Borba za pridobijanje Evrope

Nema sumnje da bi se i predstavnici režima i njegovi najveći protivnici, bilo da su proevropskog ili antievropskog kova, oko jedne stvari složili: Evropa dugo već podržava Aleksandra Vučića! Prvi će reći – zato što je u pitanju veliki vizonar, od kojeg svi mogu da uče. A drugi – Vučić kroz političke, ekonomske i trgovinske povlastice (iliti, kako se to kaže, rasprodajom zemlje) kupuje naklonost najmoćnijih zapadnih država – malo za potrebe propagande, a malo da zažmure na oba oka kako bi unutra radio šta mu se ćefne.

Evropske diplomate relativno mirno, od 2012. naovamo, gledaju kako se država Srbija froncla kao prekuvana govedina i kako se u njoj sistematski istrebljuje sve što predstavlja evropsku vrednost. Birokratske fraze o vladavini prava, evropskom putu, klasterima i institucionalnom razvoju svima su se popele na glavu, prosto zato što je situacija iz godine u godinu sve gora. To je jedan od važnih (ali nije jedini) razloga što je podrška građana Srbije evropskim integracijama na istorijskom minimumu. Polovinom dvehiljaditih čak 70 posto građana bilo je za EU, a danas je taj procenat prepolovljen.

Uzrok nepopularnosti EU je i kontinuirana antievropska propaganda koja se vodi u režimskim medijima. Evropa u Srbiji, kako stvari stoje, podržava ili je doskora podržavala one koji su joj najveći protivnici i mrzitelji. I kojima na pamet ne pada da ikada u nju institucionalno kroče. Posmatraju je kao kasicu-prasicu.

foto: fonet / see

STVARI NISU TAKO JEDNOSTAVNE

No, sve ovo je zapravo jako pojednostavljeno. Evropska unija je, naime, kompleksna tvorevina institucija, političkih stranaka, organizacija, država članica i njihovih interesa. Postoje inercije, komplikovano se donose odluke, teško menja stav. Ne postoji tamo neki Putin i Vučić koji može da lupi o sto i kaže – od sutra ćemo ovako! Kada im neko nešto proda, dugo to čuvaju u plakaru.

Osim toga, jasno je da živimo u ludom svetu velikih ratova i nabubrelih populista, te da Srbija teško može da dosegne “popularnost” koju je imala devedesetih, odnosno da bude jako bitna donosiocima odluka na velikim terenima. Evropljani po difoltu moraju da pričaju i sarađuju sa onima koji su nekakvi izabranici građana, a na građanima je da promene te izabranike, kako znaju i umeju.

Međutim, od početka studentsko-građanskog protesta u Srbiji, donekle i odranije, primetan je zaokret EU u odnosu na Srbiju i Vučićev režim. On je najprimetniji u evropskoj javnosti, među levim i liberalnim evropskim porodicama stranaka, u Evropskom parlamentu, nešto manje u Evropskoj komisiji. U pojedinačnim članicama situacija je različita – negde su Vučića skroz pročitali, negde baš i nisu potpuno ili se prave blesavi. Ali je svuda od onomad velikog reformatora, koji je od znojnog četnika permutirao u evrofanatika, postao neko kome se ama baš niko ne raduje. Svi beže od Vučića, jer im njegovo prisustvo samo šteti. To se odnosi i na političare iz Evropske narodne partije, čiji je SNS pridruženi član. Jednostavno, ogolio se kao Tarzan.

Došli smo do toga da se u Evropi po prvi put ozbiljno razmatra mogućnost personalnih sankcija protiv predstavnika Vučićevog režima koji krše zakone i sprovode nasilje nad studentima i građanima. Vrši se pritisak i na ENP – iznutra i spolja – da razmotri status naprednjaka u zajednici konzervativnih partija. Razmatraju se i ozbiljniji programi podrške nezavisnim medijima u Srbiji. Ono što je najvažnije – razgovara se o tome kako profilisati buduću finansijsku pomoć Vučićevoj vladi, koja možda bude, bar delom, ukinuta ili prolongirana.

PROMENA STAVA JE OČIGLEDNA

Naši sagovornici, koji su predstavnici proevropskih partija, slažu se da je u proteklih godinu dana došlo do značajne promene stava EU institucija i stranaka prema režimu u Srbiji. Ta promena je vidljiva čak i na mesečnom nivou.

Natan Albahari, međunarodni sekretar Pokreta slobodnih građana, stranke koja je član ALDE (Asocijacija evropskih liberala i demokrata), navodi da se promena nije desila sama od sebe. Dugomesečni studentsko-građanski protesti i režimsko nasilje učinili su svoje, ali je bitno i to što su proevropske stranke dugo već u kampanji u kojoj donosiocima odluka u EU pokušavaju da objasne šta se zapravo ovde dešava. U svemu tome je i veliki doprinos studenata koji su posetili evropske institucije.

“Kod nas se ponekad stvara utisak, pogotovo na društvenim mrežama, da ceo svet mora do poslednjeg detalja da zna šta se dešava u Srbiji. Tako stvari ne funkcionišu. Jako je važno da budemo aktivni prenosioci poruka i da kroz naše akcije, odlaskom u evropske institucije, pisanjem pisama, učestvovanjem na debatama – utičemo da promenu mišljena o vladavini SNS”, kaže Albahari.

Dodaje da stvari nisu išle brzo i lako, ali da je danas promena vidljiva na svakom mestu. Progresivne snage u Evropskom parlamentu (bezmalo 40 odsto mesta u EP – u pitanju su socijaldemokrate, liberali i zeleni) imaju veoma kritičan odnos prema režimu u Srbiji i vrše pritisak na najveću političku grupaciju, ENP, da i ona promeni stav prema SNS.

“I tu ima pozitivnih pomaka. Po prvi put ENP razmatra stav prema SNS. Na to je najviše uticala pozicija naprednjaka prema ratu u Ukrajini. ENP vrlo izričito podržava Ukrajinu i sankcije protiv Rusije. Kada vide da njihova članica, makar pridružena, ne gaji takve stavove i vrednosti, drugim članicama to predstavlja ogroman problem. Taj problem je naročito izražen kod konzervativaca koji stižu iz severnih zemalja. Na to se nadodalo i demokratsko nazadovanje Srbije, nasilje nad građanima, to što Vučić evroparlamentarce naziva ‘ološem’… Na putu smo da SNS završi van ENP, ali treba reći da to nije kratak i jednostavan proces. U razgovoru sa evropskim konzervativcima vidimo spremnost da se značajno revidira stav prema Vučićevoj partiji”, kaže Albahari.

foto: fonet / see

MEDIJI SU VAŽNI

Zdravko Ponoš, predsednik stranke “Srce”, i Borko Stefanović, zamenik predsednika Stranke slobode i prave, imali su brojne sastanke sa evropskim zvaničnicima i ljudima iz evropskih stranaka i takođe primećuju značajnu razliku u stavu Evropljana prema Vučićevom režimu u poslednje vreme. Obojica kažu da su tome umnogome doprineli evropski mediji, koji mnogo više i sadržajnije nego ranije prate situaciju u Srbiji, utiču na percepciju javnosti i donosilaca odluka. Dovode u pitanje pozicije svojih vlada kada je reč o saradnji sa prokaženim autokratom koji prebija i hapsi studente i građane.

Stefanović kaže da je svima jasno da Vučićev režim krade izbore, krši zakone, tuče građane i studente, pokušava da zatvori i ono malo preostalih objektivnih medija… Promena je vidljiva, ali se do nje došlo teškom mukom. Najviše joj je doprinela pobuna građana Srbije predvođena studentima, ali pomogle su i aktivnosti opozicije i nevladinog sektora usmerene ka Briselu i glavnim gradovima evropskih zemalja.

“Naš strateški cilj, koji smo ostvarili, bio je da odvojimo Vučića od Srbije i njene sudbine. Da ga delegitimizujemo na svakom koraku, da sprečimo da povuče celu zemlju u provaliju sa sobom, da izazove krvoproliće kako bi zaštitio sopstvenu pljačku. Evropski parlament je otišao najdalje, sačuvao je obraz EU, ali ima jasnih pomeranja i u Evropskoj komisiji i Evropskom savetu. Šaljemo svima jasnu poruku – ako se ostvare interesi Vučićevog režima, Srbija će propasti”, kaže Stefanović.

Potvrđuje da postoji razlika između stavova evropskih institucija prema Vučićevom režimu u odnosu na stavove nekih zemalja članica. Vučić je, kaže, 13 godina kupovao podršku i fotografisanje sa svetskim liderima radi golog opstanka na vlasti i pljačke, i stoga ima bolju prođu u nekim državama.

“Sada je, međutim, svuda došao do zida. Svakome je, ako ništa drugo, neprijatno da ima bilo kakve veze sa izolovanim, nestabilnim autokratom, koji više nema odakle ni da uzme kredite i dodatno zaduži ovu zemlji, da bi sačuvao vlast. On je i u ENP postao nepoželjan, destruktivan rođak sa ruba Evrope”, kaže Stefanović.

SPORE ALI NEZAUSTAVLJIVE PROMENE

Zdravko Ponoš kaže da su promene stava sporije nego što bismo mi to želeli, ali da je ipak u pitanju nezaustavljiv proces. Navodi i razloge sporosti:

“Prvo, ekonomski razlozi. Postoji nekoliko značajnih evropskih zemalja koje imaju solidne ekonomske interese u Srbiji. Aranžmani su, protivno evropskim pravilima, oslonjeni na režim. Zaziru od toga da bi političke promene, pogotovo ako one ne budu izvršene mirnim putem, mogle da imaju reperkusije na njihove interese. Drugi razlozi su geopolitički. Ako previše pritisnu Vučića, plaše se da se on ne savije ka Rusiji. Vučić svesno podgreva te strahove. Na neki način i Rusija to radi. Rusi time svesno i dosta dobro manipulišu. Načelno nemaju nikakvih problema da u krevetu u kojem spavaju sa Vučićem bude i Zapad, sve dok Zapad plaća troškove i za jedne i za druge. Treći razlog je strah od nepoznatog, koji Vučić takođe podgreva sve vreme – Šta će biti ako mene nema, ko zna šta dolazi! Sa mnom bar znate na čemu ste”, kaže Ponoš.

Uza sve to, navodi on, postoji i diplomatska dimenzija. U Beogradu više ne sede diplomate vrhunske klase, već ljudi kojima je zadatak da izveštavaju.

“A kada nešto žele da urade, onda se bave stvarima za koje je jasno da neće imati nikakvog rezultata. Teraju opoziciju da učestvuje na izborima ili da pregovara sa vlašću. Tako čine i sa nevladinim organizacijama. A svima je jasno da od toga nema ništa. Izgleda da im je bitno samo da u izveštajima napišu da su izvršili uticaj na nerežimske aktere da učestvuju u tzv. procesima, iako je svima jasno da oni nikud ne vode”, kaže Ponoš.

ŠTA PROMENA DONOSI?

Ponoš smatra da će promena narativa i odnosa prema Vučiću blagotvorno delovati na građane Srbije. U najmanju ruku je neukusno da se, koliko god to bilo stvar manira ili kulture, visokopozicionirani evropski političari grle sa Aleksandrom Vučićem i govore mu “dragi Aleksandre” dok ovaj prebija decu, drži ih u pritvoru i puca iz zvučnog topa. “To deprimira građane u Srbiji koji su evropski nastrojeni. Pad popularnosti EU je posledica i toga. Posledica toga je i to što nema evropskih zastava na protestima. Rekao sam to svojim sagovornicima u Birselu i Strazburu, i oni su to razumeli”, kaže Ponoš, dodajući da bi neke konkretne akcije, kao personalizovane sankcije prema čelnicima režima, istinski promenile odnos građana prema EU.

“Videlo bi se kakav odnos imaju prema kome. Sugerisao sam im i to da ne govore da ‘Srbija nešto nije uradila’, da ‘Srbija ne ispunjava obaveze’. Tako potvrđuju Vučićevu tezu da je on jednako Srbija. Recite da ‘vlast nije uradila to i to’”, kaže Ponoš.

Albahari kaže da se EU ne bavi time da menja vlasti u drugim zemljama, niti da za to postoje bilo kakvi mehanizmi. Slaže se sa tim da će promena narativa imati blagotvorno dejstvo.

“Puno je ljudi izgubilo nadu da će Srbija postati članica EU, nakon 13 godina antievropske propagande. Stvari bi se promenile kada bi se išlo u pravcu restriktivnih mera za pojedince koji su odgovorni za stanje u Srbiji, zamrzavanja njihove imovine, onemogućavanja da putuju, onemogućavanja da se sastaju sa evropskim zvaničnicima, dakle u pravcu izolovanja odgovornih pojedinaca. To bi pokazalo da EU zaista stoji iza svojih vrednosti”, kaže Albahari.

U MEĐUNARODNOJ POLITICI JE BITNA PREDVIDLJIVOST

Stefanović dodaje da je u međunarodnoj politici važna predvidljivost i da bi stoga bilo bitno da evropski zvaničnici znaju šta tačno predstavlja alternativu Vučiću. Albahari smatra da je važno da politički akteri u Srbiji, i oni politički i oni nepolitički, pokažu da postoji jaka evropska alternativa.

“Kada radite sa nekom strankom, vi znate njenu strukturu, program, ljude sa kojima razgovarate. U tom smislu, bilo bi dobro za sve nas, i za evropske partnere, da se dobije barem neka slika toga koji će ljudi predvoditi studentsku listu. Da bude jasno sa kim se može razgovarati, koji su njihovi sledeći koraci”, kaže Albahari.

UZ EU ILI UPRKOS NJOJ

Nebojša Novaković, zamenik predsednika Demokratske stranke – koja je pridružena članica Evropske stranke socijalista (PES) i koja čvrsto stoji uz studentski pokret – kaže da dešavanja u Srbiji više nisu samo unutrašnja stvar već “ogledalo u kojem se Evropa vidi”. Zahvaljujući njima postavljeno je i pitanje koliko još EU “prepoznaje sopstvene vrednosti”.

“Promenilo se to što više nije pitanje šta će evropski lideri reći autokratama iza zatvorenih vrata, već šta će reći onima koji su joj došli na prag, peške i bez iluzija, da pitaju kako će izgledati njihova budućnost – a to je studentski pokret. Dok evropske političke elite donekle kalkulišu, ohrabruju građani i mediji Evrope – jer u nama prepoznaju ono što je Evropa nekada bila: nesmirena u potrazi za istinom i idealima”, kaže Novaković, koji je takođe proteklih godina imao brojne susrete sa predstavnicima evropskih institucija i partija.

On kaže da je EU u Srbiju došla po rude i resurse, a da joj je ona zauzvrat ponudila svoj najdragoceniji resurs – studente i mladost.

“Neka se ne pitaju gde su zastave Evropske unije – orijentacija protesta je jasnija od svakog simbola. Jer vrednosti koje nose ti ljudi – zahtev za mestom Srbije u razvijenom, demokratskom svetu – jesu same evropske vrednosti. Evropske institucije bi mnogo više dobile ako postanu partneri tim ljudima, nego što bi izgubile ako prestanu da budu partneri onima protiv kojih su ti ljudi izašli na ulice. Što se tiče Vučića, ova zemlja je odlučila – Srbija je trajno promenjeno društvo u kojem on i njegov sistem ne mogu ostati na vlasti. Evropskoj uniji, zarad njenog kredibiliteta, preporučujemo isto. Ne apelujemo na emocije, već na iskustvo – sa sličnima koje je već videla: Sanaderom, Borisovim, Gruevskim, ali i aktuelnima Ficom i Orbanom. Srbija će se izboriti i zašto kriti, voleli bismo da to bude uz EU, a ne uprkos njoj”, kaže Novaković.

Ovog oktobra „Vreme“ slavi i časti – čak 35 odsto popusta za naš 35. rođendan! Važi za polugodišnje i godišnje pretplate. Pretplatite se sada!