Prijatelji

„Sve će biti u redu.“

„Kako znaš?“

„Znam da se ništa neće dogoditi. Ovde se nikad ništa ne događa.“

„Ćuti.“

Ćutim. Sedimo, troje nas je. Jednom davno pošli smo iz iste tačke i otišli na različite strane. I evo nas opet, sedimo. Iskreni smo jedni prema drugima kao nikad. Ne hvalimo se i ne hrabrimo se međusobno. Ne delimo lažne komplimente. Samo pričamo kako nam je. Jesmo li srećni? Smejemo se tom pitanju. Sreća uopšte nije na astalu, nije nam ni bila u planu, nema je na našim agendama, telefonskim rimajnderima, čak ni na spiskovima za kupovinu. Sreća nije opcija. Kako smo stigli dovde? Ona kaže: stvari su mi se događale neplanirano. On kaže: ja nikad ništa nisam ni planirao. Ćutim. Ja sam sve isplanirala i držala se plana. Sve je ispalo kako sam želela, ali nisam znala da ima još. Nisam znala da i dobri izbori imaju loše posledice. Previdela sam taj deo.

Sedimo tako nas troje, davno smo krenuli sa istog mesta i stigli svako do svog cilja. Ljuti smo i zbunjeni, jer nije ispalo onako kako smo se nadali. Ništa nije kako smo želeli. Progovaram: ok, ako nas je troje sad, u ovoj sobi, koliko je još ovakvih? Zašto se o tome ne govori? Ajde, ja ću prva: ja sam Jovana, imam 30 godina, posao koji volim, prijatelje i porodicu. I strah me je. Od ujutru kad ustanem do uveče kad legnem. Strah me je i kad zaspim, to znam po onome što sanjam. Strah me je jer sve što imam mogu da izgubim u treptaju. A nemam puno. Stidim se svog straha jer je velikoj većini gore nego meni, ali ta misao ne pomaže da ova knedla u grlu nestane. Nemam čime da uplašim ono čudovište koje mi sedne na grudi kad hoću da zaspim i koje mi ne da dišem. Rastajemo se, ona kaže: „Hvala.“

„Znaš, unapređena sam dvaput dok sam bila na lekovima.“

Ona to kaže stidljivo. Posle toliko godina prijateljstva i dalje se boji da ću nešto loše pomisliti o njoj. Šta loše mogu da mislim o osobi koja je dvaput unapređena dok je bila na terapiji pod kojom je većina ljudi potpuno nefunkcionalna? Može li se uopšte imati mišljenje o nekom koga dugo i duboko poznaješ? Ne mogu da imam samo jedno mišljenje, ljudi su složeni fenomeni. Ne, ne mislim na ono: tvoje dobre strane su te, a loše ove. Posle toliko vremena, mogu samo da volim tu njenu složenost i da svakog dana otkrivam nove finese koje čine nju, takvu kakva je. Šta će mi mišljenje, kad znam kakva je, kad sam je videla i srećnu i slomljenu, kad me je videla i bez grama mozga i bez trunke dostojanstva? Ni po čemu nismo slične, osim u dve stvari: kad je jedna slaba, ona druga je tu, kao nevidljivi štit, čak i kad je stotinama kilometara daleko. Druga nam je sličnost – preplašene smo. Od ljudi, od vesti, od cena, od budućnosti. Od sebe samih i pitanja da li ćemo moći da izguramo život kako treba, da stignemo tamo kud smo pošle i da se nosimo sa onim gde smo stigle.

„Znam da tebi izgleda da ja tebi trebam, ali ti meni trebaš više.“ Sakrijem se da ne vidi da plačem. Plačem od stida što nisam primetila da sam mu važna. Što možda nisam uzvratila kad je trebalo, jer nisam videla da sam potrebna. Što ponekad prođem pored ljudi i ne zagledam se u njih dovoljno. Što ne vidim ko je ispred mene i ko mi čuva leđa. Što nisam uvek svesna da ih treba čuvati i paziti. Kažem mu to, ubeđuje me da nisam u pravu. Posle mi kaže da je prestravljen. Od onoga u šta se upušta, od onoga što želi, od pitanja da li će mu se vratiti koliko je sebe uložio u ono što mu je važno. A ja znam da hoće i da nema čega da se plaši, ali nemam reči da ga u to ubedim.

Nekad se osvrnem, ili me istina lupi po nosu, pa progledam. I onda ih vidim, sve na gomili, iako se mnogi među njima i ne poznaju međusobno. Ali osvrnem se i vidim da imam za koga da se uhvatim, imam koga da pridržim ako padne. Pa, i ako mu ne sprečim pad, pomoći ću mu da ustane. A sve i da ne ustane, sedeću pored njega dok ne skupi snage da se pridigne.

I onda se više ničega ne plašim. Oni nisu deo neizvesnosti i straha koji me kao rđa nagriza i troši iz dana u dan. Ja nisam nesigurnost koja njih rastače i lomi. To ne može da nestane za tren oka. Imam njih, dakle, imam puno. Imam čime da uplašim čudovište. I zaista, sve će biti u redu, jer mi se među njima ništa loše ne može dogoditi. Nikad se ništa ne događa.