Posle poraza

Poraz – meni ruka krene da nastavim – sastavni je deo sporta … Bla, bla, truć. E pa nije, poraz je pitanje dostojanstva. Ko izgubi kao čovek na putu je da poveruje u konačnu pobedu dobra nad zlom, bez obzira na sve životno iskustvo. Prosto veruje. Imao sam sreće da mi je prva košarkaška utakmica u životu bila poraz Partizana od Zadra u Hali sportova kada je mladi Divac dobio pet ličnih i plakao pored zapisničkog stola. Imam sreće i dan-danas kada se priča o porazu od Hajduka 6:1 na stadionu JNA. Nisam siguran da li postoji slučaj u sportskom svetu da jedan takav poraz oblikuje estetiku navijača decenijama, a nadam se i vekovima koji će doći.

Bilo je poraza koji su predstavljali trijumf, poput utakmice u Glazgovu protiv Seltika koju smo izgubili 5:4, ali prošli dalje u Kupu Uefa zahvaljujući pravilu gola u gostima koje skoro ukinuše Uefine birokrate kako bi se umilili velikanima koji su hteli da naprave svoju “super ligu” i pretvore fudbal u video-igricu.

Smatraću se privilegovanim ako budem imao prilike da unucima pričam o porazu protiv Makabija u Pioniru 2001. kada smo navijali još sat posle kraja utakmice koju smo lagano izgubili. Ne treba zaboraviti da su sa nama navijali i navijači “ponosa Izraela” koji su uvek znali da cene nečiji doprinos u evropskoj košarci. Tada sam bio dvadeset i pet godina mlađi, ali neću svojoj mladosti pripisati ponos koji sam imao u sebi kada sam izlazio iz “najkošarkaškije” sale u ovom delu Evrope. Verovao sam u budućnost kluba. Što bi rekao Duško Radović: “Imam koga da volim, volim Partizan”.

Prosto, 27. novembra je nekoliko hiljada navijača dočekalo Željka Obradovića na beogradskom aerodromu. Po svojoj spontanosti, veličanstvenosti i najavi katastrofe koja će uslediti, neskromno ću ga nazvati grobarskim 27. martom. Svi elementi antičke drame bili su tu. Mnogo se varaju oni koji misle da je Žoc postao bitniji od kluba. Baš suprotno – on ga je činio većim baš kao što su onomad Partizan i Aleksandar Nikolić napravili njega većim od bilo kog trenera u Evropi.

Nastavimo sa jeftinim analogijama. Nedugo posle šestoaprilske katastofe buknuli su ustanici u većem delu Jugoslavije. Ne slažem se sa posleratnim narativom da je to bio jedan ustanak, to su bila četiri ustanka (Srbija, Crna Gora, NDH i Slovenija) koja su buknula iz različitih motiva – u NDH je to bio biološki opstanak, u Sloveniji identitetski, a u Srbiji i Crnoj Gori to je bilo pitanje časti da se ne pomirimo sa zlom.

Prošle nedelje smo deklasirani od Olimpijakosa. Nije ni prvi ni poslednji put. Ali prvi put sam gledao voljeni klub koji nema identitet. kao da gledam London Taures u Evrokupu, nisam shvatao čemu ta javna priredba koja košta ovu zemlju neprimereno mnogo novca.

Dopustili smo da nam klub odvede u propast čovek koji je svoju karijeru gradio rasklapajući kradene automobile čiji se kompleksi najbolje očitavaju u kosi koja buja i menja boje kad joj vreme nije. Postavio ga je diktator koji i dan-danas sanja kako je “poštovan” vođa navijača i koji iz tog svog kompleksa ceo narod i zemlju vodi u propast.

Ali nije do njega i Partizana, mi Grobari smo ispali govna, nismo se podigli protiv zla i sačuvali obraz kluba koji nam život ne čini srećnijim, ali sigurno ga čini ispunjenijim. Što bi rekao Boža Кoprivica: “To nije patriotizam, to je estetika… Za mene jedna utakmica vredi najboljeg Šekspirovog soneta ili najbolje drame. Sport je prepoznavanje ritma, u muzici i filmu ritam je najvažniji. Ko to ne zna, ne zna ništa o sportu”.