Horor

Kada se pokret prosvetiteljstva bespoštedno stao obračunavati s ljudskim zabludama i glupostima, Niče je mogao objaviti, pompezno ali s pravom, smrt boga. Nekako bih to i istrpeo, moram priznati, da prosvećivanje istom progonu nije podvrglo i grozomornu, ali srcu blisku bratiju vampira, zombija, gremlina, poltergeistova i nebrojenih drugih natprirodnih stvorenja. Naime, laganim, ali pouzdanim razvitkom ljudskog duha fantastična bića, jednako kao i božanstva, iz napuštenih kuća, sa jezovitih grobalja ili pustih raskršća u gluvo doba noći, napokon i sa samih nebesa, prognani su i zatočeni unutar šest zidova ljudske lobanje.

Nekada je svako selo imalo vešticu – danas je to samo reč kojom se u pedagoške svrhe prestravljuju deca. Nekada su ljudi mnogo češće viđali Hrista – danas se takvi srećnici, sa aminom samih crkava, smeštaju u ludnicu.

Nevolja je, međutim, što kampanja prosvećivanja tu ne misli da stane.

Pounutarivanje, očito, nije dovoljno. Nauka ne samo da je oduvala ekstramentalnu egzistenciju fantastičnih bića, nego je njihovu egzistenciju stala ugrožavati i unutar duha, koji je, po svoj prilici, njihovo poslednje utočište. Naprosto, od fragilnih suština izvesnih entiteta nakon naučne analize, nažalost, ne preostaje ništa.

Da unekoliko pojasnim. Vidite, otac se uvek sprdački-razočarano ophodio prema bratu i meni – svakako u duhu marksistički intoniranog naučnog pozitivizma koji je postavio u temelj našeg vaspitanja – kada bi nas ugledao kako zaneseno piljimo u stravu i užas na ekranu. A nas dvojica smo tokom raspusta iz obližnjih videoteka (Herby, Cvrle, Bioskop) donosili i po dva horora dnevno. Štaviše, naša je hororaška nezajažljivost išla dotle da smo običavali da odmah pogledamo jednu od kaseta, te je brže-bolje vratimo i bez nadoknade zamenimo za drugu „jer smo taj film već gledali“ – što je, strogo govoreći, nesumnjivo bilo tačno. Pristup brižne roditeljice bio je, međutim, drugačiji – stigla je ona i do pedagogice u našoj školi kako bi se raspitala jesu li joj dragi dečaci normalni. S obzirom da je dijagnoza, srećom, bila povoljna, brat i ja smo bez ikakvih spoljašnjih smetnji do današnjeg dana ostali verni hororu – književnom i, pre svega, filmskom. Otprilike kao što vernik pohodi crkvu kako bi opštio s višnjim silama – sa samim sobom, rekao bih, premda toga nije svestan – tako i ja, otkako ne živimo zajedno, odlazim na filmske projekcije kod brata kako bih posredstvom kinematografije strave i užasa komunicirao sa sobom, i svojim unutrašnjim demonima, doslovce rečeno.

U oba slučaja – i kod poseta crkvi, i kod gledanja horora – reč je, pre svega, o prisećanju na smrt (memento mori). U civilizaciji u kojoj je smrt temeljni tabu, gde ideali mladosti i lepote besomučno dominiraju, ljudi su prinuđeni iznalaziti alternativne načine komunikacije sa (sopstvenom) smrću, idejom ništavila i, uopšte, duhovnom onostranošću. Pritom, valja spomenuti, meditiranje o smrti nije ništa drugo do produbljeno meditiranje o životu.

Reč je, upravo, o nasušnoj mentalnoj higijeni u kužnom vremenu kada, na primer, država doslovce kidnapuje pokojnika od porodice i bližnjih, pod bednim izgovorom higijenskih obzira. Time ne samo što onemogućuje ljude da nesmetano započnu proces žaljenja putem bdenja i sličnih rituala već im i preči da steknu intimniju i, koliko je to moguće, prirodniju predstavu o smrti. Uopšte, kako bi sam život bio intenzivnije doživljavan, smrt je potrebno reintegrisati u (svakodnevno) životno okruženje.

Nesrećna je zabluda tvrdokornih – ortodoksnih, da ne kažem – ateista, to što diskvalifikuju svaku religioznost zato što bog ne postoji. Premda ne postoji ekstramentalno, odnosno, poput kakvog gremlina, ne poseduje objektivnu referencu, bog ipak prebiva u nama, u našem duhu, i tu je vrlo aktivan – i kod teista i kod ateista, bez razlike. Štaviše, ova „polovična“ ili subjektivna religioznost je, za razliku od objektivne, lišena zatupljujuće strane – njenom „verniku“ sam čovek je najviše biće, jer, naime, u samom čoveku pronalazi boga. Takođe, budući u biti humanistička i antiautoritarna, subjektivna religioznost nema nikakav problem da u isti koš, makar i iz sprdačkih pobuda, strpa boga i nekakve blesave gremline.

U nama živi čitav univerzum koji tek čeka da bude otkriven i priznat. Naučni egzorcizam i materijalističko-ekstravertno proganjanje svega natprirodnog vodi dehumanizaciji, a smrt čini sve neprirodnijom. Proces raščaravanja, sproveden u spoljašnjoj stvarnosti, potrebno je stoga odlučno zaustaviti pred vratima našeg duha. Jer, da ponovim, premda ne valja maloumno poverovati kako vukodlaci, demoni i druga natprirodna bića postoje izvan našeg duha, ona svejedno žive u nama. I njihov je značaj za nas ogroman – bili mi toga svesni ili ne.

Otud, kada me kogod upita verujem li u duhove, s pouzdanjem odgovaram kako ne samo da verujem, ja znam da postoje.