Sjedinjene Američke Države ponovo su pozvale Srbiju da privede pravdi one koji su počinili ubistvo braće Bitići (Bytyqi), kao i one koji su zataškali zločin koji se dogodio pre 24 godine. Tada su iz pritvira srpske policije izvedeni da bi bili ubijeni američki državljani Ili, Agron i Mehmet Bitići, javlja RSE.
„Ponovo pozivamo Srbiju da u potpunosti istraži ovaj slučaj i pozove na odgovornost one koji su počinili i zataškali ovaj brutalni čin. Nastavićemo sa tim pozivom dok pravda ne bude zadovoljena“, objavio je na Tviteru portparol Stejt departmenta Metju Miler
Američka ambasada u Srbiji navela je na Tviteru da „svaka godina koja prođe a da niko nije odgovarao za ovaj brutalni ratni zločin predstavlja uvredu za vladavinu prava.“
Šta sve Srbija može kada neće da uradi ništa
Otkako su tela trojice braće Bitići, Amerikanaca albanskog porekla, pronađena u julu 2001. godine u masovnoj grobnici kod Petrovog Sela, njihov slučaj se uvek nanovo, makar kratkoročno i na inicijativu SAD, vraća u žižu javnosti.
To interesovanje dakako nije posledica želje Srbije i njenog društva da se suoče sa jezivim zločinima počinjenim u njihovo ime, već činjenice da su u pitanju američki državljani i da najmoćnija država sveta ne prestaje da insistira na tome da se otkriju i kazne nalogodavci i izvršioci ovog trostrukog ubistva, pisao je Nedim Sejdinović u tekstu Šta sve Srbija može kad neće da uradi ništa.
Da nije Sjedinjenih Američkih Država i porodice Bitići, koja takođe uporno insistira na rešavanju ovog slučaja, verovatno bismo imena ubijenih – Ilija, Argona i Mehmeta – odavno već zaboravili, a još je verovatnije da nikada ne bismo ni čuli za njih. Kao što nikada nismo saznali ni za imena, ni za sudbine svih onih koji su pronađeni u istoj masovnoj grobnici, koja se nalazila odmah pored baze Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ) MUP-a Srbije i u kojoj je pronađeno ukupno 75 tela. Baš kao što javnost veoma malo interesuju imena i tragične sudbine oko 8000 ubijenih albanskih civila (podaci Fonda za humanitarno pravo) tokom rata na Kosovu, od kojih su neki završili u džinovskoj grobnici nadomak glavnog grada.
Slučaj Bitići odavno je postao paradigma srpske političke i društvene scene. On svedoči o impotentnosti domaćih pravosudnih organa koji se nalaze u raljama izvršne vlasti, licemerju srpskih političara, ali i jasno pokazuje da Srbija u proteklih više od dvadeset godina nije bila – a pogotovo to nije sada – spremna da se suoči sa svojom, zločinima bremenitom, nedavnom prošlošću.
Pokazuje, na kraju, šta je sve ova država spremna da uradi, kada neće da uradi ništa. Sve ono što se dešavalo, a pogotovo ono što se nije dešavalo u istrazi i sudskom procesuiranju ovog zlodela, ide u prilog opravdanosti postojanja Haškog tribunala, uz sve zamerke koje se mogu izneti na njegov rad. Da je procesuiranje ratnih zločina ostavljeno domaćem pravosuđu, u ogromnoj većini procesa, a pogotovo u onima u koje su upetljane „velike zverke“, desilo bi se isto ono što se desilo u ovom slučaju. A desilo se – ništa!
Za ubistvo trojice braće podignute su, tokom svih ovih godina istraga i pritisaka, samo optužnice protiv dvojice pripadnika MUP-a, i to za „pomaganje u izvršenju krivičnog dela“. A i one su odbačene. Tačnije, Veće za ratne zločine Višeg suda u Beogradu je dvojicu pripadnika MUP-a oslobodilo u maju 2012. godine.
Šta se zna o sudbini braće Bitići
Trojica braće, Ili (1974), Agron (1976) i Mehmed (1978) Bitići, Albanci poreklom iz Prizrena, rođeni u Ilinoisu, te 1999. godine došli su na Kosovo kao pripadnici Atlanske brigade, formirane u SAD s ciljem da se pridruže Oslobodilačkoj vojsci Kosova. Na Kosovo su ušli iz Albanije i bez vize tadašnjih nadležnih jugoslavenskih organa, koju – da su i tražili – u tom trenutku ne bi niti dobili, pisala je Tatjana Tagirov u tekstu Asanacija državne tajne.
Nakon što je već potpisan Kumanovski vojno-tehnički sporazum (11. jun 1999), braća Bitići odlučuju da pomognu prijateljima, šestočlanoj romskoj porodici Mitrović, da se iz Prizrena vrate u Kraljevo, odnosno da ih prebace do granice. Brat ubijenih Fatos Bitići objašnjavao je da se tih dana nije niti znalo gdje je granica, nikakvih oznaka nije bilo, a advokat Momčilo Kovačević, svedočeći u dokumentarnom filmu Zločin i tajna, slučaj Bitići novinarke Jasne Janković, objašnjava da su prošli Merdare, na mestu gde je sad punkt KFOR-a, te ih je nakon petnaestak kilometara zaustavila policija. Policija je ustanovila da u njihovim američkim pasošima nema važeće (tad) jugoslavenske vize, te ih odvodi sudiji za prekršaje u Prokuplje koji im „odrezuje“ 15 dana zatvora zbog nelegalnog boravka u zemlji. Odmah su prebačeni u zatvor u Prokuplju, gdje se nalaze do 8. jula 1999. godine, jer im je u međuvremenu kazna ublažena za tri dana.
Dvojica muškaraca u civilu
Miroslav Mitrović, čovjek čiju su porodicu braća Bitići dve nedelje ranije prebacivali s Kosova u Srbiju, čeka ih na glavnom ulazu u prokupački zatvor – uzalud, jer oni ne izlaze na glavni izlaz. Kasnije će upravnik zatvora Aleksandar Đorđević objasniti da je nalog da ih pusti na slobodu dobio od šefa prokupačke policije Milisava Vučkovića, te da su braća Bitići predata „dvojici muškaraca u civilu, koji su ih odvezli u autu bez registarskih oznaka“.
Isto je potvrdio i inspektor za pitanja stranih državljana i putne isprave prokupačkog SUP-a Zoran Stanković, koji je po uobičajenom postupku trebao braću Bitići dopratiti do graničnog prelaza Merdare: „Rečeno mi je da su toga dana, negde oko 13 časova, došla dva lica sa nekim belim vozilom i da su ih preuzeli. Tako nešto se prvi put desilo otkako radim kao inspektor. Kasnije sam od upravnika zatvora saznao da ga je tog dana nazvao načelnik SUP-a Prokuplje Vučković Milisav i najavio da će neka lica iz MUP-a doći po braću Bitići“, izjavio je Stanković.
Kako je utvrđeno, trojica braće odvezena su iz zatvora u bazu Specijalnih antiterorističkih jedinica u Petrovom Selu, te su dva dana potom ubijeni mecima u potiljak (u glavi jednoga od njih nađen je i projektil) i pokopani u masovnu grobnicu (jednu od tri nađene na toj lokaciji), u kojoj je već ležalo ubijenih 67 muškaraca i sedam žena albanske nacionalnosti.
Leševi u najavi vezani žicom
Njihova tela nađena su 2001. godine, a zanimljivo je da je okružnom javnom tužiocu iz Negotina Miroslavu Srzentiću, neposredno pre samog otkopavanja masovnih grobnica, prišao jedan čovek i najavio da će ta tri američka državljanina biti nađena u jednoj od njih: nađeni su, kako je tužilac opisao u istom filmu, ruku vezanih žicom i s povezima preko glave, a u odeći su nađena i rješenja o prekršajnoj kazni.
„Među policajcima se još tada govorilo da znaju ko su neposredni izvršioci, ko je pucao u njih“, kaže tužilac Srzentić, koji će u nekom trenutku spomenuti i da je imao „dosta neugodnosti“ u Negotinu zato što se bavio tim slučajem. Već u postupku koji je, nakon otkrića masovnih grobnica u Petrovom Selu, on inicirao, saslušani su šef prokupačke policije i upravnik zatvora, kao i inspektor za strance, te Miroslav Mitrović, čovek čiju su porodicu braća prebacila tri godine ranije s Kosova u Srbiju.
M.N./Arhiv Vremena/RSE
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
