Mimica

Školski dnevnik je knjiga ukoričena ogromnim tamno zelenim tvrdim koricama, čiji se izgled i format nije promenio tokom svih godina mog školovanja. U dnevniku su kaligrafskim pismom zapisana imena učenika po azbučnom redu i razne ocene. Za nas učenike dnevnik je bio kao sveta tajanstvena knjiga. Samo su nastavnici otkrivali roditeljima šta je u njima zabeleženo, a mi bismo to saznali kod kuće, najčešće uz pretnju: “Ako ne popraviš ocene…”

Prvi čas je ritualno počinjao prozivkom. Mirjana Mimica Aranđelović uvek je bila prozivana među prvima. To, naravno, nije sigurno sećanje jer Mimica i ja smo bili zajedno u istoj učionici od polaska u školu do gimnazijske mature – hiljade prvih i ostalih časova!

Stanovala je u staroj zgradi sa nekoliko stanova i velikim doksatom, sa druge strane mog dvorišta. Nas nekoliko bi se svako jutro sačekali u dvorištu i zajedno išli u školu. Ja sam, u to vreme, stalno nosio kratke slovenačke kožne pantalone i leti i zimi. Dok su druga deca oblačila zimske jakne, ja sam i dalje išao u kožnim pantalonama, dubokim cipelama i vunenim čarapama do kolena. Jednog jutra, na putu do škole, počele su da promiču snežne pahuljice. Mimica me je ozbiljno upitala: “Kako te tako puštaju iz kuće? Ne mogu da verujem da ti nije hladno”. Odgovorio sam: “Da, malo mi je hladno. Ali vredi, jer ja sam jedini u kratkim pantalonama!”

“Ti nisi normalan!”, odmahnula je rukom.

Detinjstvo je prolazilo, Mimica i ja smo pošli u više razrede, a svet se naglo menjao. Naš razredni je bio visok, markantan, atletski građen i oštrog pogleda i mi smo se malo pribojavali njegove stroge i pomalo vojničke discipline. Ličio nam je na hajduka iz vremena borbe protiv Turaka. U šestom ili sedmom osnovne neke devojčice su počele da liče na devojke, dok su dečaci uglavnom još uvek ostali dečaci. Kada smo se vraćali u školu sa letnjeg raspusta, na prvom času bi se primetilo da su majice na grudima nekih devojčica nabubrile. Dečaci su počeli da šapuću o razlici između ženske i muške anatomije i čitali Ljubavnika Ledi Četerli kako bi otkrili šta se to tajanstveno dešava između muškarca i žene.

Gimnazijski dani su brzo došli. Mimica i ja smo ponovo bili u istom odeljenju. Za mene je sve izvan škole postalo važnije nego ono što se dešavalo u školi. Svako je imao neko svoje društvo. Moje nije imalo mnogo veze sa ostalima iz našeg odeljenja. Mimica i ja se nismo često viđali van škole. Sreli bismo se ponekad u dvorištu i u prolazu razmenili kratki pozdrav ili šaljivi komentar.

Matura, fakultet, izgubljene i nađene ljubavi, venčanja, diplome, deca, odlasci i dolasci, sve se sručilo na nas kao lavina. Ja sam nakon mature otišao iz roditeljske kuće i posle nekoliko godina se preselio u potpuno drugi, daleki svet. Retko bi se čuo, a još ređe video sa drugovima iz škole.

Tokom godina, saznao sam da je Mimica završila medicinu, da ima ćerku, da se udala i razvela, da je profesor univerziteta. I to je sve. Verovatno ni ona nije znala mnogo više o meni!

Međutim, sada shvatam da se naši životni putevi nisu potpuno razišli. Mi smo se penjali krivudavim i strmim stazama uz egzistencijalnu planinu, ja sa jedne strane, Mimica sa druge, stigli zadihani i umorni do proplanka blizu vrha i tu se prepoznali. A onda smo u razgovoru na ekranu mog kompjutera otkrili da delimo slične poglede na život. Prepoznao sam mudrost i produhovljenost plemenite duše. Ponovo smo hodali zajedno, kao nekad prema školi! Očekivao sam da ćemo se sresti i ispričati. Ali, ona je zauvek otišla.

Sada sedim na pragu kuće pored mora. Jesen je. I ovde je nebo od borova i more od olova, kao nekad “u listopadu na otocima”. Šum talasa donosi topli glas učiteljice, uzdah prve ljubavi, smeh nestalih prijatelja. Učinilo mi se da čujem Mimičin šapat: “Ne plaši se, samo trči u tim kožnim pantalonicama i po kiši i po snegu”.

Srce je zadrhtalo i ispunilo se divnim uspomenama iz detinjstva i mladosti. Grlo se steglo, u grudima se steglo, oči su se ovlažile: “Hvala ti”, odgovorio sam. Dodirnula si me kolenom, Mimice, drugarice, generacijo moja.

Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!