Torta

U svetu poslastica i kolača torta ima poseban status. Retko se pravi samo da bi bila desert posle nedeljnog ručka ili tek onako, da bi se obradovali ukućani, kao što je slučaj sa raznim pitama, krofnama i sl. Izuzetak su, možda, keks-torte ili tzv. embargo-torte, koje ne koštaju ništa a tako i izgledaju. Ali, ko tortu shvata ozbiljno ove ne ubraja u tu grupu.

Na prvi pogled, sve se torte prave po istom sistemu: kora-fil-…-fil-kora-šlag (glazura). Međutim, nijedno jelo ne pruža toliko mogućnosti za kreativnost i improvizaciju, samim tim i mogućnost za jedinstven autorski pečat, kao što je slučaj sa tortom. Po tome bi mogla da joj konkuriše još samo salata, ali to je druga priča.

Ono što svakoj torti daje poseban personality jeste prilika za koju je napravljena. Po tome bi se možda mogla napraviti i nekakva podela ili hijerarhija među tortama.

Tako bi onda na prvo mesto po popularnosti i nezaobilaznosti došla rođendanska torta. Ona se uvek pravi po ukusu slavljenika i obavezno njemu pripada prvo parče. To zna da bude malo nezgodno ako je torta četvrtasta jer je prvo parče, kako god da okreneš, uvek okrajak. A kako slavljeniku da uvališ okrajak?

Posebna priča su rođendanske torte napravljene u čast malih slavljenika. U želji da svom malcu „skinete zvezde s neba“ napravili ste fatalnu grešku i pitali ga kakvu tortu želi za rođendan. Dete, naravno, uopšte ne razmišlja u relacijama „čokoladna ili voćna“ i ’ladno izvaljuje: „Hoću teletabisa!“ Niko vam nije kriv. Onda, naravno, provodite dane u rezanju šablona u obliku omražene glave sa antenama i pokušavate da pronađete jestivu boju u odgovarajućoj nijansi zelene. Onda odustajete i nekome ko se bolje od vas razume i u torte i u teletabise (ili već nešto drugo, u zavisnosti od dečjeg afiniteta) platite taman onoliko para koliko je dovoljno da spremite još tri rođendana. Ipak, dobijate tortu željenog izgleda (za ukus niko ne garantuje), i time stižemo do kulminacije. Torta na stolu, svećice pogašene, spremate se da odsečete prvo parče za slavljenika. Upravo tada, kad ga je prvi nalet euforije prošao, pa je malo više obratio pažnju na detalje, mali diktator udara u dreku jer ste teletabisu proboli oko svećicom ili ste, sram vas bilo, Barbiki prerezali vrat. Druga je stvar što biste voleli da to možete i stvarno da uradite.

Da biste stigli do gore opisane životne tačke, najčešće morate da prođete kroz drugu vrstu, nazovimo je tako, svadbene torture. Ovo je još jedna prilika koja ne može da prođe bez torte. Međutim, pravljenje tzv. mladine, iliti svadbene torte, češće se poverava profesionalcima, u vidu debelih primeraka ženskog pola, naročito ponosnih na svoje umeće koji će vas ubediti da je prava stvar za vas upravo ono što vam se oduvek gadilo. A to je, po pravilu, grdosija od torte, na nekoliko spratova, nacinculirana brdom jestivog cveća, lišća, venčića i raznih drugih zezalica koje su „baš lepe“. Ako baš nemate sreće, uvaliće vam i onu gadost od lutaka mlada i mladoženja. E, kad se ja budem udavala, ima da uzmem oružje od onih „velikosrba“ što ih ima svaka familija (to su oni što vole da pripucaju na veselju, valjda da se gosti ne bi mnogo opustili) i da skinem ta dva mrtvaca sa svoje torte. Samo me zanima ko se tog idiotluka setio. Pa zamislite da na sahranu donesete tortu sa malim sandukom na vrhu?! Aha, to je kao bolesno, a ono nije!

Kod slavskih torti potrebna je izvesna doza opreza. Nikad nemojte iznositi celu tortu na slavski sto, nego je prvo isecite u kuhinji. Znam jednu tortu koja jednostavno nije htela da siđe sa noža kada je domaćica pokušala da je iseče. Svima je bilo neprijatno. Slava je idealna prilika da raznim tetkama, zaovama i svima ostalima koji „dobro znaju da sa onolikim noktima ništa po kući ne može da se uradi“ bar pokušate da pokažete da ipak znate da kuvate. Ali, to je ćorav posao. Ili će vam sve krenuti naopako dok spremate slavu ili „laže, sve joj majka kuva“.

Postoji hiljadu i jedan način kako da ispadnete grbavi u želji da napravite dobru tortu. Na primer, odete kod nekoga u goste, posluže vas tortom koja vas obori s nogu, pa od ponosne autorke tražite recept. Sledeća slika: napravili ste tu istu tortu, kuća vam puna gostiju, među njima i davateljka recepta. Sumnjičavo posmatra vaših ruku delo, zagleda, njuška, pipka… Sve traje toliko dugo da vam dođe da joj ponudite epruvetu i reagense za hemijsku analizu. Konačno, uzima jedan mikrozalogaj i žvaće, žvaće, žvaće… a onda, sa krajnje ozbiljnim izrazom na licu, ćuti. Za to vreme ostali gosti se već uveliko oduševljavaju vašim kulinarskim umećem. Ova i dalje ćuti. Na kraju progovara, mada, bolje da je nastavila da ćuti: „Ja sam im“, pazite, „im“, njima a ne meni, znači distancira se, „dala recept za ovu tortu, ali ovde su joj nešto čudno uradili.“ U sobi tajac. Šta reći što bi je dovoljno povredilo i ponizilo, a ne ispasti prost? Naravno, ništa, jer vam u tom trenutku ništa dovoljno dobro i ne pada na pamet. Zato uvek treba imati par unapred pripremljenih odgovora. U slučaju da je zagorela kora prebacite loptu na svoj teren: „Izvinite, šta ću, začitala sam se! Vama to nikad ne bi moglo da se desi. Blago vama!“ Ako ne valja fil: „Malo smo piškili u njega, smatrali smo da nije dovoljno žut.“

Nikada nemojte suditi o torti po njenom izgledu. Viđala sam torte koje su izgledom, bukvalno, govorile: „Navali na mene!“, a ukus im je bio… Zapravo, nije ga bilo. S druge strane, neke jadnice koje jedva stoje na vazni brzinom svetlosti nestaju sa iste. U stvari, sa tortama morate kao sa ljudima. Znači, pažljivo i sa uvažavanjem, ali bez zatrčavanja kada je reč o opštem utisku.