Posle gotovo dve godine protesta, stotina prepešačenih kilometara, hapšenja, progona i nezabeležene društvene mobilizacije, Srbija izlazi na izbore koji bi mogli da označe kraj jedne političke epohe. Sociološkinja Marija Babović kaže za “Vreme” da nada u promene nije bila toliko velika još od 5. oktobra 2000. godine, ali upozorava i na opasnost da se, ukoliko promene izostanu, zemlja suoči sa još tvrđim autoritarnim režimom
Mnogi su skloni da kažu da je pobuna počela posle pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, tragedije koja je pokrenula talas studentskih i građanskih protesta. Ali slika Beograda te subote, 15. marta 2025. godine, bila je znak da je režim Aleksandra Vučića ozbiljno uzdrman. Pred nekoliko stotina hiljada okupljenih postalo je jasno da se u Srbiji nešto suštinski promenilo. Ne samo u odnosu građana prema vlasti već i u njihovom odnosu prema sopstvenoj moći da na tu vlast utiču.
SVE JE POČELO 15. MARTA
Tog dana još nije bilo izvesno kuda će pobuna odvesti zemlju. Nije bilo ni konačnog političkog zahteva koji će je, mnogo meseci kasnije, dovesti do parlamentarnih izbora. Ali postojalo je nešto što vlast nije uspevala da kontroliše: energija ljudi koji su, možda prvi put posle mnogo godina, poverovali da nisu nemoćni.
Zvaničan studentski zahtev za raspisivanje izbora usledio je nekoliko meseci kasnije. U međuvremenu su prepešačene stotine kilometara širom Srbije, ali i izvan nje. Štafetno se trčalo do Brisela, biciklima se išlo do Strazbura. Gradovi i sela dočekivali su studente kao da dočekuju oslobodioce, a ne mlade ljude koji traže odgovornost institucija. Te slike, susreti, zagrljaji, suze i nepregledne kolone ljudi postali su deo kolektivnog sećanja na pobunu. Nije to više bio samo protest protiv vlasti. Postalo je proces u kojem su se građani ponovo upoznavali, prepoznavali i povezivali.
Režim se za zaoštravanje odlučio nakon Vidovdanskog protesta i poziva za raspisivanje izbora 2025. godine. Usledili su nasilje, hapšenja, privođenja i progoni. Studenti i građani koji su prethodnih meseci prolazili kroz Srbiju uz aplauze i podršku našli su se pred policijskim kordonima, u pritvorskim jedinicama i na naslovnim stranama tabloida koji su ih predstavljali kao neprijatelje države.
Ne treba zaboraviti ni dvanaestoro novosadskih aktivista Pokreta slobodnih građana i grupe STAV, koji su uoči 15. marta predstavljeni kao zaverenici spremni da ruše ustavni poredak. Šestoro je provelo više meseci u pritvoru, dok je drugih šestoro ostalo izvan Srbije. Tek u septembru 2026, neposredno pred ostavku, Vučić je odlučio da ih abolira.
A takvih slika bilo je previše. Student Bogdan Jovičić, uhapšen posle protesta, doveden je na sahranu sopstvenog oca sa lisicama na rukama i nogama, vezan lancima kao najopasniji kriminalac. Studentkinje su obarane automobilima na ulicama Beograda. Jednoj studentkinji u Novom Sadu napadači su polomili vilicu. Dok su studenti mesece provodili u pritvoru, Vučić je pomilovao četvoricu aktivista SNS-a optuženu za napad na studente, a potom i ženu optuženu da je automobilom udarila studentkinju na Novom Beogradu.
Bila je to slika države u kojoj su se pravila različito primenjivala, u zavisnosti od toga na kojoj se strani političkog sukoba neko nalazio. Stotine ljudi bile su privođene, praćene, izložene pritiscima, a njihova imena i privatni životi provlačeni kroz medijskog “toplog zeca”. Šta su ti mladi ljudi proživeli zarad elementarne želje da žive u zemlji u kojoj je promena vlasti moguća, teško je i zamisliti.
I nisu odustali. Tražili su ono o čemu će građani Srbije odlučivati zaokruživanjem nekog broja na glasačkim listićima 25. oktobra. Mogućnost izbora. Mogućnost promene vlasti. A možda i početak promene sistema koji je tokom prethodnih godina institucije podredio interesima jedne političke strukture.
Zato ovi izbori nisu samo još jedan datum u političkom kalendaru. Do njih se stiglo uz cenu koju su platili konkretni ljudi.
KADA NADA POSTANE REALNA
U Srbiji se već mesecima stiče utisak da se vreme meri na ono pre 25. oktobra i ono što će doći posle njega. Gotovo svaki politički razgovor završava se pitanjem šta će biti na izborima. A razgovor o izborima, po pravilu, otvara još teže pitanje: šta će biti posle?
Marija Babović, redovna profesorka sociologije na Filozofskom fakultetu, smatra da se u Srbiji događa nešto što ima istorijske paralele, ali i karakteristike koje ovu pobunu čine drugačijom od prethodnih.
“Neke karakteristike ovog studentskog protesta nisu nove. Viđali smo to i devedesetih godina, kada režim gubi legitimitet, pa počinju masovni protesti, kao 1996. i 1997, a potom i 2000. godine. To je bio obrazac. Videli smo ga i tokom protesta žutih prsluka u Francuskoj. Kada građani ne mogu da ostvare svoje zahteve kroz redovne institucionalne kanale, kada osećaju da su ugroženi, posledica je izlazak na ulice”, objašnjava Babović za Vreme.
Ali ono što se u Srbiji događa od kraja 2024. godine, smatra ona, ne može se objasniti samo poznatim obrascima otpora autoritarnoj vlasti.
Ovoga puta jedna generacija pokrenula je druge. Studenti nisu samo izašli na ulice već su uspeli da mobilišu roditelje, profesore, nastavnike, poljoprivrednike, advokate, umetnike, radnike i penzionere. Ljude koji možda nikada ranije nisu učestvovali u protestima ili su od političkog angažovanja odavno odustali.
Nebojša Vladisavljević, profesor Fakulteta političkih nauka, ocenjuje da je reč o masovnoj mobilizaciji i kampanji kakva u Evropi nije viđena u poslednjih nekoliko decenija. Njen značaj nije samo u broju učesnika već i u tome što je uspela da održi društvenu energiju uprkos pritiscima vlasti, zastrašivanju i pokušajima da se protesti predstave kao opasnost za državu.
Ipak, najvažnija razlika u odnosu na ranije protestne talase možda se ne vidi na ulicama nego u načinu na koji je pokret organizovan.
“Ranije smo imali situacije u kojima studentski protest preraste u građanski, a zatim ga preuzme opozicija. Ovde imamo potpuno drugačiji obrazac. Studenti pokušavaju da kontrolišu interese i pravac promena”, kaže Babović. U tome vidi i jednu od najvećih političkih inovacija studentskog pokreta.
Dugo se radilo na programu studentske liste. Pokret nije ideološki monolitan, niti svi koji ga podržavaju dele iste političke stavove. Ali postoji konsenzus o tome kakva se promena želi.
“Ranije su ljudi znali šta neće i to ih je mobilisalo. Ovde se zna i šta se hoće”, objašnjava sociološkinja.
Ta razlika možda deluje jednostavno, ali je politički značajna. Pobuna protiv nečega može da okupi veliki broj nezadovoljnih ljudi. Mnogo je teže održati ih na okupu kada dođe trenutak da se odgovori na pitanje šta treba izgraditi umesto sistema protiv kojeg su ustali.
Studentski pokret pokušava upravo to: da nezadovoljstvo pretvori u političku alternativu, a da pritom ne postane još jedna klasična politička partija.
POKRET BEZ JEDNE GLAVE
Jedna od najvećih frustracija vlasti tokom studentske pobune bila je nemogućnost da pronađe jednog protivnika s kojim bi mogla da se obračuna.
Vučićev politički model godinama je počivao na personalizaciji sukoba. Bilo da je reč o opozicionim liderima, novinarima ili javnim ličnostima, vlast je nastojala da svaku kritiku svede na sukob sa određenim čovekom. Kada se protivnik personalizuje, lakše ga je diskreditovati, zastrašiti ili politički izolovati. Sa studentskim pokretom taj mehanizam nije funkcionisao na isti način.
“Ova struktura je policentrična, a ne monocentrična”, kaže Babović. “Možda politička stranka može nešto brže da uradi, ali je ovakav način organizacije dobar za opstanak. Režim ne zna gde je jedna glava koja donosi odluke i pravi taktike. Zato mu je teško da pokret pokori.”
Studenti su razvili mehanizme odlučivanja koji su često delovali sporo, komplikovano, ponekad i nerazumljivo javnosti naviknutoj na političke lidere koji odluke saopštavaju na konferencijama za novinare.
Ali upravo se u toj sporosti nalazila i njihova otpornost. Kada ne postoji jedan centar moći, njegovo uklanjanje ne znači i kraj pokreta. Ako se odluke donose na više mesta, teško je kontrolisati čitavu organizaciju. Kada nema jednog lidera, nema ni jednostavnog načina da se čitava pobuna predstavi kao ambicija pojedinca. Studenti su, uprkos tome, uspeli da održe nešto što tradicionalnoj opoziciji godinama nije polazilo za rukom: široko poverenje građana različitih političkih opredeljenja.
Naime, predstojeći izbori nisu jednostavan obračun vlasti i opozicije. Oni su i provera može li se društvena mobilizacija koja je nastala izvan tradicionalnog partijskog sistema pretvoriti u izbornu snagu.
POBEDA BEZ ISTRAŽIVANJA
Na drugoj strani nalazi se vlast koja javno nastupa kao da je pobeda već obezbeđena. Aleksandar Vučić iz televizijskog gostovanja u televizijsko gostovanje najavljuje uspeh svoje liste, govori o ubedljivoj pobedi i porazu protivnika, ali bez javno predstavljenih relevantnih istraživanja koja bi omogućila proveru takvih tvrdnji.
U trenutku dok nastaje ovaj tekst (utorak 20. oktobar) javnost nema uobičajeni pregled istraživanja sa projekcijama podrške glavnim izbornim listama. Možda u zemlji u kojoj su godinama objavljivane ankete, često i međusobno protivrečne, njihovo odsustvo u završnici najvažnije kampanje u poslednjih petnaest godina postaje izvesna politička činjenica.
Umesto rezultata istraživanja, građanima se nude prognoze samog predsednika, izrečene u televizijskim nastupima. Vučić govori o pobedi svoje liste kao o gotovo izvesnom ishodu, dok političke protivnike predstavlja kao opasnost po stabilnost države i njenu budućnost.
A upravo je osećaj mogućnosti promene, prema Mariji Babović, jedan od najvažnijih pokretača sadašnje mobilizacije. “Nada za promene prvi put deluje realistično. To podiže atmosferu pred izbore. Istraživanja pokazuju da nada podiže motivaciju”, kaže ona. Ta nada, međutim, nosi i očekivanja koja će biti teško kontrolisati kada se zatvore biračka mesta.
ŠTA AKO IZBORNI REZULTAT NE BUDE PRIHVAĆEN?
Upravo tu počinje najteži deo priče o 25. oktobru. Srbija je već imala izbore na kojima su opozicija i posmatrači ukazivali na ozbiljne nepravilnosti. Imala je proteste zbog izbornih uslova, sporove oko biračkih spiskova, pritiske na zaposlene u javnom sektoru i zloupotrebu državnih resursa u kampanji. Ali sada je društvena mobilizacija znatno šira, a očekivanja su veća. To ne znači da je izborna pobeda studentske liste izvesna. Znači da bi eventualne nepravilnosti mogle izazvati reakciju kakva se nije videla u prethodnim izbornim ciklusima. Babović upravo u tome vidi jednu od posledica probuđene nade.
“Kada se podigne ovolika energija, neće se lako prihvatiti modaliteti izborne prevare. Ako dođe do trenutka u kojem ljudi vide da su pokradeni, neće sedeti u foteljama i pristati na to”, smatra ona.
Njena procena otvara pitanje koje bi moralo biti u središtu svake demokratske izborne utakmice: hoće li građani moći da veruju da su glasovi pravilno prebrojani i da će rezultat biti poštovan? I sve to u društvu u kojem su institucije tokom prethodnih godina izgubile značajan deo poverenja građana.
PROMENA VLASTI NIJE ISTO ŠTO I PROMENA SISTEMA
Možda je najveći izazov sa kojim se suočava studentski pokret upravo ono što dolazi nakon eventualne izborne pobede. Smena vlasti sama po sebi ne znači da će institucije početi da funkcionišu nezavisno, da će korupcija nestati ili da će politička odgovornost postati pravilo umesto izuzetka. Srbija je to iskustvo već imala.
Petog oktobra 2000. godine srušen je režim Slobodana Miloševića. Ali mnogi mehanizmi političke kontrole, neformalne moći i zavisnosti institucija preživeli su promenu vlasti. Neki su se prilagodili novim okolnostima, drugi su se tokom narednih decenija obnovili. Marija Babović smatra da je upravo zato važno što studentski pokret ne pokušava samo da ponovi nekadašnji model opozicionog organizovanja.
“Nada je prvi put velika posle 5. oktobra 2000. godine i gradi se novo poverenje u politiku koja nije klasična stranačka politika”, kaže ona.
U njenom tumačenju, tradicionalni mehanizmi političkog predstavljanja suočavaju se sa krizom i u mnogo razvijenijim demokratijama. Građani sve manje veruju partijama, a političke institucije sve teže odgovaraju na njihove potrebe.
Paradoksalno, upravo bi Srbija, sa svojim slabim institucijama i nerazvijenom demokratskom praksom, mogla postati prostor za eksperimentisanje sa drugačijim modelima političkog predstavljanja. Babović kao jedan od mogućih primera navodi ideju da stručnjaci koji bi ušli u parlament ostanu pod svojevrsnim nadzorom studentskog pokreta.
Takav odnos mogao bi da predstavlja pokušaj da se između izabranih predstavnika i građana uspostavi odgovornost koja se ne završava izbornim danom. Ali bi istovremeno otvorio nova pitanja: ko ima pravo da kontroliše predstavnike, na osnovu kojih pravila i kako se ta kontrola usklađuje sa njihovim ustavnim mandatom?
Odgovori na ta pitanja neće biti jednostavni.
“Važno je da iz svega učimo i da pravimo nove modalitete. Ali je važno i da se ne vratimo na staro. To je najgora od svih mogućih opcija”, upozorava Babović.
I baš u tome leži razlika između političke smene i društvene promene. Jedno se može dogoditi u izbornoj noći. Za drugo su potrebne godine.
IZMEĐU PROMENE I JOŠ TVRĐE VLASTI
Međutim, najdramatičniji deo procene Marije Babović odnosi se na mogućnost da se ogromna društvena energija ne pretoči u političku promenu. Ona upozorava da neuspeh ne mora nužno značiti povratak u stanje kakvo je postojalo pre početka studentske pobune. Naprotiv, postoji opasnost od znatno ozbiljnijeg autoritarnog zaokreta.
“Ovako visok naboj, ako se ne realizuje pozitivno, može da vodi ka veoma ozbiljnoj diktaturi. Videli smo to u nekim zemljama koje su bile nadomak promene, poput Gruzije, ali nisu uspele”, kaže Babović.
Smatra da se ne može sa sigurnošću predvideti kako će se politička kriza završiti, jer ishod neće zavisiti samo od uobičajenih demokratskih procedura. “To zavisi od spremnosti vlasti da bude brutalna, da primeni silu, ali i od spremnosti građana da brane rezultate. Ono što ne očekujem jeste mirna primopredaja vlasti. To deluje potpuno nerealistično s obzirom na to kako se vlast do sada ponašala.”
To je ozbiljno upozorenje, posebno kada dolazi od sociološkinje koja sadašnji pokret vidi kao jednu od najvećih demokratskih šansi Srbije u poslednjih četvrt veka. Drugi mogući scenario jeste dugotrajno stanje polupromena: dovoljno političkih pomeranja da se stvori utisak napretka, ali nedovoljno da se promene osnovni mehanizmi vlasti.
Babović upozorava da bi takav razvoj događaja mogao izazvati novu apatiju, razočaranje i odlazak ljudi iz zemlje. Posle toliko uloženog vremena, energije i ličnih žrtava, razočaranje ne bi bilo samo političko. Ono bi moglo da ostavi duboke posledice na poverenje građana da je demokratska promena uopšte moguća. Zemlja bi se tada suočila sa daljim društvenim raslojavanjem, iscrpljivanjem resursa i normalizacijom političkih i institucionalnih zloupotreba.
“Nikada kao sada nismo imali takvu šansu za promenu”, kaže Babović.
Kako su predmeti sklanjani od kontrole, istrage usmeravane prema građanima koji su tražili zaštitu, a tužioci ostajali bez odgovora policije? Branko Stamenković govori o nalazima komisije Vrhovnog javnog tužilaštva, odgovornosti svojih kolega i tome šta je potrebno da institucije ponovo rade po zakonu
Ko sada odlučuje o Vladi i programu, plenumi ili poslanici? O tome u Studentskom pokretu i među ljudima sa liste postoje različita viđenja, ali se traži srednje rešenje, saznaje “Vreme”. Kako god bilo, program na preko hiljadu stranica već postoji
Odlazeća vlast se prema državi ponaša kao prema stanu iz kog se iseljava posle izgubljenog spora. I sve vreme glasno viče da joj komšije ruše zgradu
“Osnovni prioritet nove vlade treba da bude očuvanje zaposlenosti i rast standarda stanovništva. I to uopšte neće biti lako ostvarivo jer ćemo imati pad zaposlenosti u klijentelističkim firmama koje su sarađivale sa bivšim režimom. Neke će se zatvoriti, ali je tu važno što će mnogi ljudi ostati bez posla. U slučaju velikih privatnih preduzeća koja imaju teškoća, vlada treba da se anagažuje da te firme preuzmu bolji vlasnici kako bi se sačuvale hiljade radnih mesta. Taj slučaj ćemo imati već sa firmama Davora Macure, među kojima je i ‘Idea’”
Koliko novca iz Plana rasta je za nas nepovratno izgubljeno, koliko je zaleđeno i koliko nas još čeka? Šta Srbija treba da uradi da bi ta evropska sredstva dobila i šta od toga imaju građani? Smeši li se novo poglavlje u odnosima Brisel–Beograd
U trenutku kada su institucije Republike razorene, kada je Vučićeva hobotnica još uvek živa, kada su ljudi zgađeni nepravdom i smradom koji je esenesovski režim ostavio za sobom, mi imamo, što reče Makijaveli, samo građansku vrlinu kao pogonsko gorivo kojim se možemo vratiti na početak
Četvoro nezavisnih članova REM-a primer su istrajnosti i građanske odgovornosti. Rodoljub Šabić je, čak, po izlasku iz prostorija REM-a, posle izricanja kazne Informeru, doživeo da ga esenesovci vređaju, udaraju rukama i nogama. Ali i to će, uskoro, biti gotovo
Vučić je pomilovao batinaše i Dijanu Hrkalović. Izborni pobednici treba da ukinu sultansko ovlašćenje koje jednom čoveku omogućava da se izmotava sa celim pravosudnim sistemom
Intervju: Branko Stamenković, javni tužilac Vrhovnog javnog tužilaštva
Crna slika i slom pravne države Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
