Darinka Ciganka

Moja familija sa očeve strane bila je brojna i razuđena u nekoliko gradova. Sa nekim rođacima sam bio vrlo blizak, sa nekima mnogo manje, a neke gotovo da nisam ni poznavao. Prostor i vreme urede ljudski život, bez neke naše želje i upliva. Jednostavno tako bude. Međutim, oko naše porodice su postojale neke ličnosti sa kojima nismo bili ni u kakvom srodstvu, a bili smo jako bliski. Voleli se, pazili, grdili, svađali i pomagali, baš kao rod rođeni. Jedan od tih dragih likova mog ranog detinjstva bila je Darinka Ciganka.

Pod tim imenom poznavao ju je čitav grad. Uostalom, tako se i sama predstavljala: „Dobar dan, ja sam Darinka Ciganka!“ A Darinka, u stvari, nije imala u sebi ni kap romske krvi. Bila je Totica. Kao mnoge njene sunarodnice, došla je sa severa, iz „preka“, kako se onda govorilo, u bogatu, domaćinsku Šumadiju, čije su gradske dame vapile za kućnim pomoćnicama – služavkama, kako se to ružnije, ali tačnije, govorilo pre rata. Darinka je posao pronašla u našoj kući. Naša kuća je pre rata bila prostrana i imala dovoljno soba za sve potrebe. Te sobe su uglavnom bile maleni sobičci, takoreći ćelije, oskudnih dimenzija, u koje bi stali krevet, orman i jedna stolica. Tek ponegde su uspevali da uguraju i nekakav stočić. Kod nas je bilo sasvim suprotno. Dolaskom mlade gazdarice u kuću, tj. udajom moje majke za mog oca, napravljen je nov raspored namene prostorija, pa je na kraju, kad se videlo da pretiče jedna od najvećih soba u kući, određeno da tu bude devojačka soba. U nju se tridesetih godina uselila Darinka. Tada još uvek nije bila Ciganka.

Mnogo, mnogo godina kasnije, kad sam postao svestan i savestan omladinac u FNRJ, biću ponosan na činjenicu da je „izrabljivana klasa“ kod moje porodice imala bar sobu veličine današnje luksuzne garsonjere. Naravno, tada u tu sobu nismo imali nikakvog pristupa ni mi, ni Darinka, jerbo ju je Stambena komisija nove, oslobodilačke vlasti proglasila za višak našeg stambenog prostora i u nju, zajedno sa polovinom kuće, uselila jednu porodicu. Darinka je od nove vlasti dobila jedan sobičak u centru grada, iza bioskopa, i žalila se kako od maja pa sve do pozne jeseni ne može dobro da spava zbog preglasnog tona filmskih projekcija.

Darinka je postala Ciganka, odnosno dobila je taj nadimak, udajom za Dušana, lepog, visokog potkivača i kočijaša u opštini. Dušan je bio Rom, vozio je fijaker predsednika opštine i starao se o vozilu i zaprezi. Bio je visok, crn kao afrička noć, nosio velike usukane brkove, šešir, uglancane čizme i imao tamnu, veoma zalizanu kosu. O uglancanosti Dušanovih čizama i zaglađenosti njegove kose ispričao je priču venčani kum Darinke i Dušana, doktor Kostić, lekarska legenda grada, koji čitavog života nije hteo da ode ni na kakvu specijalizaciju, već je ostao samo lekar opšte prakse. Ipak, bio je cenjen, poštovan i voljen isto kao i neki čuveni lekari specijalisti, pioniri medicinskih grana u našem gradu. Priča kaže da je doktor Kostić prvog Đurđevdana posle Darinkinog i Dušanovog venčanja bio pozvan kod mladenaca na ručak povodom krsne slave. Kumovsko mesto je bilo uvrh sofre a do njega je sedeo mladi domaćin. Kad je na sto izneseno jagnjeće pečenje, Dušan je rukom odabrao najlepše parče i stavio kumu u tanjir. Zamašćenu šaku je protrljao o onu drugu, zagladio kosu, a višak loja protrljao o visoke sare svojih čizama. A onda svakoj gošći ponaosob: pečenje u tanjir, ruka o ruku, po kosi i o sare čizama. Dušan je bio domaćin, starao se da ništa što je korisno ne propadne uzalud. Umro je u najboljim godinama, nesrećan što više nema konja ni fijakera, a bogami ni jagnjećeg pečenja za Đurđevdan, jer malecka penzija koju je dobio od novih vlasti nije dopuštala taj luksuz.

Ja se Darinke, moje najbolje drugarice iz ranog detinjstva, sećam kao već ostarele. Iako joj moja, oslobođenjem osiromašena porodica nije mogla obezbediti stalan posao, još uvek se imalo para da Darinka jednom-dvaput mesečno pomaže majci oko velikog spremanja onog što je preteklo od kuće, pranja posteljnog veša i drugih obimnijih kućevnih poslova. Zabavljale su me njene verbalne nespretnosti, kao na primer kad je carinu nazivala carevinom, jer „samo se caru plaća ni za šta“. Jednom mi je zabrinuto kazala kako bi volela da otputuje u Sloveniju i da je uštedela nešto para za taj put, ali da ne veruje da će to moći da obavi jer „nema pasoš“. Bio sam klinac i slatko se smejao što naša Darinka misli da joj treba pasoš za Sloveniju.

Danas smo Darinka i ja vršnjaci – imala je malo više godina od mene kad je preminula. Mislim da se danas Darinka, sa nekog oblaka iznad slovenačko-hrvatske granice, slatko smeje svakom slovenačkom pečatu udarenom u srpski pasoš, na jednom od pet graničnih prelaza.