Kad se spoje vesti da je Naftna industrija Srbije u prvih šest meseci ove godine ostvarila dobit od oko 200 miliona evra i da je ista kompanija prošlu godinu završila sa 16,7 milijardi dinara dobiti (oko 165 miliona evra), pa se tim informacijama doda podatak da je dobit utrošena na „pokriće“ ranije akumuliranih gubitaka od oko 55,8 milijardi dinara, to jest od oko 550 miliona evra – izlazi da se u NIS-u nešto bitno dobro dogodilo nakon što su je preuzeli ljudi iz Gaspromnjefta pre nešto više od dve godine. Ne bi, međutim, trebalo žuriti sa zaključkom da je NIS-u svanulo otkad su je mladi Rusi, sa Kirilom Kravčenkom na čelu, uzeli u svoje ruke.
Sa čisto ekonomskog stanovišta, taj napredak NIS-a je praktično „senzacionalno paradoksalan“ – jer su u međuvremenu prerada nafte i promet derivata NIS-a opali (prerada za preko 20 odsto, promet za oko 7 odsto), pa bi ispalo da je raniji problem ove firme bio što je više radila nego danas, a to je suprotno elementarnoj poslovnoj logici. Dakle, ako pogled suzimo samo na finansijske pokazatelje – trebalo bi pokušati objasniti šta je sve išlo u prilog povoljnom rezultatu upravljanja troškovima i prihodima u ovoj velikoj firmi u protekle dve godine.
TEHNIKA I DETALJI: Prvo, kako je to nedavno otvoreno objasnio i sam Kravčenko, lavovski deo ovogodišnje dobiti ostvaren je zahvaljujući kursnim razlikama – koje su ovoga puta išle u prilog NIS-u, a naročito njihovim knjigovođama, jer je dinar „ojačao“ prema dolaru za oko 7–8 odsto (a i prema evru), pa je to amoritizovalo pad prodaje derivata, koji se nažalost beleži na tržištu Srbije (zbog usporenog oporavka privrede i siromaštva građana). Istina, prošle godine su kursne razlike „umanjile“ dobit NIS-a za oko 6 milijardi dinara, ali je ova kompanija ipak uspela da ostvari profit veći od navodno najuspešnijeg srpskog javnog preduzeća – Telekoma.
Ne ulazeći u knjigovodstvene tehnike i detalje, treba samo citirati jednog od ranijih finansijskih direktora NIS-a, koji kaže da se u ovoj firmi prilično jednostavnim knjigovodstvenim operacijama može napraviti i veoma pozitivan, ali i veoma negativan bilans u istoj godini – pa se svaki put samo postavljalo pitanja oportunosti iskazivanja dobiti ili gubitaka. A svaki put se postavljalo i pitanje kredibilnosti i samih podataka koji su prikupljani sa terena (!?). Naime, u velikoj kompaniji koja ima ogromne spoljne dugove, veoma visok uvoz, znatne zalihe, koja praktično sama određuje međufaznu cenu troškova i amortizaciju veoma stare i skupe opreme, koja posluje na hiljadu mesta itd., uvek su mogući veliki manevri u knjiženju navodnog poslovnog uspeha, na bazi navodnih podataka. Možda su Rusi, napokon, počeli da knjiže svoje troškove i benefite mimo neke „politike oportuniteta“ i možda su došli do realnih podataka o poslovanju i kapitalu svoje firme – ni tu pretpostavku ne bi trebalo odbaciti, mada ona deluje gotovo naivno.
RUDNA RENTA: Drugi bitan razlog finansijskog uspeha NIS-a pod Rusima sigurno je u tome što su oni ekspresno „rehabilitovali“ proizvodnju sirove nafte na nalazištima u Vojvodini – sa oko 650.000 tona na oko milion tona godišnje (što će, dakako smanjiti vek trajanja tih nalazišta). Prvo, taj porast domaće proizvodnje nafte za oko 30 odsto koincidirao je sa visokim cenama sirove nafte na svetskom tržištu (u proseku preko 90 dolara za barel prošle godine), a drugo, u ugovoru s kojim su stekli pravo eksploatacije u Srbiji fiksirana je zatečena, veoma niska „rudna renta“, od 3 odsto – koja se ne može menjati sve dok Srbija ne dokaže da je Gaspromnjeft „izvukao“ cenu koju je platio za NIS. Podsećamo da je „rudna renta“ u susednoj Rumuniji ili Mađarskoj između 20 i 30 odsto od vrednosti ispumpane nafte.
Ono što je, takođe, sigurno išlo u prilog „ruskom NIS-u“ jeste to što su doista brzo reorganizovali i restrukturirali ovu kompaniju, i to je zasluga mladog menadžerskog tima. Kad je reč o reorganizaciji, u NIS-u je dosledno izvršena apsolutna centralizacija upravljanja. Ugašeni su svi raniji oblici autonomije pojedinih delova kompanije (radne organizacije unutar SOUR-a, kao i potonji oblici toga istog – „zavisne firme“, „funkcije“ i tako redom – koje su se održale posle svih ranijih prinudnih integrativnih procesa). Kao što teorija objašnjava, takva centralizacija u početku obično doprinosi povećanju efikasnosti kompanije – ali se, opet prema teoriji, posle izvesnog vremena javljaju patološke nuspojave, zbog nedostatka stimulansa na nižim nivoima i zbog nemogućnosti adekvatne kontrole svih tokova u veoma složenim i velikim sistemima. Zasad deluje prva, „blagotvorna“ posledica centralizacije u NIS-u, jer je napušten model po kome na svakog radnika dolazi po jedan direktor, a otprilike to je zatečeno u vreme kada su Rusi preuzeli ključne kabinete u ovoj firmi.
SEČA DIREKTORA: Naime, uz velik broj direktora ide i abnormalan broj sekretarica, PR menadžera, šefova kabineta, službenih vozila, kompanijskih platnih kartica i naravno intriga, grupnih zavera, međusobnih kadrovskih ratova i podmetanja – a što je, najopasnije, svaki od tih direktora prinuđen je da stvara (plaća) i političko zaleđe oko sebe ukoliko hoće da se zadrži na poziciji i napreduje u hijerarhiji. U tom pravcu, „seča direktora“ je izvedena u NIS-u bez milosti, pa su nastradali i direktori koji su bili najglasniji „rusofili“ još pre strateškog sporazuma Srbije i Rusije o prodaji cele naftne privrede, zajedno sa nalazištima nafte i pravom na rudna istraživanja na celoj teritoriji Srbije – Gaspromnjeftu, za smešnih 400 miliona evra. Dakle, u tom smislu su u pravu oni koji smatraju da je NIS-u krenulo bolje kada je firma „depolitizovana“, to jest, navodno, odvojena od političkih stranaka u Srbiji, koje su tradicionalno glavni „reketaši“ javnih preduzeća.
Ne samo da je broj direktora i šefova znatno smanjen, nego je doista značajno smanjen i broj zaposlenih. Iako ne raspolažemo tačnim podatkom, posle dve ture sporazumnog raskida radnog odnosa uz pristojne otpremnine, NIS se rasteretio za oko 10 odsto zaposlenih (neki procenjuju da je tako iz firme otišlo između 2000 i 3000 zaposlenih). To je sigurno dalo dobre finansijske efekte, jer je NIS decenijama ranije bio poželjno utočište za generacije dece političke i poslovne elite Srbije, a mnogi među njima u kompaniju nisu uneli ništa drugo sem dobrog prezimena.
Koliko se NIS, pod rukovodstvom ruskih kadrova, oslobodio i mnogobrojnih parazitskih i lopovskih lobija koji su se decenijama kačili na njegove poslove u raznovrsnim svojstvima, teško je proceniti. Prema ne sasvim pouzdanim pričama, posrednici u uvozu nafte uglavnom su ostali isti, kad je reč o uvozu nafte koja ne potiče iz Gaspromnjeftove proizvodnje. Kao i mnogi drugi potrebni i nepotrebni „dobavljači“ i spoljne uslužne družine.
DONACIJE I OSTALO: Jedan deo „kanala odlivanja“ iz NIS-a je delimično skresan, na primer onaj koji je išao na dotacije sportskim klubovima (navodno je podržavano čak 64 sportska tima). Ostala je beogradska Zvezda sa novim ugovorom i eks-ministrom Škundrićem kao čovekom za vezu i garanciju – i još nekoliko drugih klubova. Međutim, NIS nije prestao da bude „veoma socijalno odgovorna“ kompanija. Eno, finansiraju trubače u Guči, razne druge „rakijade“, Festival bajkera (valjda zbog Putina), ali i Pančevačku biblioteku, Novosadski univerzitet, Sterijino pozorje itd.
NIS-ovi povoljni finansijski rezultati, iz svih tih razloga, još nisu stabilni, tim pre što Rusi znatno kasne u modernizaciji rafinerija na koju su se obavezali – pa nisu opterećeni novim otplatama zajmova za obnavljanje postrojenja, mada se čuje da su poručili opremu za rafinerije. Ono što im je dobar izgovor to je da se i sam proces preuzimanja firme beskrajno otegao zbog hrpe elementarnih pravnih problema, sudskih sporova, neuknjiženih nepokretnosti i kapitala i uz niz neraščišćenih imovinskih pitanja. Na primer, dozvola za izgradnju nekih novih objekata u krugu rafinerije u Pančevu kasnila je godinu dana zbog navodnog arheološkog nalazišta koje nije dovoljno ispitano i raskrajaka oko vlasništva imovine Srpske pravoslavne crkve oko tamošnjeg manastira.
Rečju, daleko je NIS od doista efikasne kompanije, „lidera u regionu“, koja se ni ne može u tom pravcu „izlečiti“ i pozicionirati za samo dve godine. Mnoge stare stvari u njemu i povodom njega žive i dalje – pa i floskula da 13 odsto svih godišnjih budžetskih prihoda Srbije uplaćuje NIS. Prošle godine 83,8 milijardi dinara. Srbija doista u naftnom biznisu NIS-a naplati poreza, akciza, doprinosa, taksi, rente i drugih dažbina toliko – ali to nije nikakva zasluga NIS-a, koji od dobiti od svoga rada i znanja ništa nije protekle dve godine, niti će još dugo, uplatio Srbiji. To jest, građani Srbije od NIS-a dve godine nisu dobili nikakvu dividendu, a pitanje je i kada će je videti. Državno učešće u NIS-u trenutno je 29,8 odsto, Gaspromnjefta 51 odsto, a ostatak je u rukama građana.
