Hajde da piškimo

Zbog sve alarmantnijih ali i bitno različitih rezultata istraživanja o prisutnosti droge u srpskim školama, Ministarstvo obrazovanja i sporta je, posle akcije „Igraj za život, droga ne“, odlučilo da stane za vrat toj pošasti pa će se deset hiljada učenika viših razreda osnovne i svih razreda srednje škole uskoro suočiti s dilemom: pristupiti testu urina na prisustvo narkotika ili ne. Za početak anonimno i samo radi sagledavanja veličine problema, kasnije u čisto operativne svrhe. To je izazvalo mnoštvo stručnih, pravnih i etičkih polemika.

Žarko Mihailović, zamenik ministra prosvete i koordinator celog projekta, uveren je da je potez svrsishodan i da će sama najava testiranja uticati na potencijalne uživaoce: „Moguće je da će već pun efekat postići anonimno testiranje, da će decu sama pomisao da će biti otkrivena odvratiti od iskušenja. Mogu vam pokazati pisma u kojima se kaže: „htela sam da probam, ali nisam zato što sam se uplašila“. Strah je u ovom slučaju pozitivan, povećava efikasnost same akcije koliko god ona izgledala radikalna, ekstremna i agresivna. U Srbiji se, nažalost, pokazalo da je pretnja jača od izvršenja.“

AKCIJA I REAKCIJA: „Koješta“, kaže za „Vreme“ dr Aleksandar Ramah, psihijatar i specijalista za bolesti zavisnosti iz Gradskog zavoda za mentalno zdravlje. „Nigde u svetu se procene ne izvode na taj način. Što se preventive tiče, nije metod strah, postoje jasni programi kako se to sprovodi: otvaranje perspektive, alternative kako provesti slobodno vreme… Mladima se mora pomoći da menjaju svoj stav prema drogama, od ambivalentnog i afirmativnog prema protivnom. Narkomanija je bolest pojedinca ali i porodice i društva.“

Jugoslovenski centar za prava deteta digao je glas protiv ovakvog testiranja pri prvoj najavi još pre nekoliko meseci pozivajući se na član 16 Povelje o pravima deteta koji detetu garantuje „nemešanje u njegovu privatnost, prepisku, čast i ugled“.

Zamenik ministra prosvete smatra da kampanja urin-testova striktno poštuje sve povelje Ujedinjenih nacija o pravima deteta i da će država garantovati anonimnost testiranja. Prvih deset hiljada uzoraka biće utrošeno isključivo za analitičke i statističke svrhe, bez individualizacije. Jedino što će, ako dete pored roditeljskog pristanka test odbije, roditelji o tome biti obavešteni. „Vaše dete nije želelo da se testira. Tačka“, kaže Žarko Mihailović i objašnjava: „Društvo i roditelji dele odgovornost nad detetom. Ovako su roditelji upućeni da deluju, mogu od države tražiti pomoć a na nama je da napravimo instrumente da pomoć bude efikasna. Najveći problem je što svi znaju da se deca drogiraju, ali ne priznaju da se njihovo dete drogira. Ovako se skreće pažnja roditeljima da njihovo dete ima problem. Kada se dijalog roditelja i dece pokrene, pola problema je rešeno.“

KRUPNO, SITNO: Sam projekat, kako je objašnjeno, ima više ciljeva. Jedan je promena zakona kojim će se posedovanje droge na javnom mestu tretirati kao nošenje oružja. Drugi je uvođenje stalne pozorničke službe u školama koja bi, između ostalog, imala zadatak otkrivanja dilera narkotika u školama. „Ovom akcijom nećemo onemogućiti krupne dilere, ali ćemo zato na svakom koraku seći prodajnu mrežu i učiniti da posao dilera postane izuzetno rizičan“, objašnjava Mihailović. Predviđena je i anonimna anketa s pitanjima ko prodaje drogu u njihovoj okolini, ko je od drugova ili drugarica eventualno konzumira, u kojim se kafićima mogu narkotici kupiti…

„Apsolutno sam protiv takvog tretmana dece“, kategorična je Lidija Maksić, psiholog u Oglednoj osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, komentarišući akciju Ministarstva. „Policiji mora da je poznato ko narkotike prodaje i neprimereno je decu za to pitati. Ako, pak, policija ne zna, onda je to žalosno. Na ovaj način, ovakvim upitnikom, decu svrstavamo u kriminalce. Taj odnos je neshvatljiv.“ Što se tiče pitanja o konzumentima iz razreda i okoline, ono ukazuje na nepouzdanost odgovora sledstveno uzrastu i insistira da se narkomanija ne suzbija počev od korisnika već od snabdevača i to ne sitnih već onih krupnih. „Mora se, na kraju, imati na umu da i ako dete koristi neku psihoaktivnu supstancu, ono je ipak samo dete.“

Iako se svi slažu da problem realno postoji, da je akcija Ministarstva u suštini dobra, sam način njegovog rešavanja osporavaju stručnjaci.

„Ne želim da protivrečim ni psiholozima ni stručnoj javnosti. Ima mnogo onih koji su za, ali i onih protiv. Moja preporuka je da se svi koji to žele uključe u akciju“, kaže Mihailović. „Ali, ta ‘stručna javnost’ umesto da prihvati otvoreni poziv da uđe u operativno rešavanje ovog problema, javno je izričito protiv projekta. Mišljenja smo da je bolje da roditelje obavestimo na vreme da njihovo dete konzumira neki narkotik, nego da ga oni posle dve godine vode kod te iste stručne javnosti sa iglom u ruci.“

„Oni koji zagovaraju ove metode moraju da budu spremni da, kad dođe vreme, odgovaraju etički i stručno za učinjeno“, kategoričan je dr Ramah. „Neka za, recimo, tri meseca podnesu detaljan izveštaj o efektima cele akcije i ako oni budu pozitivni, svi ćemo im se izviniti i otpevati odu zahvalnosti, a ako tako ne bude, očekujem da snose punu odgovornost za posledice, da podnesu ostavke na svoje funkcije i više se ne pačaju u nešto u šta se ne razumeju“.