog do sada u Briselu, čak ni ovo poslednje u Vašingtonu, nije pomoglo njihovoj stabilizaciji kao ravnopravnog naroda na Kosovu, već suprotno. I dalje su stranci u sopstvenoj kući, diskriminisani na svakom nivou od strane većine, i bez zaštite Srbije koja je postojala do 2013. godine. Zbog toga svoju decu više ne upisuju isključivo na fakultete u centralnoj Srbiji, već i u srednje škole. Iskustva iz ranijih perioda, ali i iz okolnih država, nas uče da onaj koji je otišao više se nije vratio. I to je oduvek tako.

Nažalost, oni neće iskoristi benefite avionske linije između Prištine i Beograda, pa da vazdušnim putem napuste normalizovano Kosovo u mini Šengenu sa Srbijom, ali će zato auto-put mira biti idealan za napuštanje Kosova. Ovoga puta ne u izbegličkim kolonama, jer one privlače pažnju medija, već tiho, porodica po porodica, dok i poslednji ne ode. Onda neće ni biti problema Kosova. A normalizacija odnosa će biti ono što i jeste od samog početka, demagoška fraza kojom će se prikriti hipokrizija elita iz Brisela, Beograda i Prištine. Nema istorijskog sporazuma o Kosovu bez onog koji će uvažiti legitimne zahteve Srba sa Kosova, ili u najmanju ruku njihove legitimne strahove. Svakako, Ibar će i dalje teći.