Dubai pored Morave, ali na septičkim jamama

Dr Ana Graovac, urbanistkinja sa 25 godina iskustva u praksi planiranja, najvećim delom u Urbanističkom zavodu Beograda. Danas radi kao nezavisni stručnjak i bavi se strateškim planiranjem i unapređenjem politike urbanog i teritorijalnog razvoja. Osnivačica je i članica stručne organizacije “Nova planska praksa”, preko koje pruža podršku građanskim inicijativama širom Srbije.

“VREME”: Šta je povod za izradu urbanističkog plana za industrijsku zonu Dobričevo kod Ćuprije, koji se u avgustu mesecu našao na javnom uvidu?

ANA GRAOVAC: Plan koji se našao na javnom uvidu i kojim se omogućava urbanizacija i prenamena nekoliko stotina hektara poljoprivrednog zemljišta u Ćupriji u industrijsku zonu nije potpuna novost. Skupština opštine Ćuprija je usvojila Plan detaljne regulacije industrijskog parka Dobričevo još 2019, a tim planom je na oko 590 hektara najvrednijeg poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini omogućena intenzivna urbanizacija. U Odluci o izradi plana ne piše konkretan povod i razlog za urbanizaciju ovog ogromnog područja, ali se može posredno zaključiti da je plan rađen na osnovu projektnog zadatka lokalne samouprave, a da je bio “podržan” i nekakvim proglašenjem o strateškom interesu ove industrijske zone za Republiku Srbiju iz 2019. godine (koje nije javno dostupno).

Opština Ćuprija je donela odluku o izmeni tog plana?

Skupština opštine Ćuprija donela je 2026. godine Odluku o izradi izmena i dopuna PDR industrijskog parka Dobričevo, sa idejom da se plansko rešenje preispita i obezbede nove atraktivne lokacije za gradnju. Ovim novom planom obuhvaćeno je oko 280 ha teritorije prethodnog plana i 60 ha proširenja industrijske zone – dakle ukupno 340 hektara industrijske zone, kao i 200 ha sportsko-rekreativne zone u rejonu jezera Mućava. Ako uzmemo u obračun i teritoriju obuhvaćenu prethodnim planom iz 2019, površina same indistrijske zone iznosi čak 640 ha.

Da li postoji studija, ili neki drugi dokument kojom bi se procenila i opravdala urbanizacija ovako značajnog područja?

Ne samo da nije urađena nikakva prethodna studija već zakonski planski osnov – utemeljenje u strateškom prostornom planu Ćuprije i Planu generalne regulacije gradskog naselja Ćuprija – ne postoji. Područje se dominantno nalazi van građevinskog područja naselja Ćuprija i planirano je za poljoprivrednu proizvodnju, pa donošenje odluke o izradi plana detaljne regulacije za industrijsku zonu – ni osnovnog ni ovog izmenjenog i proširenog – nije zakonski i planski utemeljeno.

Kako biste rezimirali do sada rečeno?

Osnovni plan za industrijsku zonu Dobričevo donet je još 2019. godine, kada je tadašnja vlast u Ćupriji odlučila da svoje najvrednije poljoprivredno zemljište ponudi na tržištu. To što se ovakva odluka kosi sa zakonima, prvenstveno o poljoprivrednom zemljištu i planiranju, tadašnju Skupštinu opštine Ćuprija nije sprečilo da donese plan detaljne regulacije koji stotine hektara poljoprivrednog zemljišta u javnoj svojini namenjuje privrednim delatnostima enormnih kapaciteta – pod devizom “neće da se baci”. Danas, 2026. godine, industrijska zona se dodatno proširuje na 640 hektara zbog potreba konkretnog investitora, iako javnost nije upoznata kog, a omogućava se i urbanizacija oko akumulacionog jezera Mućava na još 200 hektara.

Šta se u ovoj industrijskoj zoni može raditi i šta se može graditi?

U smislu planiranih namena u okviru industrijske zone, u tekstu plana se navodi – proizvodnja vozila (bazirana na novoj energiji), proizvodnja automobilskih komponenti, proizvodnja visokokvalitene opreme i obrada metala kao stubne industrije, fina hemijska industrija i napredni materijali, elektronika, kućni aparati i inteligentna proizvodnja kao prateća industrija, kao i međunarodni centar za logistiku i lance snabdevanja. Međutim, plan ne definiše samo namene već i kapacitete izgradnje koji proizlaze iz različitih urbanističkih parametara, a oni se ne mogu uporediti ni sa jednom realnom potrebom niti procenom – indeksi izgrađenosti i spratnosti objekata do P+12 karakteristični su za centar Dubaija, zauzetost blokova i minimalni procenti slobodnog tla dozvoljavaju betoniranje skoro celog područja itd.

Preciznom računicom proračunata je maksimalna bruto razvijena građevinska površina (BRGP) koju je moguće ostvariti u okviru industrijske zone. U prethodnom planu iz 2019. godine ona je iznosila čak 14,5 miliona kvadratnih metara, dok su ovim izmenama, koje okvirno obuhvataju severozapadnu polovinu industrijske zone do Senjskog puta, maksimalni kapaciteti izgradnje uvećani za još 4,8 miliona kvadratnih metara, čime se ukupni kapaciteti industrijske zone podižu na neverovatnih 19 miliona kvadratnih metara BRGP. Poređenja radi, osnovni projekat “Beograd na vodi” predviđa izgradnju oko 2 miliona kvadrata. Čovek ne može da se ne zapita na osnovu kojih potreba je urađen i osnovni plan, a još manje ova “dopuna”.

Predviđa se i zona stanovanja?

Ono što dodatno zabrinjava, u industrijsku zonu je uvedena i zona stanovanja ukupne površine više od 25 ha, veoma visokih urbanističkih parametara (spratnost P+7-P+9, indeks izgrađenosti 4), sa ukupno milion metara kvadratnih BRGP. Pored industrijske i stambene zone, planom je predviđeno i znatno proširenje oko akumulacionog jezera Mućava, za novu sportsko-rekreativnu zonu, u okviru poljoprivrednog i šumskog zemljišta. U rekreativnoj zoni se omogućava izgradnja 54.000 m2 komercijalno-turističkih sadržaja, što možda izgleda kao kućica za pse u odnosu na 20 miliona kvadratnih metara koji su predviđeni u industrijskoj i stambenoj zoni, ali to svakako nije tako kad je u pitanju poljoprivredno i šumsko zemljište na kome je gradnja zapravo zabranjena!

Šta nam onda govore ovi milionski kapaciteti izgradnje, osim toga da su deset puta veći od Beograda na vodi?

Krenimo od toga da plan predviđa izgradnju milion kvadrata stambenog prostora. Aproksimativno, u skladu sa prosekom za Srbiju, ukoliko pretpostavimo da stan ima bruto površinu od 80 m2, a domaćinstvo 2,5 člana, milion kvadrata znači više od 30.000 stanovnika. Po poslednjem popisu cela administrativna teritorija Ćuprije ima 25.300, a sam grad 16.500 stanovnika. Ko su ljudi koji bi trebalo da žive u tom prostoru? Takođe, u skladu sa pozitivnim propisima na nivou države i lokalne samouprave, planom se moraju obezbediti površine za javne službe i namene. Na primer, s obzirom na to da je osnovno školovanje obavezno, urbanističkim planom se moraju obezbediti prostori za osnovne škole – a za 30.000 stanovnika to su oko 3,5 škole od 900 učenika. Slično je i sa vrtićima, srednjim školama, objektima primarne zdravstvene zaštite, sporta, kulture – s obzirom na to da je u pitanju novi grad. Od svega toga, planom je predviđena samo jedna ambulanta i centar za edukaciju u funkciji industrijske zone. Na ovaj način, šteta je dvostruka – ne samo da se bez ikakvog osnova planiraju stambeni kapaciteti koji nadvisuju postojeće kapacitete grada, već se celo naselje planira i kao geto – pa će se pritisak na socijalnu infrastrukturu preliti na sam grad Ćupriju.

Šta je potrebno za samu industrijsku zonu?

Najpre infrastruktura. Najlošija, zapravo nikakva rešenja nisu data po pitanju snabdevanja ovog novog grada vodom i odvođenja kanalizacionih i atmosferskih voda. Navedeno je da izvorište na koje se planski računa nema dovoljno kapaciteta ni za postojeće korisnike, te da je “neophodo izgraditi nova”. Gde, na osnovu kog plana, kada? Posebno je kritično što je tekst opisa vodosnabdevanja i planirane mreže od reči do reči prepisan iz osnovnog plana, iako su novim planskim rešenjem povećani i industrijski kapaciteti i omogućeno naseljavanje desetina hiljada ljudi!

Tu je i tehnička voda?

U planu se posebno ističe da postoje potrebe i za tehničkom vodom (ne navodi se, naravno, kolike su te potrebe), te da one treba da se namire iz akumulacionog jezera Mućava (naravno, bez podataka koliko Mućava može da obezbedi, jer, kako je navedeno, niko tačno ne zna ni koliko ima) i aluviona Ravanice (koja po šest meseci nema vodotok), sa ogradom da se resursi ne smeju eksploatisati preko optimalnih kapaciteta, odnosno da eksploatacija mora biti održiva.

A kanalizacija?

Rešenje kanalizacione mreže, koje takođe ostaje na potrebama iz osnovnog plana, mada se kapaciteti vrtoglavo povećavaju – nije utvrđeno, već je samo iscrtana mreža plavih linija, bez prečnika. Ukida se jedino postrojenje planirano osnovnim planom – postrojenje za preradu otpadnih voda (PPOV), sa obrazloženjem da rešenje odvođenja otpadnih voda u reku Ravanicu nije dobro, te da se cela industrijska zona mora priključiti na već postojeću mrežu u Ćupriji i na neki budući PPOV van granice plana. Ali to nije sve, bez brige, planom je data mogućnost da svi budući kompleksi i korisnici prostora mogu rešavati svoje otpadne vode septičkim jamama, do izgradnje kanalizacione mreže. Dakle, da potcrtamo, ovim planom ostavlja se mogućnost da milioni kvadrata industrijske i stambene namene budu na septičkim jamama.

Odvođenje atmosferskih voda (inače najkrući i najskuplji infrastrukturni sistem), čija količina, naravno, nije procenjene (a inače se procenjuje u odnosu na višedecenijske padavine za područja ovog značaja za urbanizaciju), ostalo je isto kao i u osnovnom planu – ucrtane su linije u skladu sa saobraćajnom matricom, bez profila, sa smernicama da bi svaki kompleks trebalo da izgradi svoju retenziju, a da se vode (atmosferske) mogu upuštati i nazad u Mućavu, Ravanicu i Ludi potok.

Saobraćaj? Struja? Kako će se ljudi grejati, ili rashlađivati?

Što se tiče saobraćajnog rešenja nikakva analiza kretanja, opterećenja osnovnih pravaca i vezivanja na magistralne pravce nije urađena. Saobraćajna studija koja bi pokazala na koji način će se putnički i teretni saobraćaj odvijati i “kačiti” na osnovnu mrežu i da li je jedna petlja dovoljna i dobro dimenzionisana za to saobraćajno opterećenje – nije urađena.

U domenu elektroenergetike predviđene su dve trafostanice (od 400 i 110 kV) i data varijantna rešenja njihovog kačenja na distributivnu mrežu (planiranu posebnim planom duž koridora autoputa) – za razliku od osnovnog plana koji nije imao ništa. Na ovakvo rešenje nekakvu saglasnost je dao EMS, ali je upitno da li je urađena prethodna studija opravdanosti. Toplovod nije planiran, gasovodom ionako upravljaju preduzeća koja posluju po tržišnim uslovima.

Da li će se praviti još neki dodatni urbanistički plan ili bar urbanistički projekat?

Ne. Sve ovo, krucijalno za urbanistički plan, ostavljeno je za izradu tehničke dokumentacije, dakle kada se uđe u fazu projektovanja, kako se navodi “kada će se znati potrebni kapaciteti”. A kada će se to znati – ako se ne zna sada kada se radi urbanistički plan u kome piše da su kapaciteti milionski? I kako će se potrebe rešiti? Kanalizacioni sistem se, recimo, ne može “nadograđivati” kao što se mogu dodavati optički kablovi ili spratovi na zgradama. Vode ili ima ili – očigledno – nema. Unutrašnje poplave se ne mogu sprečiti ako je sve izbetonirano, a kanala i prostora za retenzije nema… Posebno je važno naglasiti da se ovaj Plan direktno sprovodi, odnosno da je prvi sledeći korak izdavanje lokacijskih uslova, pa građevinske dozvole. Dakle, ne postoji zakonom propisana procedura u kojoj bi se moglo isplanirati sve što je sada propušteno, nema popravnog ispita niti prostora za doradu – sve što je nerešeno ostaje nerešeno u domenu planiranja. Ko god da je budući investitor, on može da zahteva lokacijske uslove za, recimo, izgradnju svih stambenih blokova i da zida stambene zgrade bez bilo kakvih daljih provera i uslovljavanja koje se tiču škola, vrtića, infrastrukture i slično. Isto važi, naravno, i za celu industrijsku zonu ili njene segmente.

Sam Prostorni plan Ćuprije, u skladu sa zakonskom regulativom, propisuje obaveznu izradu generalnog projekta i prethodne studije opravdanosti sakupljanja, odvođenja i prečišćavanja otpadnih voda na teritoriji opštine Ćuprija, kao i da nadeksploatacija vodoizvorišta nije dozvoljena, o šta se u startu oglušio plan industrijskog parka Dobričevo. Drugim rečima, zove se Plan, a zapravo je osnov za divlju gradnju, ali krupnih razmera – može da zida ko hoće i koliko hoće. Nema razlike ni u postupku ni u rezultatima.

foto: marija janković

U Odluci o izradi Plana iz 2026. godine stoji da je neophodna izrada strateške procene uticaja na životnu sredinu. Da li je taj dokument urađen i kako je on uticao na plansko rešenje?

Strateška procena uticaja plana na životnu sredinu jeste dokument koji se radi paralelno sa planom, sa idejom da se konceptualna rešenja proveravaju i evaluiraju, u cilju odabiranja najboljeg rešenja sa aspekta uticaja na okruženje (najviše benefita, najmanje štete) i davanja konkretnih uslova koji će se ugraditi u plan da bi se takvo rešenje garantovalo. U Srbiji, generalno gledano, najveći problem svakog strateškog pristupa predstavlja nedostatak validnih i ažurnih podataka o postojećem stanju. Međutim, u praksi izrade strateških procena (širom Srbije) izdvaja se nekoliko krucijalnih postupaka koji ceo proces premeštaju iz domena struke – i rada sa raspoloživim podacima, ma kakvi da su – u domen manipulacije. Strateška procena uticaja Izmena i dopuna plana industrijskog parka Dobričevo na životnu sredinu nije izuzetak, naprotiv.

Prvo i osnovno, nigde se ne navodi i ne razmatra činjenica da je ovo područje zapravo poljoprivredno zemljište najviše klase i da bi se njegovom urbanizacijom izgubili mnogi benefiti koji iz toga proizilaze, uključujući i istorijat i značaj poljoprivrednog dobra Dobričevo. Kao varijantna rešenja razmatraju se mogućnosti da se plan ne usvoji i da se usvoji. A onda u opisu mogućnosti da se plan ne usvoji, umesto razmatranja poljoprivredne namene, navode se – divlja gradnja, divlje deponije, neracionalna potrošnja, zagađenje vode, zemljišta, bahato korišćenje resursa, nepostojanje sistema, pravila i ko zna šta još. Dakle, još jednom, ukoliko se ovaj plan ne usvoji – ostaće sama propast i pakao. Sa ovakvim stanjem koje vreba ukoliko se plan ne usvoji, svako plansko rešenje je “bingo”, a svaka dalja procena suvišna.

Kojom metodom se procenjuje uticaj na okolinu?

U primeni kriterijuma za ocenjivanje uticaja očigledno se upotrebljava odokativno-pristrasna metoda, pa tako, recimo, planiranje industrijske zone ovih razmera u većoj meri narušava životnu sredinu, ali samo lokalno, malo verovatno i povremeno. Sa druge strane, ekološki principi koji će se primeniti povoljno će uticati na stanje životne sredine i to regionalno, 100 odsto sigurno i dugotrajno. Kako da ne. Činjenice da će poljoprivredno zemljište biti trajno uništeno, da vode nema, da će se kanalizacija izlivati u septičke jame, da je rizik od pritiska na postojeću infrastrukturu prevelik, da pravila plana nisu ograničavajuća, a da rešenja ne postoje – ni u kom slučaju nisu razmatrane.

Ko je sve učestvovao u izradi ovog plana i da li su građani Ćuprije imali priliku da se nešto pitaju?

Nosilac izrade svakog urbanističkog plana je lokalna samouprava – u ovom slučaju opština Ćuprija. Opština je angažovala obrađivača plana – JP Urbanizam Niš, da tehnički uradi plan, dok je ona sama zadužena za proceduru njegove izrade, uključujući i obaveznu saradnju sa građanima tokom ranog javnog uvida i javnog uvida, kada oni mogu da podnose primedbe i sugestije. Po zakonu, u izradu plana su uključene i sve institucije javnog sektora koje su nadležne za neki domen planiranja – saobraćaj, infrastruktura, zaštita, javne službe itd. Svaki nacrt plana kontroliše Komisija za planove, prvenstveno sa aspekta njegove usklađenosti za zakonskim okvirom i planovima višeg reda – što je u kontekstu Plana detaljne regulacije industrijskog parka Dobričevo krucijalni i osnovni prestup koji je napravljen. Komisiju za planove formira Skupština opštine Ćuprija, trebalo bi od eminentnih stručnjaka, a zaključci te komisije su obavezujući – kako za obrađivača plana, tako i za primedbe građana.

Opština Ćuprija je raspisala javni uvid u nacrt Izmena i dopuna PDR industrijskog parka Dobričevo tokom avgusta meseca, kada je najveći broj građana na odmoru, što je takođe već poznata praksa u Srbiji za sve planove koji mogu da izazovu veće interesovanje i kritiku javnosti. Pored toga, Opština nije organizovala javnu prezentaciju plana, tokom koje bi obrađivač objasnio građanima o čemu se ovde zapravo radi, već je na javni uvid izložen samo materijal koji zahteva veliku stručnost da bi se protumačio. Takođe, Zaključak Vlade Republike Srbije, iz kog bi se videlo šta je taj projekat koji je od značaja za RS i na osnovu kojih kriterijuma je proglašen, nije izložen na uvid javnosti.

Tokom javnog uvida predato je nešto manje od 200 primedbi, koje je potpisalo ukupno oko 1000 građana Ćuprije, a koje su se odnosile na sve ove neverovatne manjkavosti i propuste – šta je bio odgovor tvorca Plana na javnoj sednici koja je organizovana početkom septembra?

Stav obrađivača je bio da se izmene i dopune Plana rade na osnovu Zaključka o utvrđivanju “Industrijskog parka Dobričevo” za projekat od značaja za Republiku Srbiju, a da je za predmetno područje još 2019. donet urbanistički plan koji podrazumeva izgradnju privredno-industrijske zone i da je novi samo proširenje spektra delatnosti. Odgovor koji je u domaćoj urbanističkoj praksi poznat kao “vidi ruke” – odgovornost obrađivača, lokalne samouprave i planske komisije za lokalni urbani razvoj ne postoji, jer je sve već zaključeno na nekim drugim institucionalnim i prostorno-vremenskim instancama. Konačni odgovor Komisije za planove još uvek se čeka.

Razmeštanje krupnih investitora i njihovih investicija po Srbiji uz pomoć zaključaka Vlade o proglašenju projekta od značaja za Republiku, postaje ustaljena praksa koja naročito demontira sistem planiranja. Naime, ovakvi zaključci Vlade, motivisani isključivo političko-ekonomskom dobiti (pojedinaca), prihvataju se kao gotovo rešenje plana kome je potrebno samo obezbediti priključke na infrastrukturu (bar na papiru obezbediti). Procedura i ciljevi planiranja, koji podrazumevaju saradnju različitih učesnika, usklađivanje njihovih interesa, održiva i racionalna rešenja, kao i prethodno usvojene strategije, planovi, standardi koji su važili – padaju u vodu pred težinom Zaključka Vlade. Dakle, bilo koji argument kojim bi neko mogao da dovede u pitanje opravdanost takvog projekta sa bilo kog aspekta (društvenog, ekonomskog, ekološkog, prostornog) jednostavno se odbacuje kao neosnovan – jer postoji Zaključak Vlade.

Ova činjenica ukazuje na katastrofalno loše upravljanje Opštine Ćuprija – poštovanje zakona i sistema planova nije formalna obaveza, ona suštinski omogućava planiranje grada. Isto tako saradnja sa institucijama i građanima. Lokalna samouprava po Ustavu i Zakonu o lokalnoj samoupravi ima nadležnost urbanističkog planiranja i u tom procesu odgovara građanima, a ne Vladi Republike Srbije.