Za zločin u Škabrnji pred sudom u Hagu osuđeni su nekadašnji visoki funkcioneri Republike Srpske Krajine – Milan Martić i Milan Babić. A da je JNA unapred isplanirala napad potvrđuje zapis u dnevniku osuđenika za najteže ratne zločine, u to vreme načelnika štaba Kninskog korpusa Ratka Mladića, koji je za 17. novembar 1991. napisao: “U borbi odraditi, kvalitetno očistiti rejon Nadin–Škabrnja, ako treba, dva dana neka se radi”, a zatim navodi da je potrebno da se “to zbriše”. Ovaj zločin je bio deo haške optužnice Slobodanu Miloševiću, kao i šefovima Državne bezbednosti Srbije Jovici Stanišiću i Frenkiju Simatoviću pred Međunarodnim sudom u Hagu. Milošević je umro pre presude, a za Stanišića i Simatovića nije bilo dovoljno dokaza
“Vidiš ove kuće, to je selo iz kog su nas napadali, sve je tako blizu”, prijatelj mi desnom rukom pokazuje zelene predele dok me vozi u Škabrnju, selo 15 minuta vožnje udaljeno od Zadra u Hrvatskoj.
Više od 30 godina je prošlo otkad su Jugoslovenska narodna armija (JNA) i paravojne formacije iz Srbije i okolnih mesta upale u selo i poubijale više od 40 civila, među njima žene i starije ljude.
“Cilu noć prije napada u Biljanu su radili tenkovi, čuli smo buku”, kaže zvonar lokalne crkve Zoran Ražov. Tada dvadesetčetvorogodišnji momak je tu, kao i većinu prethodnih noći, proveo na straži. Rano ujutru tenkovi su već bili nadomak sela. Meštani su se sklonili u sedam-osam podruma, većina kuća ih nije imala. Sa svih strana počele su da padaju granate.
“Otrča sam do podruma di su moji. Nisi moga izaći pišat koliko je granata padalo. Pripala se stoka, blago se uskomušalo, uzvikale se krave. U podrumu ljudi padaju u nesvist, dica plaču”, priseća se Ražov, dok sedimo u delu crkve u kojem se nalaze fotografije ubijenih branitelja.
Tenkovi i oklopna vozila su tog 18. novembra 1991. godine ušli u selo od oko dve hiljade stanovnika u koje se samo nekoliko dana ranije, 6. novembra, deo stanovništva vratio “kućama i blagu”, nakon potpisanog primirja. Pripadnici srpskih snaga lupali su na vrata podruma, pretili i tražili da stanovništvo izađe, svedočio je pred Međunarodnim sudom u Hagu Neven Šegarić, koji je u vreme napada imao 11 godina. Prema tom svedočenju, svi su izašli sem njegove bake, nakon čega je jedan od vojnika pucao u podrum.
Pre nego što su ga odveli u Benkovac, vratiće se u podrum i zateći njeno telo. Kao dete svedočio je ubistvima svojih sugrađana, mahom starijih ljudi. Šegarić navodi da su u podrum najpre ušli vojnici sa oznakama JNA, a nakon njih “dobrovoljci”, odnosno paravojne formacije. Kako bi vojska ulazila u kuće, ljudi su deci zatvarali usta da ne bi otkrili podrum. Čekali su noć, da kroz polja peške krenu do susednih sela. Ražov je polupokretnu baku kariolama prebacio na sigurnu teritoriju.
“Dan ranije je pala kiša. Dva aviona kruže i bacaju svijetleće rakete i koga god da vide, bacaju bombe. Krenemo pa stanemo, pa ne znaš di su minska polja, pa di ćeš izać, i onda čekaju naši, i sad naši ne znaju jesmo li mi civili ili ko je”, seća se Ražov. Put kojim se danas stigne za dvadesetak minuta te noći su prelazili satima.
Napad na Škabrnju predvodile su jedinice JNA, konkretno 180. motorizovana brigada 9. korpusa i 63. padobranska brigada iz Niša, a učestvovale su i jedinice Teritorijalne odbrane u kojima su bili dobrovoljci iz Srbije i BiH.
“Te jedinice su odgovarale JNA, a među njima su bili i pripadnici specijalne jedinice policije Stanice javne bezbednosti Benkovac, obučeni u Golubiću”, objašnjava Jovana Kolarić iz Fonda za humanitarno pravo, nevladine organizacije iz Beograda koja se tri decenije bavi dokumentovanjem ratnih zločina na postjugoslovenskom prostoru.
ULOGA PARAVOJNIH FORMACIJA
Za zločin u Škabrnji pred sudom u Hagu osuđeni su nekadašnji visoki funkcioneri Republike Srpske Krajine – Milan Martić i Milan Babić. U presudi Martiću, u to vreme ministru unutrašnjih poslova Srpske autonomne oblasti Krajina, navodi se da su paravojne formacije iz Srbije i BiH učestvovale u zločinima i pljački nakon zauzimanja sela: “Do 1994. godine uništeno je oko 90 do 95 odsto Škabrnje.”
Martić je osuđen na 35 godina za ratne zločine i progon civilnog stanovništva u Hrvatskoj.
Da je JNA unapred isplanirala napad potvrđuje zapis u dnevniku osuđenika za najteže ratne zločine, u to vreme načelnika štaba Kninskog korpusa Ratka Mladića, koji je za 17. novembar 1991. napisao: “U borbi odraditi, kvalitetno očistiti rejon Nadin–Škabrnja, ako treba, dva dana neka se radi”, a zatim navodi da je potrebno da se “to zbriše”. Mladić je kasnije, kao general Vojske Republike Srpske, osuđen na doživotni zatvor za zločine protiv čovečnosti i genocid u Srebrenici. Za Škabrnju nije.
Međutim, taj zločin je bio deo optužnice nekadašnjem predsedniku Srbije i SR Jugoslavije Slobodanu Miloševiću, kao i šefovima Državne bezbednosti Srbije Jovici Stanišiću i Frenkiju Simatoviću pred Međunarodnim sudom u Hagu. Milošević je umro pre presude, a Stanišić i Simatović su osuđeni za, između ostalog, udruženi zločinački poduhvat i stvaranje paravojnih formacija korišćenih u Hrvatskoj i BiH. Suprotno nadama mnogih da će im biti presuđeno i za Škabrnju, za njih dvojicu nije bilo dovoljno dokaza da su doprineli zločinima jedinica i policije SAO Krajine i TO.
“Predmet Stanišić i Simatović veoma je važan jer zahvaljujući njemu znamo koje su jedinice bile na tom području, imamo svedočenja o uključenosti dobrovoljaca iz Srbije i BiH u napade na hrvatska sela. Možemo da pratimo kako je išlo naoružavanje i logistička pomoć jedinicama na području Krajine”, napominje Kolarić iz FHP.
Pojedinci koji su učestvovali u tim napadima, kaže, kasnije su i formalno bili zaposleni u Jedinici za specijalne operacije Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije. Jedan od njih je Goran Opačić, koji je osuđen u Hrvatskoj za zločin u Škabrnji.
Opačić se spominje u dokumentima JNA koji su bili deo istrage o pokolju u Škabrnji. U službenoj belešci od 8. marta 1992. godine JNA zaključuje da su za ubistva odgovorni pripadnici TO Benkovac, odnosno “dobrovoljci iz Srbije i Opačićeva grupa”. Pod oznakom “vojna tajna” naveden je spisak ljudi koji su bili u dobrovoljcima, a do kojeg su došli drugim kanalima, jer “pokušaji da se dođe do podataka preko službenih organa nisu naišli na razumevanje”. Prema tom spisku, dobrovoljci su bili, između ostalog, iz Loznice, Beograda, Novog Sada.
Opačić je 1997. godine, na smotri Jedinice za specijalne operacije u Kuli, dobio priznanje koje mu je uručio Jovica Stanišić.
Tada je Frenki Simatović u govoru potvrdio da je Jedinica bila prisutna. na teritoriji Hrvatske od 12. oktobra 1991. i da je učestvovala u borbama u, između ostalih, zoni Benkovac, te da je “dala je važnu podršku oslobađanju svih oblasti Republike Srpske Krajine”.
PRAVOSUDNI LIMBO
“Zločini u Škabrnji i Nadinu su među najtežim počinjenim u vrijeme rata”, napominje Vesna Teršelič iz hrvatske nevladine organizacije Documenta, koja se bavi suočavanjem s prošlošću.
Uprkos tome, pred sudovima u Hrvatskoj tri decenije posle traju procesi, a kaznu za zločine su odležali samo Zorana Banić i Jovan Badžoka. Ostali su nedostupni hrvatskom pravosuđu, a deo je u Srbiji i BiH, gde nisu odgovarali pred domaćim pravosuđem.
Najvažnija presuda donesena je pred Županijskim sudom u Zadru 1995. godine. U odsustvu je osuđeno 18 ljudi jer su “gotovo u potpunosti bez ikakve vojne potrebe uništavali stambene, gospodarske i sakralne objekte, nakon čega su iz podruma i drugih zaklonjenih prostora nasilno izvukli sklonjeno civilno stanovništvo, pretežito žene i osobe starije dobi, kao i djecu, te najmanje četrdeset i četiri osobe ubili”, navode iz Documente.
Za zločin u Škabrnji pred Županijskim sudom u Splitu vođeni su kazneni postupci protiv pripadnika TO Benkovac Zorana Tadića i Milana Gnjidića, obojice nedostupnih hrvatskom pravosuđu. Inače, Gnjidić je oslobođen krajem novembra 2023. godine zbog nedostatka dokaza, a zbog straha od izručenja Tadić je, kao bivši zapovednik Dobrovoljačkog voda TO Benkovac, prebegao u Loznicu iz Australije.
Fond za humanitarno pravo je 2019. godine zahtevao od Tužilaštva za ratne zločine da ga ispita, a dve godine ranije su podneli prijavu protiv šest identifikovanih i dva neidentifikovana pripadnika JNA i Teritorijalne odbrane zbog ubistva 48 civila u Škabrnji i Nadinu.
“Na svaki naš upit Tužilaštvo bi odgovaralo da postupa po krivičnoj prijavi, ne precizirajući konkretno na koji način, ali ni sedam godina kasnije ne postoji optužnica za ove zločine”, napominje Kolarić. Tužilaštvo do zaključenja ovog teksta nije odgovorilo na upit o statusu prijava, ni da li se vodi istraga zbog zločina u Škabrnji i okolnim selima.
VREME MARAŠKE
U letnjim mesecima Škabrnjani su u voćnjacima, vreme je berbe čuvene trešnje maraške. U selu je tiho, samo poneko svrati u kafić preko puta crkve. Malo poviše, okruženo kućama, u jednom od naselja nalazi se spomen obeležje – na mestu na kojem je bila masovna grobnica preko 20 ubijenih u mesecima nakon zauzimanja sela.
Spomenik sa siluetom ptice u mermernom crnom bloku deluje poznato – takav je i u Vukovaru, gradu na jugoistoku Hrvatske koji su istog dana, 18. novembra 1991, zauzele snage JNA i paravojne formacije iz Srbije. Samo dva dana kasnije na Ovčari će ubiti više od 200 ljudi.
Međutim, za razliku od Vukovara, koji nosi državni pečat grada heroja i svake godine ga komemoriraju najviši dužnosnici Hrvatske, Škabrnja ne dobija toliki značaj.
“Nije urađeno sve za pravovremeno procesuiranje ratnih zločina. Nije mi jasno zašto se postupak protiv Zorana Tadića vodi tek sada. Kao i mještani Škabrnje i Nadina, pitam se zašto je ta optužnica podignuta tek 2022”, kaže Teršelič i dodaje da odavno iz udruženja upozoravaju na nedovoljne kapacitete policije i državnog tužilaštva za istrage svih zločina.
Stranac nikad ne bi rekao da je ovo selo bilo do temelja spaljeno i razoreno početkom devedesetih.
“Odma’ posli Oluje smo došli ovdje vidit, cila je Škabrnja došla. Sve je bilo srušeno. Moja kuća je bila do temelja minirana, ali smo se vratili. Cilo selo je bilo na misi te 1995. godine”, seća se Zoran Ražov. Vratio se sa porodicom 1998. godine.
Skoro tri decenije posle zločina u Škabrnji, koja je tog 18. novembra i u mesecima posle njega izgubila, prema rečima načelnika mesta, oko pet odsto celokupnog stanovništva, danas je više rođenih nego umrlih. U Hrvatskoj, u kojoj je migracija domaćeg stanovništva uglavnom ka zemljama zapadne Evrope veliki problem, ovo je retkost.
“Danas u Škabrnji živi oko 1.700 stanovnika. Od potpuno uništenog mjesta u Domovinskom ratu, u roku od dvadesetak godina sve je obnovljeno. Sve više mladih nam se vraća ili ostaju poslije završenog obrazovanja”, kaže Škara.
Objašnjava da mlađe generacije, kojima i on pripada, nikad ne smeju zaboraviti šta se dogodilo. “Moramo živjeti dalje, te izgraditi što bolje mjesto za nas i generacije koje dolaze”, dodaje Škara.
U školu “Vladimir Nazor”, na kojoj je, prema svedočenju Nevena Šegarića, pisalo “Dobro došli u mrtvo selo” kada se vratio kao tinejdžer, danas se upisuje oko 170 polaznika, a u dečjem vrtiću ih ima preko 50. “Posebno mi je drago što se više rodi nego umre. Dva razreda dice imamo u školi. To mi puno znači”, kaže Zoran Ražov.
Jedan je od retkih koji žele da govore o užasu koji su prošli: “Teško je, ja kad se sitim i danas, muka udari u glavu, vraćaju se slike, ne mogu spavati.”
Dok se vozimo ka Zadru, nemoguće je okolne ceste i voćnjake gledati bez razmišljanja da li su baš tuda prolazili tenkovi, jesu li se na tim mestima krile kolone civila noću. Zoranov glas pomaže: “Ja da mi četiri kuće naprave u Zadru, ne bi iša tamo živit. Ovo je bogatstvo i lipota i mir – moj zemaljski raj.”
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
