Otuđenje

Kao i bliski susreti sa vanzemaljcima, i otuđenje ima gradaciju.

Otuđenje prve vrste je kad otuđena rodbina i prijatelji sa vama nasumično kontaktiraju samo kad im je loše, ili kad se dosađuju, ili kad im je nešto potrebno.

Otuđenje druge vrste je kad vas pozovu povodom rođendana ili godišnjica braka, mature, položenog vozačkog ispita, položene vojničke zakletve ili kada ih jednostavno drma (pret)praznična melanholija, pa vam kao čestistaju, a vi ste kao zahvalni.

Otuđenje treće vrste posebno je stresno i javlja se kada vas zove neko ko vas se seti samo kad neko odapne, pa vam javi o tom tužnom događaju. Otuđenje četvrte vrste je kad sa vama ne kontaktiraju čak ni kad neko odapne.

Iako se čini drugačije, otuđenje treće vrste gore je od otuđenja četvrte vrste, jer kad vas iznenada pozove neko koga inače ne čujete uopšte – znate da se desio neki belaj.

U vreme kada je prosečan čovek izložen mnogo većoj količini socijalnih stimulansa od svojih praroditelja, otuđenje je postalo nužni ventil i nije kvar u sistemu, nego je sistem, ali i više od toga – svojevrstan oblik samozaštite, jer svako nosi određeni teret uvek neugodnih tuđih očekivanja, trauma i zahteva. Zbog toga kada čovek jednostavno otpusti većinu rodbinskih i prijateljskih veza, oslobađa prostor za ono malo ljudi koji mu zaista znače nešto.

To nije sebičnost, a otvoreno realni, gotovo surovi, označili bi to kao svojevrsnu higijenu koja služi da se čovek otarasi starih cipela kada se raspadnu. Neki će reći da je to hladno, ali hladnoća je samo odsustvo vatre za koju više nema goriva.

Otuđenje je i duboko ukorenjen mehanizam uma koji služi adaptaciji i opstanku, proces kojim se postepeno stvara distanca kako bi se izbeglo emocionalno preopterećenje. Ta distanca nije patološka, već prirodna reakcija na ograničenja ljudskog kapaciteta za intimnost. Čak i u najbliskijim i najemotivnijim vezama postoje granice, jer ne možemo sve podeliti ni sa partnerom, pošto bi to narušilo našu individualnost. Otuđenje u tom smislu jeste vrlo osetljiv i precizan, beskrajno koristan emocionalni graničnik koji održava ravnotežu između bliskosti i autonomije, sprečavajući da se veza pretvori u zavisnost.

Iako se po pravilu otuđenje manifestuje kroz osećanje separacije, to nije neminovno negativno, jer takva vrsta usamljenosti može biti zamajac za lični napredak. Otuđenje i usamljenost nas usmeravaju da preispitamo prioritetne veze i odbacimo one koje nas iscrpljuju. I to je mehanizam zaštite, jer nas naš dobri um, jedini koji imamo, i jedini koji je zaista uvek sa nama, na taj način štiti od prevelikog izlaganja tuđim emocijama, koje bi moglo da dovede do sagorevanja sopstvenog goriva za račun tuđih brzih motora koji, kada samo projure kraj nas, isisaju i poslednji molekul oktana naše empatije.

Otuđenje je prirodno i stvara od nas “vanzemaljca” u okruženju u kom smo se zadesili, što je normalan deo egzistencije i omogućava duboko samoispitivanje i jačanje ličnog identiteta. Osim toga, otuđenje je dokaz zrelosti, odnosno umeće da pustimo ono što nas više ne hrani, stvarajući prostor za autentičnu bliskost.

Otuđenje nije znak da smo postali gori ljudi. Naprotiv, to je znak da smo postali iskreniji, da smo prestali da glumimo večnu ljubav prema svakome koga smo ikad sreli. Prihvatili smo da je većina odnosa privremena, kao što su privremeni i stanovi u kojima živimo, gradovi u kojima radimo, faze kroz koje prolazimo, ljuštura koja je “vozilo” naše duše i koju nazivamo telom, i umesto da se borimo protiv tog toka, plovimo njime.

Tu je i estetska dimenzija otuđenja, jer tiha, četvrta vrsta otuđenja sadrži u sebi posebnu vrstu dostojanstva. Kada niko ne javlja ni kad neko umre, to znači da su svi živi prihvatili da su se životi razdvojili bez drame, bez suza i pozorišta. Nema sahrane na koju mora da se ode samo iz pristojnosti, nema lažnih zagrljaja, nema ni toliko puta izrečenog i odmah u isti grob sa pokojnikom zakopanog “trebalo je da se javimo ranije”. Samo čista linija između prošlosti i sadašnjosti. Takvo otuđenje podrazumeva zapravo lepotu u nestajanju odnosa.

Uostalom, kad i ti odapneš, moguća su samo dva scenarija: ili će te se setiti samo oni koji su ti zaista bili bliski, ili te se niko neće setiti. Oba ishoda su podjednako ispravna: prvi je nagrada za to što si ulagao/ulagala u prave ljude, a drugi je potvrda da si živeo/živela svoj, a ne tuđi život. U oba slučaja, otuđenje je samo dokaz da je čovek bio istinski slobodan.