Plesačice

Tića je oduvek umela dodatno da očudi ono što su drugi smatrali prilično egzotičnim. Podozrivi pogledi povodom njene izjave da, unatoč svom kraljevskom stasu, na aerobik odlazi u sportskim helankama, onim sjajnim, nisu je pokolebali u njenom zagovaranju prava na zdrav život i dobar provod bez diskriminacije. Nameravajući da se uklopi u najnovije trendove jedne od novosadskih vežbaonica, jednom mi je pred netom upoznatim društvom naložila sledeće:

„Slušaj me dobro: ti putuješ u te moderne zemlje koje poštuju debele. Pošto važim za divu naše aerobik sale, molim te da mi negde nabaviš onaj triko što izgleda kao helanke i bodi zajedno. I to u nekoj jarkoj boji! I one tange uz to. Pa kad u najnovijoj kreaciji izdefilujem pred one cice mršavice…“

Nastavak se izgubio u gromoglasnom smehu. Inspirisana tipičnom reakcijom u njenu osebujnost neupućenih nazočnih, Tića je sa istim žarom nastavila:

„A onda ću otvoriti i plesni klub. Zvaće se 75 plus.“

Društvo se odjednom podvojilo: jedni su zbunjeno prestajali da se smeju, a drugi su se ponovo zagrajali čuvši nastavak priče.

„Upisivaću samo one koji imaju više od 75 kila. Prvo na vagu, pa onda u salu. Helanke će biti obavezne, a onaj ko slučajno padne ispod 75 kila momentalno ide u… U niži razred!“

Pre nego što je ovu ideju uspela makar da razradi, nazvala me je nekoliko meseci kasnije:

„Vodim te na novu rekreaciju“, rekla je oduševljeno.

Moja drugarica je nakon svog prvog letovanja u Egiptu otkrila čari orijentalnog plesa. Želeći da na svaki mogući način sačuva letošnje doživljaje i utiske, Tića se s jeseni upisala na časove trbušnog plesa. Radoznalost mi je pobudila sledećom besedom:

„Super je! Prošli put nam je učiteljica objašnjavala kako da telom uvijamo kao zmija.“

Osetivši da sam ostala bez teksta, nastavila je:

„Sam Bog sveti zna da se moj kostur uvijao kao lud, ali se na površini ništa nije videlo. Imam i pravu upalu mišića, ali od smejanja. Jedva sam ustala sa patosa kad sam u ogledalu videla kako to izgleda.“

Prosto sam morala to da vidim. Scena je bila nezaboravna. Nakon uvodnih koraka uz zvuke muzičke podloge severnoafričkih i turskih letovanja, učiteljica plesa je razdraganoj grupi žena rekla da počnu uvijati svoja zmijska tela, a plesačice su uz grohot počele kao snoplje da padaju po plesnom podijumu. Posle časa, kad su se malo pribrale, pohitale su da svoje novostečeno znanje odmah i praktično primene u jednoj obližnjoj kafani.

Nakon ovog prizora trebalo mi je nekoliko godina i akutnih diskus hernija da se odvažim na redovnu rekreaciju. S obzirom na sopstvenu dob i posledične implikacije, doktori za telo preporučivali su jedino kineziterapiju. Efikasnu, ali dosadnu. Doktori za dušu preporučivali su još koješta, mahom u kutijama, sitno, okruglo i gadno po nutrinu. Neki su, doduše, preporučivali i šetnje u društvu, ali onda posle valja sesti, a možda i nešto pojesti i popiti. Tako si opet na početku, na prvoj stanici ka još jednom medicinskom ćorsokaku jednosmerne ulice života.

Posle još jedne lekarske kontrole, iz misli me je prenuo plakat sa trbušnom plesačicom u pozi koja bi i zmiju skrljala. Ne znam šta mi bi da nazovem Milicu sa slike i da se sa drugaricom prijavim na tečaj. Čudo koje me snašlo još je veće budući da je za mene ples disciplina inkognita, izuzev diskutabilnih kola, čardaša i inog tancovanja po svadbama i žurkama. Ignorišući opaske onih od smeha zagrcnutih, pomalo zluradih, koji su tvrdili da ih cela ova priča podseća na famozni crtać u kom nilski konji u suknjicama igraju balet, nas dve već tri meseca zadivljeno otkrivamo koji sve delovi tela i na koji način mogu da se pokreću. Svakim danom sve lakše i gracioznije, na radost cele grupe mlađih i nas starijih, stasom sitnijih i nas mašala.

Lekovitošću pokreta i smeha i uz uporne upale mišića, naša početna grupa nedavno je na javnom času trbušnog plesa opcrtala još jedan životni krug. Baš kao u detinjstvu, sa onima sa kojima delimo radosti sopstvene šašavosti ponovo smo se smejale iskrenom uzbuđenju pred izazovom nečeg novog, samostvorenog.

Iščekujući zveket dukata i daira, lepet marama i šalvara, sada nam se svaki put pola devet uveče tri puta nedeljno čini sve kasnijim. Radost iščekivanja pre časa gotovo je opipljiva: znamo da nam sledi sat nepatvorenog uživanja.