Kažu da ćete u jednom trenutku ostati bez prijateljica, ako spavate sa svima naokolo. Naučeni smo da slušamo kako muškarci nikada ne žene drolje, ne ulaze s njima u ozbiljne ljubavne veze, kako ih udate prijateljice napuštaju, kako ih niko ne poziva na okupljanja za parove – iako bi one za pet minuta uspele da pronađu zgodnog animatora za celu družinu i spoznaju ga do detalja koje će prosečna devojka postepeno razotkrivati tokom petogodišnje, dakako emotivne veze ostvarene na međusobnom uvažavanju, poverenju i podršci – niko ih ne uzima za venčane, krštene ili, daleko bilo, dečije krštene kume. Drolje koje smo tokom školskih dana obožavali da zovemo na žurke i upoznajemo sa smotanim, ali pametnim prijateljima, u periodu kada se svi uozbiljavamo i odrastamo, bivaju odgurnute na rubove društvenih margina. U jeku borbi za razne jednakosti i ljudska prava, drolje bivaju nepravedno zapostavljene, tako da bi trebalo poručiti društvenim aktivistima da se u budućnosti obavezno pozabave i ovim gorućim problemom, simbolično ga ističući nekim upečatljivim sloganom (primera radi: Sačuvajmo naše drolje!).
Dok se mi zapošljavamo i volimo sa finim i urednim muškarcima ili ženama, naše bivše drugarice drolje su osuđene na svakodnevnu izolaciju, šizofreniju, depresiju ili teže oblike maničnog ponašanja, obično se pripremajući za sledeći nivo udroljavanja (ili samoubistvo), koji u najboljem slučaju podrazumeva uspostavljanje dominacije u narednoj odabranoj družini, na određeno, dok se ne pojave nove i sveže buduće drolje. Možda će naleteti pokoji blentavi, dobrostojeći muškarac sakate socijalne inteligencije, te će odabrati naše drolje za životne saputnice, ponašajući se kao da je upravo on otkrio njihov, kako se to popularno određuje, duhovni personaliti, naravno bez ikakve želje da ističe preimućstvo droljinog fizičkog izgleda. Pod drugim okolnostima, drolja nikada neće pristati da pođe za zaludelog muškarca.
Moram priznati da se na planu svojih dosadašnjih životnih postignuća nikako nisam pokazala kao dobra i uspešna drolja. Obično sam u ulozi jedne od onih njenih emotivno komplikovanih prijateljica, odnosno pratnje koja obavezno izvuče lošiju partiju. Možda je tačno da se sa ženama koje toliko mnogo uživaju i zavise od neobaveznog seksa, ne može ostvariti neko dubinsko prijateljstvo. Najviše smo uplašene da nam slučajno ne otmu čo’eka, pošto su po pravilu uglavnom bolje zavodnice od nas. Nisu navikle da teše, prepričavaju istu priču po petnaest puta, ne čuvaju nam domaće životinje kad nismo u gradu. Sasvim sigurno nas nikada neće obradovati pufnastim poklonima, dekorisanom i ukusnom večerom, pozvati na pidžama parti, neće razumeti zašto ne običavamo da ispijamo cele boce vinjaka, ne stopiramo kada nemamo novca za taksi, plaćamo karte u gradskom prevozu i slično. Ali bez obzira na to, postoji pregršt razloga zbog kojih smo nekada, pre sunovrata smirenja, odabirali drolje za prisne prijateljice.
Voleli smo ih zbog njihove stečene sposobnosti da ne osuđuju. Najbolje su nas razumevale kada smo se osećale odbačenim, posramljenim, odbijenim. One su nas prihvatale kada nas je svako drugi zaboravljao, garantujući da se uopšte nismo raspali. Drolje su svakako dno poznavale mnogo bolje od nas i naše paranoje. Znale su gde su najluđe zabave, isticale se u najduhovitijim grupama, uvlačile nas u avanture protivzakonitog karaktera. Sa njima smo isprobavali nedozvoljene supstance, leteli u sedma nebesa i mesečeve duge, dobijali pregršt besplatnih koktela. Stvarno su nas pridržavale na ćupriji kada nam se svet survavao u kanal. Nikada nisu jadikovale, niti kontemplirale nad našim neuspešnim pokušajima i zanosima, već su nas, uglavnom posle propisne šamarčine, vraćale u realnost. Brinule o našim pozadinama, frizurama, bezbolnim depilacijama, učile nas nauci suptilnog uvećanja grudi brushalterima, cenkanju i izmišljanju izgovora. U dušu su poznavale Cigane kod kojih je mogao da se pazari opasno nekvalitetan nepamučni i opasno jeftin donji veš, kao i turski lažnjaci najboljih pariskih parfema. Sa njima smo mogli da razgovaramo o seksu, manama, telesnim frustracijama, bez ijedne trunke srama. Najbrže su reagovale kada smo, obučene u bele minjake, iznenađene preuranjenom menstruacijom, kada smo se mrtve pijane sretale u ve-ceima svojih omiljenih kafića sa bivšim momcima, dokazanim imbecilima. Ni o čemu nismo morali da brinemo, jer su one svuda stizale pre nas.
Učile su nas kako da se neprimetno izvučemo iz kreveta neznanca, pa i kako da dugomesečnog kolegu sa posla, sa kojim smo prethodnog vikenda spavali, ponedeljkom po prvi put u životu sretnemo i ubedimo da naš odnos treba da ostane na večnost striktno profesionalan. Memorisale smo ih na napredna biranja u telefonima, a danas ih verovatno više ni u imeniku nemamo.
Molim društvene aktiviste da se uozbilje. Jer koliko je drolja značila nama, toliko smo i mi značili njoj. Sačuvajmo naše drolje, pre nego što ih neko drugi bolno povredi.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
