Karaš

Jutarnja kafa. Ni listić na drvetu da se pomeri, ni travka, ni ptica da proleti. Dunav se lenjo prepustio milovanju sunčevih zraka pa se predomišlja hoće li se probuditi ili će nastaviti sa dremuckanjem. Svežina jutra prija jer su dani pakleno vrući. Uživam u jutrima. Prepuštam se čaroliji koju nudi krajolik toliko nestvarno lep da se plašim da bi, kad bi ga slikar ovekovečio, bilo otpora prema toj lepoti jer sve tako savršeno u umetnosti izaziva želju da se naruši, pokvari, naruži. Ispred mene Dunav, zeleno-plav sa zlatastim zvezdicama, sa desne strane Koviljski rit i Kovilj sa tornjevima, u produžetku Budisava, Kać. Sa leve strane Karlovci, Petrovaradin i, u izmaglici, Novi Sad. Iznad mene Vila Stanković, kao centralna tačka Karaša, šepuri se i svojim bajkolikim oblikom smiruje pejzaž još više i vraća misli u neka prohujala vremena kad se jednostavnije, lakše i humanije živelo. U vidokrugu i brežuljci, vikendice, vinogradi, lepi, uredni, suncem okupani. Sve kao da se Dunavu naginje, kao da mu nešto veoma važno reći ima i da se na to sprema.

Karaš. Tako se zove deo vikend-naselja u Čortanovcima gde se sklanjamo od gradske vreve i vreline. Ime Karaš ostalo, po nekima, od imena potoka koji je tekao donjim delom naselja, a neki vele da se tako zove merica kojom su ribari merili ribu karaš, kažu da nam je stigla iz Kine, a sama sebe oplođuje i samo se ženke „rađaju“. Karaša restorana, vojnih objekata, lokaliteta vazda, ali samo je jedan moj Karaš, ovaj sremski, čortanovački i karlovački. Rekla bih da je Karaš najlepši deo celog tog vikend-područja. Kažu da su vetrovi koji duvaju Karašom istovetni onim hvarskim, govore i da vazduh leči pluća i dušu, da godi srcu, što potvrđujem, i da se, tu na Karašu, lako stiže do poznih godina života.

Oni od kojih smo slušali sve ovo, prevalili behu devedeset.

Ne žurim se da prekinem jutarnje uživanje. Čekam prvi voz da rikne, prodrma šumu, pokrene ptice i uznemiri tek probuđeni Dunav. Onda hvatam pogledom beli turistički brod i ispraćam ga odgonetajući pod čijom zastavom plovi. Znam da će uskoro krenuti uobičajene dnevne aktivnosti, probudiće se čeljad što kafu ne pije i trenutak savršenog spokoja biće iza mene. Do večeri. Onda priroda priređuje pravi pir. Smiraj. I dok čekamo da ispratimo sunce, vragolanke, veverice, ona i on, skaču sa smokve na malu baštensku ogradu, jedno za drugim idu bez zastajkivanja i zagledanja i skaču na bure sa vodom. Naginju se. Tiho dovikujem: „Budalice, upašćete, udavićete se!“ Kad su se dobro napile, kreću uobičajenim svojim putem na kesten, sa kestena na lipu, preko oraha na glog, zatim na krov, i put konaka o kojem ništa ne znamo. Godinama, svakog jutra, baš dok ispijam tu jutarnju kafu, one sa jednog kraja odlaze na drugi, istim putem, uveče se vraćaju, opet istom putanjom, a žeđ im putanju promenila, ovog puta.

Purpurna putanja koju sunce ostavlja na nebu čini Dunav crvenim, vatrenim, moćnim, pa tako moćan dodiruje šumu i šapuće joj neke uznemirujuće i žarke reči od kojih ona cele noći mira nema. Kad crvenilo nestane on, lola, zatvori svoje radoznale oči i tone u san, ne mareći za zvezdano nebo i pesmu vikendaša. Mi, udobno namešteni, nebu pogled dižemo. Nebo zvezdano. Od takve lepote zaćutimo, onda Andrića u pomoć pozivamo: „Zvezdanog neba i ljudskog lica nikad se čovek neće nagledati.“ Avioni samo trepću, dolaze i odlaze. Ponekad proleti nešto, nije zvezda padalica, a šta je, ne znamo. Zapevušimo, onda, Meseče srebrni, pa i druge stare, nezaboravljene, naše pesme. U vidokrugu nam osvetljena naselja, levom i desnom stranom duž Dunava, kao đinđuve se za Dunav vezali, sudbinski se isprepleli i jedni bez drugih ne bi znali ni umeli.

I ne znam kad je Karaš lepši, da li u proleće kad breskve i kajsije procvetaju, a probuđena priroda svakoga dana nudi neko čudo, možda leti kad poj ptica i mirisi okupiraju čula, kad orao uči orliće kako da savladaju strah od prostora strpljivo im pokazujući kako se može više, duže, hrabrije, i kako ih brižno vraća u stanište, stoletnu hrastovu šumu podno Vile Stanković, ili u jesen kad vatromet boja probudi neku radost u duši. Znam, onog trenutka kad Dunav posivi, namrgodi se i naroguši, pa počne da se propinje i do stepenica nam stigne, a pola sata pešačenja od nas do njega, valja pakovati se i ići kući, u grad.

Zimi, zimi Karaš spava.