Lasta

Je l’ to neko rekao Alchajmerova bolest? Ono kada se neobična tvar zvana amiloid počne taložiti i širiti po mozgu, naročito po mestima u kojima se slažu čovekova sećanja, pa onda odjednom nemate pojma šta je bilo juče, a dobro se sećate davnih događaja. Stvarno, šta je bilo juče?

Kad zatvorim oči i napnem mišiće oko slepoočnica, vidim vitku jahtu, jedrilicu od trideset stopa sa svemirskom opremom koja uključuje dva GPS-a, instrumentom što vam omogućava da uvek znate gde se nalazite na planeti, plus-minus deset stopa. A ta jedrilica je ukotvljena u marini pored Horsešu kazina u Hamondu, južno od Čikaga. Na jahti se nalazi petoro ljudi: jedan sedobradi i dugokosi sa izgledom bogataša, koji fantastično vešto, bez ičije pomoći raspetljava desetine konopaca i, uopšte, barata svojom igračkom kao srpski mehaničar s „jugom“; on se zove Aleks. Njegova žena Marion izgleda još bogatije i negovanije u svilenim pantalonama za duge plovidbe i mekim belim safari šeširom na neobično interesantnom licu Jevrejke lepotice. Treće lice je Lij Jung, pripadnik nove generacije kineskih mladih zmajeva iz Šangaja. Perfektnog engleskog, finih manira i vrlo evropski (!) obrazovan, on s dubokim mirom Dalekog istoka izigrava „malog“ na brodu, povremeno pričajući o novom češkom filmu ili o Almodovarovim erotskim snovima. Poslednje dve osobe su Brenan i Houp, sveže naturalizovani Amerikanci hazarskog porekla, dakle American Hazars. Oni su na takvoj jahti prvi put u životu.

Aleks je sve uradio za manje od pola sata, svi su udobno smešteni na zadnjoj palubi, „Anhidija“ (po ptici gnjurcu sa Karipskih ostrva) polako isplovljava pored ogromnog četvorospratnog broda-kazina i kreće ka pučini jezera Mičigen. Koje jezero Mičigen zajedno s ostalom velikom braćom, Hjuronom i Irijem, sadrži u sebi deset odsto svih svetskih slatkih voda, ako niste znali. Talasi su kao od juga na Jadranskom moru, ne mnogo veliki, ali…

Odjednom praznina. Neko od onih parčića amiloida se smestilo gde treba i ja ne vidim više ništa osim magle nad nekom velikom vodom, ali to nije jezero nego more, i počinje jako da mi miriše na slano i jod i, odjednom, kristalno jasno vidim kako veliki beli parobrod plovi ka severozapadu od Rijeke ka ostrvu Cres, a na njegovoj palubi je porodica Hazara. Plavokosi i plavooki otac, zift crna majka sa bebom u rukama i četvorogodišnji dečkić trouglaste lobanje koji baš tog trenutka zamišlja kako se vozi na jahti i maše kupačima sa pramca. To sam ja. Kratko ošišan, sa zaliskom na čelu – to me je krava liznula kad sam bio u selu Podgorci kod Ohridskog jezera odakle potiče moj pokojni deda Bora; gledam veselo u pučinu i u galebove i u dvadesetak putnika na velikoj lađi. Godina je 1953, nije se tada mnogo putovalo, a mi smo išli kod tatinog prijatelja iz rata Antona, Tonija, žene mu Tonine i dece: desetogodišnje Ete i malog dvogodišnjeg Silvija. Kada sam poslednji put bio na Cresu, a tada sam imao skoro trinaest godina, primetio sam kako je Eta neobično lepa. Tetka Toninina kuća na sto metara od male kamene luke u kojoj su usidreni dvadesetak barki i tri ozbiljna ribarska broda od kojih je najvažnija Plavica, čika Tonijeva hraniteljka.

„Plavica Cres, Plavica Cres, javite se!“ Sećam se crne noći i strašne bure. Svi sedimo oko radio-stanice u kuhinji i slušamo uznemireni glas iz lučke baze. Mama i tetka Tonina su blede, pošto Plavica ne odgovara već više od dva sata. Talasi su ogromni i čuju se u kući kao daleko urlanje o kome ću kasnije da čitam u „Petnaestogodišnjem kapetanu“ ili „Starcu i moru“. Mi deca imamo pomešana osećanja. Radosni smo što ne moramo da spavamo i što učestvujemo u nečem opasnom i odraslom, a pomalo se bojimo udara vetra kroz uske ulice, iznenadnih lupanja nečijih prozora i odvratnih naleta kiše što u hektolitrima zasipa okna praveći na njima slike morskih čudovišta. Moj otac je za to vreme bio s čika Đovanijem, koji je glavni za sve te plovidbe i probleme, i oni su razgovarali telefonom (jedinim na ostrvu) sa milicijom iz Malog Lošinja. Milicija je imala dva vojna motorna čamca ofarbana u plavo, ali se još nije usuđivala da krene u pobesnelo more.

Tamo sam, na Malom Lošinju, naučio da plivam, tačno godinu dana posle ovog događaja. Plavica se ipak izborila sa zbog nečega iznerviranim Posejdonom i vratila se kući. Ostatak leta je bio veličanstveno prepun uzbudljivih mornarskih priča od kojih smo dobijali žmarce po leđima, priče koje su sve bile vizije što su ih ti ljudi videli u raspomamljenim talasima kada se ovi putem munja spoje sa oblacima. Najduže sam zapamtio ono što je pričao čika Sandro kome je otac živeo u dalekoj Americi, u mestu po imenu Geri, kod Hamonda, blizu grada Čikaga. „I usred najgoreg trenutka, kada smo morali da donesemo tešku odluku i pobacamo u vodu skoro pola tone srdela prošaranih škarpinama i morskim zvezdama, dok je oluja zavijala oko Plavice, a ova krckala i mučila se da ostane na površini, ja sam, deco moja, ugledao parče potpuno mirnog mora. Ni daška vetra, ni zvuka, samo jedna elegantna jedrilica sa čudnom opremom i pet ljudi na palubi. Upamtio sam sasvim jasno jednog sedobradog i dugokosog sa izgledom bogataša, koji je sam samcat podizao veliko pramčano jedro… A pored jahte, blizu obale, stajao je ukotvljen luksuzni brod blještavo bele boje na kome je pisalo Kazino Horsešu, što znači potkovica.

Nego krenimo već jednom ka zaključku uprkos bolesti zaboravljanja i potrebi da se stalno vraćamo na početke. Preskočimo desetak godina i pogledajmo šta je tada radio dečak sa zaliskom od kravljeg liza. Eta je bila prava lepotica. Imala je osamnaest godina, vitku figuru i dugačku crnu kosu oko pomalo kosih i bezobraznih, a takođe potpuno crnih očiju. Eta je umela da skače pravu „lastu“ sa sedam metara visoke stene, a na nas klince je obraćala pažnju kao na cvrčke koji na Cresu nikad nisu prestajali da cvrče. Zato je naš junak morao da savlada još jednu veštinu u životu. Naučio je da skače pravu „lastu“ i isključivo zato se ova kratka priča o Alchajmerovoj bolesti tako i zove. I to vam je to.