Hronologija pada

Pasionirani ljubitelji sporta reći će vam kako se vode jednim specifičnim kalendarom po kome godina ne traje od januara do decembra, već od početka pa do kraja jedne sezone njihovog voljenog kluba. Za razliku od navijački neostrašćenih ljudi, oni će svoje odmore organizovati prema obavezama voljenog kluba, a slobodne dane neretko koristiti kako bi zalečili tugu zbog srceparajućih poraza ili se oporavljali od mamurluka nakon velikih pobeda.

Kako god računali vreme, jun mesec 2025. godine ne deluje tako daleko. Međutim, za navijače Partizana ova vremenska odrednica deluje kao da je iz davne prošlosti, nekog drugog veka ili prošlog života. Predvođeni najtrofejnijim trenerom u istoriji evropske košarke, sredinom prethodne kalendarske godine njihovi ljubimci su im podarili dva trofeja i nekoliko večeri za pamćenje.

Odlične rezultate pratili su i uspesi van terena – obezbeđena je trogodišnja licenca za igranje Evrolige, a klub je tih dana potpisao i najzvučnije pojačanje u istoriji kluba, nekadašnju NBA zvezdu koja je u minulim sezonama sa uspehom nosila dres Barselone. Partizan je delovao kao stabilna i harmonična celina koja ima odličnu polaznu osnovu i svetlu budućnost. Ali, kako voli da kaže legendarni trener Duško Vujošević, „sreća u sportu traje kao mački muž”, dok svaki težak period deluje kao večnost.

Aktuelnu sezonu crno-beli su započeli uz dosta turbulencija, a situacija je kulminirala odlaskom Željka Obradovića sa klupe svog voljenog tima. Ako se tada moglo reći da je reč o krizi, nepuna dva meseca kasnije može se konstatovati da se Partizan nalazi u beznađu – atmosfera oko kluba je toksična, veza igrača i navijača nepopravljiva, a rezultati katastrofalni. Partizanove trenutne muke je sa jedne strane lako objasniti, jer su uzroci brojni i očigledni, ali je teško racionalizovati razmere ponora u koje je upao klub koji je pre samo nekoliko meseci hrabro najavljivao borbu za doigravanje u elitnom evropskom takmičenju.

U narednim redovima pokušaćemo da sumiramo šta je sve doprinelo da Partizan trenutno predstavlja poslednjeplasiranu ekipu u Evroligi.

foto: fonet

SEZONA KADA JE OTIŠAO ŽELJKO

Crno-beli su prethodnu sezonu zaokružili osvajanjem titula ABA i Košarkaške lige Srbije, dok su evroligašku avanturu okončali na nezadovoljavajućoj, ali ne i sramotnoj 12. poziciji u drugoj najjačoj ligi na svetu. Košarkaši srpskog velikana su do pred sam kraj regularnog dela Evrolige bili u konkurenciji za mesto među deset najboljih timova, ali navijači nisu dizali ruke od svojih ljubimaca ni kada je plasman u doigravanje izmakao. Punili su halu i na utakmicama koje nisu imale rezultatski značaj, a njihovi junaci su im se odužili na najlepši mogući način osvojivši dva trofeja u jednoj sezoni prvi put od daleke 2012/13. sezone.
Okosnica trofejnog sastava je sačuvana, a Partizan je kao retko kada u svojoj dugoj i bogatoj istoriji, imao čitavo leto da sa nekoliko pravih poteza ojača nešto što je već davalo očigledne rezultate. Stoga je bilo razumno očekivati da se u novoj sezoni neće ići ispod 12. mesta iz prethodne, te da pojačana i pažljivo selektirana ekipa Željka Obradovića može biti samo bolja u narednom periodu. Međutim, problemi su čekali odmah iza ćoška.

Već su prve pripremne utakmice pokazale da se najskuplja akvizicija u istoriji kluba – Džabari Parker – nalazi u prilično zapuštenom fizičkom stanju, dok je potraga za kvalitetnim rešenjem na centarskoj poziciji probila sve prihvatljive vremenske rokove. Iz kluba su pritom dopirale disonantne izjave – dok je predsednik Ostoja Mijailović najavljivao napad na sam vrh Evrolige i hvalio se budžetom od 27 miliona evra, trener Obradović je pričao o logističkim propustima i ogromnim izazovima u pripremnom periodu, za koji je rekao da mu je drugi najteži u dugoj karijeri.

Crno-beli su tako u sezonu ušli u nekompletnom sastavu i umorni od marketinški uspešnog izleta u Australiju da bi strmoglavi pad bio započet povredom Karlika Džonsa. Crno-beli se nisu snašli bez plejmejkera koji je u napad Partizana unosio strukturu i smisao, a situacija je ubrzo postala toliko beznadežna da ni stručnjak sa iskustvom i znanjem poput Obradovića nije video kako dalje. Ne želeći da ponovo krene u potpuni remont ekipe za koju se videlo da nema svetlu budućnost, Željko Obradović je odlučio da se povuče sa pozicije glavnog trenera.

Problem je što ozbiljnog trenera koji bi se latio nezahvalnog posla nije bilo ni na vidiku. Ako bi se, tu i tamo, i pojavio neko ko bi o ponudi razmislio, uz samo malo istraživanja mogao je da zaključi kako je ovaj angažman iz kategorije nepoželjnih. Često se u sportu kaže da je najbolji tajming za trenera da preuzme ekipu kada je ona u velikoj rezultatskoj krizi, ali kriza u Partizana nije bila samo rezultatske prirode – navijači jesu bili nezadovoljni igrom i učinkom na terenu, ali su zaista ogorčeni bili načinom na koji se klub oprostio od najvećeg trenera u istoriji evropske košarke, ujedno i čoveka koji je Partizanu doneo najveći trofej u istoriji, titulu evropskog prvaka.

Zameniti Željka Obradovića, u punom kapacitetu i u svakom pogledu, praktično je nemoguće. Za početak, Partizan se u najvećoj meri finansira novcem svojih navijača, koji su kupovinom preskupih sezonskih karata u minulim sezonama punili budžet kluba. Ovo nije bio pokazatelj blagostanja u društvu, već iracionalne navijačke pobude koja je terala ljude da veruju kako je sa Željkom sve moguće, pa i da se ponovo pokori Evropa. Željko Obradović je predstavljao Partizan koji se ne plaši da sanja velike snove, a ovo je bilo nešto za čime je toliko čeznula zapaljiva navijačka masa.

Jedina dva trenerska imena koja bi izazvala sličnu euforiju među pristalicama Partizana su Aleksandar Đorđević i Andrea Trinkijeri, ali pomenuta dvojica stratega, prema brojnim izvorima, nisu ni razmatrala da naslede Obradovića na klupi crno-belih. S obzirom na veliko poštovanje koje uživaju među crno-belim svetom, verovatno su se pitali zbog čega bi svoje statuse dovodili u pitanje u sezoni koja, kako god se završila, ostaće upamćena kao sezona u toku koje je Željko Obradović prvi put u svojoj karijeri podneo ostavku.

SLOBODAN PAD

Da kvalitetni, a slobodni košarkaški treneri ne rastu na drveću, uskoro je saznao i predsednik kluba Ostoja Mijailović. Svakim novim danom, njegova pregovaračka pozicija postajala je sve slabija – nije mogao da Željka Obradovića zameni strategom skromnog renomea i biografije, dok su istovremeno treneri postajali sve upućeniji u dešavanja putem ogromne količine prljavog veša koja se konstantno iznosila iz kluba. Saznavalo se, recimo, da Obradović i Mijailović nisu imali bilo kakvu komunikaciju prethodnih meseci, ali i da je pojedine kadrovske odluke predsednik kluba donosio na svoju ruku. Sa druge strane, Mijailović je tandemu zaduženom za sportska pitanja – treneru Obradoviću i sportskom direktoru Saviću – zamerao pojedine izbore u prelaznom periodu i dovođenje skupocenih igrača koji nisu opravdali velika ulaganja.

Sve je ovo davalo priliku trenerima da povećaju svoje zahteve, bilo finansijske ili u pogledu dužine ugovora. Zašto bi iko dovodio u pitanje svoju reputaciju i prihvatao se posla osuđenog na propast, a da za takvu avanturu ne dobije veliki novac i(li) dosta vremena?

U međuvremenu, nezahvalan zadatak da predvodi crno-bele u prelaznom periodu poveren je doskorašnjem Obradovićevom pomoćniku Mirku Ocokoljiću. Iako je dočekan gromoglasnim zvižducima na utakmici protiv Bajerna, u kratkom vremenskom intervalu je pobrao simpatije navijača koji su u njemu videli idealnog čoveka da klub uvede u nešto mirnije vode i privede košmarnu sezonu kraju. U tome su Ocokoljiću pomogle četiri uzastopne pobede, posebno ona koja je ostvarena nakon velikog preokreta protiv Crvene zvezde.

Međutim, ekipa je ubrzo počela da pokazuje sve manje discipline u igri, a rezultati su postajali sve lošiji, pa je nova rezultatska kriza naterala klupske čelnike da konačno okončaju potragu za novim šefom struke. Posao je dobio Đoan Penjaroja, koji je tokom karijere vodio ozbiljne timove poput Barselone, Valensije i Baskonije, ali čiji se pređašnji angažmani nisu blistavo završavali, pa je košarkaška javnost sa nepoverenjem dočekala drugog stranog trenera u istoriji Partizana.

Da je za skepsu bilo razloga, pokazao je naredni period. Partizan je pod Penjarojinom trenerskom palicom pretrpeo pet uzastopnih neuspeha u Evroligi, koji su crnu seriju produžili na sedam vezanih poraza, a beogradskog velikana zakucali na poslednje mesto na tabeli. Posebno poražavajuće zvuči podatak da je Partizan svih sedam pomenutih poraza doživeo sa dvocifrenom razlikom, sa zbirnom razlikom koja je najgora u istoriji Evrolige, a pritom su oboreni i pojedini negativni rekordi u 80 godina dugoj istoriji kluba – poraz od Žalgirisa (68:109) je treći najubedljiviji u istoriji Partizana, poraz od Olimpijakosa (66:104) je najubedljiviji ikada na domaćem terenu, dok je protiv Makabija primljen najveći broj poena na domaćem terenu (112).

Više od samih poraza navijače deprimira igra Partizana koja ne pokazuje znake boljitka ni nakon mesec dana rada novog trenera. Crno-beli imaju najgoru odbranu u Evroligi, a na četiri od prethodnih šest utakmica primali su više od 100 poena, dok je poslednjih sedam poraza upisano sa ukupno 170 poena razlike. Problemi koji su postojali i ranije – poput loše selekcije faulova ili velikih padova u igri – nisu adresirani na bilo koji način, a na njih se nadovezala i užasna selekcija šuta, nedisciplina u odbrani i sebičnost u napadu. Navijači teško podnose bleda i nezainteresovana izdanja svojih nekadašnjih ljubimaca, pa je na tribinama sve manje ljudi, a kao što je već rečeno u jednom od prethodnih pasusa, ovaj klub je naučio da funkcioniše od bezuslovne podrške i novčanih donacija svojih navijača.

foto: tanjug

IMA LI NADE

Uprkos brojnim problemima sa povredama, toksičnom atmosferom u klubu i na tribinama, u ovom sastavu Partizana postoji daleko više kvaliteta nego što pokazuje trenutna pozicija na tabeli. Beograđani su očigledno napravili ogromne greške sa najzvučnijim letošnjim pojačanjima (Šejk Milton, Džabari Parker), a nisu se naročito proslavili ni sa dodatnom selekcijom (Nik Kalates, Bruno Fernando, Kameron Pejn, Tonje Džekiri), ali je malo ko mogao pretpostaviti da će se ova ekipa, umesto za plej-of Evrolige, boriti za što časnije poraze.

Evroligaška sezona je nepovratno izgubljena, a crno-belima preostaje učešće u ABA ligi, Košarkaškoj ligi Srbije i Kupu Radivoja Koraća. Međutim, utisak je da navijači Partizana jedva čekaju da se košmarna sezona okonča, kao i da bi se više obradovali promenama u kompletnim klupskim strukturama nego trofejima u pomenutim takmičenjima. Atmosfera je do te mere narušena da je gotovo nemoguće zamisliti scenario po kome Ostoja Mijailović nastavlja da vodi klub sa uspesima na sportskom i finansijskom planu. Primetan je trend opadanja posete na utakmicama Partizana, što će se svakako osetiti i kroz manje prihode od prodaja ulaznica, a posledično i na budžet kluba u budućnosti.

Dodatni problem predstavlja činjenica da crno-beli imaju gomilu finansijskih obavezama u sezonama koje predstoje – još dve godine moraju plaćati za učešće u Evroligi, a nekolicina igrača ima milionske ugovore koji važe i u narednom periodu. Postavlja se stoga logično pitanje da li uopšte postoji osoba koja bi se uhvatila u koštac sa problemima i izazovima, uz brojne političke pritiske i bočne udare koji idu uz opis posla predsednika KK Partizan. Odgovor će nam dati naredni period, ali istorija ovog kluba je pokazala da je formula za ozdravljenje sledeća – neophodno je da crno-beli promene gotovo kompletan igrački kadar i pronađu igrače koje će publika zavoleti, a potom i kvalitetnog trenera koji će navijačkoj armiji vratiti osećaj zajedništva, nade i kompetencije. Naposletku, ili preciznije rečeno na početku svega, Partizanu je potreban čovek koji je dovoljno poštovan u svetu sporta i dovoljno sposoban u svetu biznisa, a što manje „uprljan” u svetu politike, kako bi svojim autoritetom i uticajem stao na čelo čitavog projekta.