Tata

Čini mi se da je najstrašnije u vezi sa smrću to što čovek više nema kontrolu nad svojim životom. Zapravo, to što više nema kontrolu nad životom koji je ostao iza njega.

Sve sitnice, sve krupne stvari, dnevnici, stvari, uspomene, pokloni, plakete, čokolada koju namerno nije pojeo, jelkica-osveživač za auto, đačka knjižica, indeks, porno-časopisi koje je krio na ormaru, prvi dopola popušeni „džoint“, imalin koji nije potrošio, olindrana četkica za zube, češalj sa vlasima, prljav veš, čarape koje još mirišu na iznošene cipele, lekovi, neotvorena pakla cigareta, potvrde svih plaćenih računa, spisak dužnika, spisak onih kojima je dužan, dokazi neverstva, idolopoklonstva i iskušenja kojima je tokom života podlegao, kajanja, radosti, tuge, beskrajne sreće… Sve to posle smrti ostaje na milost i nemilost onih koji su „pretekli“. Obično su to oni od kojih se sve to godinama uspešno krilo. Pod okriljem obaveze da moraju da urade ono najteže – da se suoče sa zaostavštinom – oni pre ili kasnije počnu da preturaju po životu onog koga više nema i tumače ga onako kako žele, uvereni da rade najtežu, ali pravu stvar – da tog nekog zaista upoznaju. Dokaze do kojih dolaze tumače po sopstvenom nahođenju i savesti. Onaj koga nema se tu ne pita ništa.

Meni je otac ostavio pun plakar svog života. Albumi se ne računaju. Dugo smo odlagali preturanje, ali jedne srede otvorili smo plakar. Među uredno poslaganim odelima, kravatama, košuljama, pidžamama, uniformama našli smo dve velike kutije. Oduvek smo znali da stoje tu, ali nikada ih nismo otvarali. Lepo vaspitanje nam je branilo. Te kutije na kojima je pisalo „Mukodin“ i „Acetisal“ su bile „intima“. Od kada znam za sebe, govorili su mi da se po tuđim stvarima ne čeprka. Majka i dan-danas sa ponosom ističe da joj muž nikada nije preturao po tašni. Ja to pravilo baš i ne poštujem, ali cenim one koji ga se pridržavaju. Naročito kada je reč o mojim stvarima.

Otvaranje „Mukodina“ i „Acetisala“ bilo je do sada najteža stvar u mom životu. Pomisao da bi one mogle da kriju tajne koje devalviraju oca me je razdirala, ali baš kao i Pandora, osokoljena argumentom da je to moja dužnost i da ne bi trebalo robovati stvarima, te da bi plakar trebalo osloboditi duhova prošlosti, stoički sam odlepila selotejp na „Mukodinu“ i odmotala i deo svog života.

Saznala sam da sam pre 29 godina jedva preživela inkubator, da sam bila plava, pa ljubičasta, pa crvena, ali najlepša beba u palanačkom porodilištu. Da lekari kažu da ću se teško izvući, ali da ću ako se izvučem „sigurno biti lepotica“. Da je moj dolazak u Maršala Tita 142 prošao uz trubače – jer sam se izvukla, ali da nisu znali kako da me okupaju. Da sam ime dobila po patronažnoj sestri koja me je prvi put oprala u narandžastom koritancetu, ali koja „nije znala kako da me udobno povije“. Da sam prvu noć kod kuće prespavala u francuskom krevetu i da posle toga nisam marila za krevetac. Da su me baba i deda jednog ponedeljka „ukrali“ i krstili u crkvi u obližnjem selu „da ne zna niko“. Da sam priželjkivala sestru, ali sam dobila brata. Da moja prva reč nije „mama“, nego „Bilja“ (tako se zove moja ujna). Da sam volela da cupkam po kariranom stolnjaku na Kiseljaku, razbijam čaše i vičem „‘umpuj, Mimi“. Da sam sa četiri godine namerno gurnula jednogodišnjeg brata na ivicu stola, ali da niko neće saznati. Moj brat i danas ima ožiljak iznad levog oka. Da sam bila najgora u plesnoj grupi, ali da „niko ne oseća muziku tako prirodno“. Da mi matematika ne ide, sigurno zato što sam „umetnička duša“, ali da „zato književnost prožimam kao retko ko“. Da mi je prva menstruacija počela ranije nego što se očekivalo, ali da sam je dobro podnela. Da mi je prvi dečko budala. Da mi je drugi dečko idiot. Da nisam normalna ako se „filmski“ ljubim sa trećim dečkom, jer „ima puno bubuljica, i uopšte, odvratan je“. Da ne bi trebalo da vodim ljubav pre braka. Da bi ako i vodim ljubav pre braka, trebalo to da uradim sa zaštitom i sa nekim „ko nije Uroš“. Da bi ako to i uradim sa Urošem, trebalo da ga ostavim odmah posle toga „da pati“. Da sam građena kao da me je vajao Meštrović. Da ne bi trebalo da budem glumica, jer se one malo-malo pa slikaju gole. Da ni novinarstvo nije neki izbor, ali da je bolje od glume i da će me sigurno proći. Da pišem bolje od Andrića. Da sam najbolje dete na svetu. Da ne bi bilo loše da iskusim sve svoje ćefove pre nego što rodim dete. Da ja nikada nisam kriva. Da sam, ipak, uvek u pravu. Da bi trebalo da se radujem i uživam u svakom trenutku – pod uslovom da ne činim štetu drugima – jer samo srećan čovek može i druge činiti srećnim. Da volim svoju porodicu. Da volim svoj posao. Da novinarstvo i nije tako loš izbor. Da ću sigurno diplomirati i jednoga dana „daleko dogurati“. Da niko nema bolje dete…

Našla sam i audio-kasetu na kojoj se u moru glasova čuje jedan koji pod vidnim dejstvom alkohola recituje pesmu koju je napisao svojoj ženi i ćerki koja se upravo rodila. To je jedina pesma koju mi je iko ikada napisao.