U idealnim društvima, mediji bi živeli od publike i oglasa, a ne bi pripadali tajkunima, korporacijama i režimskim satrapima. To „idealno“ ne postoji nigde potpuno, a u Srbiji ne postoji ni u tragovima.
U iole demokratskim društvima, ne bi bilo od većeg značaja to što je jedna korporacija prodala neke kablovske televizije, novine i portale drugoj korporaciji. Ali, Srbija je daleko i od toga.
Zato je prodaja N1, Nove S, Danasa i Radara, koju je “Vreme” odavno najavilo, prvoklasna vest. Uopšte, „Vreme“ je najdetaljnije pratilo sagu jer ko će drugi? Režimski mediji sigurno neće, osim nešto likovanja da je „pukao Šolak“, a pobrojani mediji ne mogu sami da istražuju svoje gazde.
Draža Petrović, glodur sada prodatog “Danasa”, jednom je u našem podkastu „Ova situacija“ rekao da se o situaciji u firmi obaveštava iz „Vremena“, kao što su se radnici u samoupravljanju nekada informisali iz fabričkih novina.
Zašto je važno
Zašto smo mi onoliko pisali o komadanju i rasprodaji Junajted grupe? Zato što su, u nenormalnoj medijskoj situaciji, poglavito N1 i Nova S najveći i finansijski najpotentniji mediji u zemlji koji kritikuju vlast. Zapravo, jedine takve velike televizije.
Sve drugo je propaganda režima koji je, preko državnog Telekoma, ulupao dve milijarde evra narodnih para u operaciju zauzimanja ostataka medijskog neba i komadanje Junajted grupe. Mora da im je to bilo veoma važno.
Red je onda da „fabričke novine“ sebi dozvole i neke ocene i predviđanja. Najvažnije je pitanje – da li će N1 i ostali razvodniti kritiku i, malo po malo, postati nešto poput beogradskog Euronewsa, dakle mimikrija?
Jer, upravo ih je pazarila – i preplatila! – korporacija koja drži kanale Euronewsa po belom svetu. Njen biznis model je prodaja franšiza evropskim desničarima i wannabe diktatorima. Operišu mutnim parama, a gazda je blizak zglajznulom mađarskom autokrati Viktoru Orbanu.
Ceo taj cirkus doneo je silne milijarde investicionom fondu BC Partners kao većinskom vlasniku Junajted grupe. A bogami i Draganu Šolaku kao manjinskom. Iako se on javno jogunio zbog rasprodaje, ipak nije svojim novcem pokušao da otkupi N1, Novu S, Danas i Radar kao što je, recimo, svojim novcem ranije kupio premijerligaški fudbalski klub.
I ceo taj cirkus teško da bi bio uparađen da srpske vlasti nisu osetile da plamenovi pobune u Srbiji počinju da im zahvataju fotelje. Jedina ideja, mislimo mi u fabričkim novinama, a i naše kolege iz N1, Nove S, Danasa i Radara, može biti da se kritički mediji otupe pre odsudnih izbora.
Kako bi to moglo da izgleda
Brent Sadler, stari vuk novinarskog zanata, otkako je postao urednički i direktorski nadležan za sve ove medije uvek insistira na „profesionalizmu“, na odvajanju vesti i ocene, na pravilu poštovanja druge strane. Ako se tako, hladno i zanatski, priđe pomenutim medijima, onda se zamerke mogu lako naći.
Ilustrativna je epizoda o kojoj je „Vreme“ detaljno pisalo – protest ispred rektorata krajem marta, pošto je policija upala u zgradu. N1 ide sa direktnim prenosom, reporterka je isprva nesnađena, a onda hvata konce, i to traje i traje.
Sadler je tražio da se prenos prekine i pusti redovno Dnevnik. Rekao je da nema smisla da se tek tako ispada iz programske šeme, da živo izveštavanje mora da se pripremi i najavi iz studija, da ne mora satima da se prati kad se ništa (posebno) ne dešava. I naravno da je, u teoriji, bio u pravu.
Igor Božić, tada prvi čovek N1, a kasnije ražalovan, nije hteo da prekine prenos. Argumentovao je da je u pitanju značajan događaj, a građani se po pravilu tada oslanjaju na prenose N1. Uostalom, ta televizija je najgledanija kad živo prenosi proteste. Naravno da je i Božić bio u pravu.
Sada nema sumnje da će se slediti Sadlerova logika. Manje „pumpanja“, više detaljnog novinarstva, insistiranje da se u program pozivaju i predstavnici vlasti. Profesionalizam, rekao bi Sadler.
Za javni interes i publiku u Srbiji to ne može biti loše – ukoliko se na tome zaustavi. Doduše, mnogo koji gledalac će tvrditi da se N1 „prodao“, da je „izdao“ i tako dalje, čim prvi put vidi nekog predstavnika vlasti u emisiji ili čim jedan Dnevnik ne počne oštrom kritikom vlasti.
Ali, to zakeranje mačku o rep. Gledalac koji hoće zbilja da zna šta se dešava, treba da gleda drugi pokazatelj – ljude i njihove radne knjižice.
Pitanje kičme
U svakoj radnoj organizaciji ima raznih karaktera – flegmi, oportunista, karijerista, ali i ljudi od integriteta. U dobrim redakcijama ima nešto više ovih poslednjih.
Kad „odozgo“ počnu da stižu nepristojni zahtevi, kad uređivačka politika preti da postane nemoralan kompromis ili čak ode u propagandu, tada se flegme i oportunisti sete da imaju decu i kredite, a karijeristi čak namirišu priliku da se ušlihtaju i napreduju.
A ljudi od integriteta? Oni odlaze. Neki o tome javno govore, drugi to čine tiho, to je već pitanje umetničkog dojma.
Taj lakmus test do sada je u Srbiji bio nepogrešiv. Po tome da odlaze ljudi od integriteta lepo ste mogli da vidite kako nestaju B92 i Studio B, to jest ono što su ta slavna imena značila. Videli ste upodobljavanje RTV-a, videli ste egzodus sa Euronewsa, odlazak skoro cele redakcije NIN-a.
N1, Nova S, Danas i Radar imali su varljivu sreću jer je korporacija kojoj pripadaju nalazila neki interes u kritičkom novinarstvu. Zato su u tim medijima u velikom broju upravo ljudi od integriteta. Dok su tamo, to znači da tim medijima publika može da veruje.
A ako počnu da odlaze, ove „fabričke novine” će o tome izvestiti čitaoce.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
