Biseri

Nedavno sam gledao biografski film o Margaret Tačer Gvozdena ledi uprkos animozitetu koji gajim prema njoj, samo zbog toga što u njemu glavnu ulogu igra Meril Strip.

Jedna scena iz filma ostala mi je u pamćenju. U trenutku kada prihvata da postane premijer Velike Britanije, Margaret Tačer odlučuje da se prepusti stručnjacima za medije, da promeni frizuru, odrekne se šešira, promeni akcenat. Medijskim stručnjacima ipak kaže da neće da se odrekne biserne ogrlice koju je dobila na poklon od svog muža kada mu je rodila blizance. Pored toga, mislim da joj je značila i u materijalnom smislu, jer je označavala da je bakalinova kćerka uspela da se popne na društvenoj lestvici.

Ova scena iz filma podsetila me je na moju babu i njene bisere. Za nju su biseri takođe bili simbol bogatstva, ali su bili i simbol nečega drugog – suza. Biseri su svojevremeno, zbog toga što simbolišu suze, bili jedini dozvoljeni nakit za žene koje nose crninu, makar su istovremeno isticali bogatstvo i moć.

Moja baba donela je u miraz minđuše sa biserima veličine zrna graška, što je značilo da potiče iz bogate porodice, jer toliki biseri nisu bili jeftini, a veštačkih bisera nije bilo. Od mog dede dobila je na poklon i ogrlicu od ohridskih bisera. Nosila je tu ogrlicu i minđuše na prijemima, ali i kada je bila u crnini posle smrti svog sina, brata, svekra i svekrve. Kada je izbio Drugi svetski rat, biseri kao simbol bogatstva babi nisu mnogo značili. U Nezavisnoj Državi Hrvatskoj ona je bila samo Srpkinja iz Petrinje koju je svako mogao da ubije i da za to ne odgovara. Deda je uspeo da podmiti Ustaše, dobije propusnicu za Srbiju, pa je porodica pobegla za Beograd. Majka mi je pričala da je ubrzo nakon toga baba skinula bisernu ogrlicu. Nije rekla zašto je to učinila, ali majka je smatrala da je to uradila smatrajući da više nema smisla da ih nosi kao simbol svog bogatstva, jer bogatstva više nije bilo.

Ipak je do kraja rata nosila biserne minđuše. Deda je zatražio da skine i njih rekavši joj da bi Nemci mogli da je zaustave na ulici i strgnu joj ih sa ušiju. Odbila je to da učini s obrazloženjem da mora da ih nosi, jer ko zna gde može da je zatekne savezničko bombardovanje u kome može da propadne sve, a onda bi makar bisere mogla da proda.

Minđuše je skinula kada se vratila u Petrinju 1945. godine. Kuća u kojoj su živeli pre rata je bila potpuno opljačkana. U njoj se tokom rata nalazio ustaški glavni štab. Posle nekoliko dana baba je bila izbačena iz svoje kuće, koja je sada bila pretvorena u partizanski štab. Otišla je da živi kod zaove. Radnja koju je osnovao još moj pradeda bila je nacionalizovana. Jedini prihod na koji je baba mogla da računa bio je vinograd koji se nalazio na periferiji Petrinje, a koji je mom dedi pre rata bio samo hobi. Kada je došlo vreme berbe, baba je pozajmila kolica ne bi li grožđe prevezla od vinograda do zaovine kuće i pravila vino za prodaju. Kada je prvog dana berbe uzela kolica, shvatila je da će morati da ih gura kroz ceo grad, koji će posmatrati kako se jedna od nekada najbogatijih Petrinjki sama upreže da prenese grožđe. Tada je skinula i biserne minđuše.

Majka mi je ispričala da je baba ipak još dva puta nosila bisernu ogrlicu i minđuše. Prvi put kada je došla u Beograd da me vidi kada sam se rodio. Ja sam bio njeno jedino unuče i majka mi je ispričala da je, kada ju je ugledala sa biserima, pomislila da su biseri tada bili simbol njenih suza radosnica jer je dobila unuče.

Baba je još jednom nosila svoje bisere.

Moj otac bio je Srbijanac, rodom iz Aleksinca, odrastao je u Beogradu, gde se majka i udala za njega. Majka mi je pričala da je dolazilo do rasprava između dveju porodica. Srbijanci su smatrali da su „prečani“ previše pozapadnjačeni, a „prečani“ su uzvraćali tvrdnjama da su Srbijanci previše orijentalni. Odnosi između porodica bili su zategnuti.

Otac je umro dok sam ja još bio dečak. Majka se posle njegove smrti vratila u Petrinju, gde nas je nedugo posle toga posetila njegova sestra. Moja baba je ozbiljno shvatila ovu posetu. Kuća je bila izglancana, a baba je dočekala tetku u svečanoj haljini sa bisernim minđušama i ogrlicom. Tokom tetkine posete baba i tetka imale su samo lepe reči jedna za drugu, niko nije pominjao ni zapad ni orijent, ali se zato mnogo govorilo o mom ocu. Kada je tetka odlazila, sećam se kako su se baba i ona rasplakale, iskreno žalosne što se rastaju. Posle tetkinog povratka u Beograd majka je bila zasuta pismima u kojima su je izveštavali da tetka po Beogradu svima priča „da ju je prija dočekala sa biserima“. Tetka je shvatila babinu poruku, a majka je čitajući ta pisma shvatila da biseri mogu da budu i simbol suza pomirenja.

Babini biseri danas nemaju veliku vrednost jer ih od njene smrti niko nije nosio tako da su požuteli i, kako se to kaže, „umrli“. Ipak, za mene su vredni, jer simbolišu sve vrste babinih suza. Film Gvozdena ledi bio je povod da se setim babinih bisera, i priče i njima.

Margaret Tačer očigledno ništa nije znala o simbolici bisera. Da je znala da biseri, osim moći, pre svega simbolišu suze, ona ne bi Britaniji uradila sve ono zbog čega su toliki ljudi gorko plakali.