Da li je društvo Srbije zaista podeljeno?

Ako je suditi po učestalosti izricanja tvrdnje da je Srbija podeljeno društvo – i to uglavnom usput, kao da je reč o najočiglednijoj stvari na svetu, ravnoj, recimo, tvrdnji da je Barak Obama crnac – nema sumnje da je tako.

Problem je, međutim, u argumentima koji takvu tvrdnju nastoje potkrepiti, a uglavnom u izostanku bilo kakvih argumenata jer, da ponovimo, to je tako očigledno da je podgrađivanje takve konstatacije besmisleno (treba li ikoga ubeđivati u to da je Barak Obama crnac?).

Ideologija i religija kao pokretači društvenog sukoba

„Podeljeno društvo“ je sintagma koju koristimo kako bismo ukazali na društveni raskol u kojem ne postoji treća strana koja bi taj raskol prevazišla, anulirala, preskočila, ili ga umirila, te se ta vrsta napetosti, nepomirljive sukobljenosti, odveć često razrešava građanskim sukobom (stasis je grčka reč za tu vrstu sukoba).

Sukobi katolika i protestanata dovodili su do košmarnih pokolja. Sukob komunista i carista u Rusiji završio se porazom jedne strane. Huti su, na plemenskoj osnovi, masakrirali Tutse u Ruandi 1994. godine. Španski građanski rat (1936- – 1939) paradigmatičan je takav slučaj u dvadesetom veku, kao i jugoslovenski ratovi koji su uspešno spojili religijske i ideološke motive.

Dakle, za „kvalitetan“ društveni sukob potrebna je ili snažna ideološka, ili nepomirljiva religijska podela.

Košmarna Srbija Aleksandra Vučića

U Srbiji Aleksandra Vučića – koja je, da ne bude zabune, košmarna tvorevina – nijedan od uslova nije ispunjen da bi se Srbija mogla smatrati podeljenim društvom.

Religijska podela ne postoji jer, ako je verovati ispitivanjima, gotovo celokupno stanovništvo izjašnjava se da je pravoslavne vere. U određenom smislu ono fanatično stajanje u redovima da bi se prošlo kraj pojasa presvete Bogorice i poklonilo mu se (ko se pribran uopšte poklanja krpi?) potvrđuje ta ispitivanja: u redovima su, bez problema, ujedinjeni u veri, stajali „ljuti“ ideološki protivnici.

U srpskom društvu se zapravo ne uočava izrazita ideološka podela. Jedan od razloga je, nesumnjivo, i to što je Vučićeva pozicija izvanideološka, odnosno panideolpoška: on može da stavi masku bilo koje ideologije, pod uslovom da mu to, u određenom trenutku, odgovara. Ujutro je liberal, pre podne desničar, oko podneva je republikanac, kasno po podne diktator, a uveče običan čovek koji uživa u belom vinu. On nije ništa od svega toga i sve to je u isto vreme.

Kako je javnu scenu ispunio sobom, prostora za druge ideološke projekte nema, odnosno svi su na istom mestu – u njemu. Ako je tome tako, onda ideološke podele nema. Ako je, pak, ima, ona nije u prvom planu.

Protiv diktature

Zapravo, stvar je ozbiljnija utoliko što je ideološka podela uslov postojanja slobodnog društva. Ne postoji homogeno slobodno društvo, jer homogenost se postiže silom, nasiljem, terorom.

Da uprostimo: nemoguće je da svi misle isto. Totalitarni režimi dvadesetog veka najčistiji su primer društvene homogenosti pošto su heterogeni elementi prognani u logore ili ućutkani kako ne bi remetili društvenu harmoniju.

S druge strane slobodna društva neguju različitost kao uslov mogućnosti slobode: nemoguće je izgnati strasti iz javnog prostora, te se društvo mora organizovati na takav način da strasti slobodno kolaju, a da ne prete rušenjem društva. Problem Srbije utoliko nije ni religijska ni ideološka podela, već neimanje slobodnog javnog prostora u kojem bi se predstavili različiti, čak suprotstavljeni ideološki projekti.

Uz sve ovo, za društvenu podelu potrebne su jasno profilisane strane. U slučaju Srbije i to izostaje, bez obzira na osećaj da bi Vučićeve pristalice zubima nasrnule na ustaše, teroriste, izdajnike i, uopšte, studentsko i građansko smeće koje ne pristaje na podanički status (kao ona građanka iz Niša koja je spontano nosila nož u torbi da bi spontano nasrnula na nekog niškog ustašu, ili, još bolje, ustašicu).

Ali Vučićevo glasačko telo sačinjavaju iscrpljeni, siromašani, uglavnom stariji i sluđeni ljudi koji se, najpre, ne mogu dobrovoljno okupiti ni po jednom kriterijumu koji nije (sitan) novac. Oni ni fizički ni psihički nisu u stanju da budu strana u građanskom sukobu.

Istovremeno, status pripadnika Vučićeve partije krajnje je fluidan jer ni tu se ne vidi princip oko kojeg bi se članovi partije – klijenti i korisnici režima – okupili, odnosno mobilisali za građanski sukob. Oni su odani dok im režim omogućuje privilegovan položaj. Na manje od toga ne mogu da pristanu. Protivnici režima su, pak, u punoj snazi.

Dakle, jednu „stranu“ sačinjavaju pripadnici režima, korumpirani policajci, kupljeni i ucenjeni kriminalci, te bogataši kojima je režim omogućio da se obogate, dok drugu stranu čine građani koji se okupljaju oko ideje slobode. Takva raspodela snaga nije dovoljna da bi se srpsko društvo nazvalo podeljenim. Ovde je reč o diktaturi koja se okrenula protiv građana svoje zemlje, ali to nije društvena podela, nego sumrak civilizacijskih vrednosti. O društvenoj podeli se, zapravo, ne može govoriti jer je nema.

Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.