Lek

Postoji jedno divno osećanje koje verovatno nikada neće biti opevano u pesmama, niti bilo kako ovenčano slavom koja mu zasluženo pripada, a oduvek izostaje. Reč je o onom potpuno neovozemaljskom osećanju kada nešto prestane da vas boli, zahvaljujući dejstvu analgetika. Svako ko je bar jednom osetio kako izgleda pravi napad zubobolje ili migrene, zna o čemu pričam. Dok bol traje, svi drugi problemi izgledaju kao „mačji kašalj“. Minus na računu, neispravan bojler, ukućani u pubertetu ili menopauzi, sve to odjednom postane lepši deo stvarnosti i odjednom vaša verzija raja postane baš ovaj život, ovakav kakav jeste, samo bez bola. A onda, analgetik počinje da deluje, potpuno vas preplavljuje ogromno olakšanje, imate osećaj da lebdite i sve je divno i lepo. Ipak, bilo bi nepravedno pripisati lekovima sve zasluge za ovaj osećaj. Podjednako bitnu ulog tu igra i bol. Ako bez veze progutate tabletu, a ništa vas ne boli, ovaj efekat će izostati. Čitava lepota se zapravo sastoji u idealnoj kombinaciji iscrpljenosti koju osećate zbog bola i omamljujućeg dejstva leka. Zato mislim da je potpuno pogrešno uverenje da ljudi mogu da se navuku na lekove. Ono što stvara zavisnost je upravo to neverovatno osećanje, kao da su vam se ispunile sve želje na svetu, a uz to vam nije važno i ako isti taj svet ovog trenutka prestane da postoji.

Ima jedna sorta ljudi, koja aktivno radi na kompromitaciji ovog osećanja. To su oni što besomučno obilaze lekare, smišljaju sebi razne boljke i gutaju sve što po spoljnim karakteristikama liči na tabletu, kapsulu ili prašak. Znam ženu koja kad god poseti nekog prijatelja koji hronično od nečega boluje, obavezno „trgne“ neki od njegovih lekova. Ništa neobično, takvih ima u svakoj familiji. Ali, onakvih kakva je moja genijalna baba, inače, hvala bogu, još zdrava i prava, nema, što potvrđuje sledeća epizoda. Bilo je jedno prilično dosadno jesenje popodne. Po kući su svi uglavnom dremali, ili nekako drugačije težili nirvani. Samo se baba vrpoljila i nervozno šetkala po kući. Dok je obilazila treći krug po mojoj sobi, reših da pitam šta joj je. Baba prvo napravi dramsku pauzu, a onda složi zamišljenu facu, slegnu ramenima i izvali: „Tih, al’ bih ja sad popila neki lek!“ Kad vam ovo kaže neko ko je blizu sedamdesete godine života, normalno je da se zabrinete, koliko god taj, inače, bio zdrav. Kako je baba ovo izgovorila, svi je zasusmo pitanjima, da li je nešto boli, guši, kako vidi, stvorio se i neki merač pritiska, ali smo utvrdili šta joj je tek kad je baba rekla da joj nije ništa. Dijagnozu je postavila moja majka: hronična blesavost, u poodmakloj fazi! Leka nema!

Međutim, u neizlečive bolesti veruju samo oni koji poklanjaju neograničeno poverenje zapadnoj medicini i njenim mogućnostima. Oni drugi, otvorenijeg uma, uvek nađu alternativno rešenje. Nepresušni izvor takvih rešenja je jedna genijalna knjiga koju od srca preporučujem i onima koje ništa ne boli, jer je zabavna do ludila. Reč je o Narodnom učitelju Vase Pelagića. Tu smo našli lek za babu: „Blesavost se leči tako što budalu treba udariti teškim predmetom po glavi.“ Naravno, nismo ga isprobali. Ali smo zato kod Vase našli mnoge druge korisne lekove za neke česte boljke. Ako patite od zapušenih ušiju, treba svakog jutra da šetate deset minuta bosi po rosnoj travi, a nesanica nestaje kao rukom odneta ako uveče pred spavanje, citiram, „guzove“ naizmenično potapate u hladnu vodu. Postoji čak i lek protiv antraksa, tj. crnog prišta, ali samo ako od njega oboli životinja: uhvatite krupniju kokošku, pa njenu zadnjicu pritiskate uz bolesno goveče, dok ne crkne jedno ili drugo. Oni koji reše da poslušaju neki od Vasinih saveta treba da imaju u vidu da je isti okončao život u ludnici.

Ne bih volela da ispadne da ja sad propagiram gutanje lekova čim vas nešto malo pecka. Ali mnogo me nerviraju oni što odbijaju da piju lekove da se ne bi navikli. Prvo, da bi se na nešto navikao, moraš neko vreme da ga koristiš. Drugo, što bih se ja mučila i uvijala od bolova, kad su mudri ljudi, naučnici, izmislili nešto da mi prekrati muke. Treće, ako nećeš lek, nemoj da se žališ na bolove. Kad god ispovrtim ovaj argument, nađe se neko pametan da mi kaže da u životu mora da se trpi. U takvoj situaciji najbolje je pozvati se na svetlu srpsku istoriju oslobađanja od raznih tirana ili citirati bilo šta iz Gorskog vijenca i uopšte od Njegoša. Sad ozbiljno: svaki lek ima priloženo uputstvo za upotrebu sa svim informacijama o doziranju i eventualnim opasnostima koje od njega prete. Ta uputstva su slabo čitano štivo, premda su jako korisna, a osim toga predstavljaju najbolju razonodu tokom klozetskih aktivnosti (posle rubrike „Ljudi i vreme“ iz novina koje držite u rukama). Nemojte da vas plaši ako ne razumete reči kao: profilaksa, urtikarija ili peptički ulkus. Sve što vas zanima ukapiraćete i ako ove preskočite. A čim ne znate o čemu se radi, znači da od tih bolesti ne patite.

Za ovu temu nema nekog mudrog zaključka. Ako vas boli – pijte, ako vas ne boli – nemojte da pijete. Samo, zaboga, nemojte da trpite.