Patika Ivana Stambolića

Kada biste ljude u Srbiji pitali gde su bili, šta su radili i osećali kada je ubijen premijer Zoran Đinđić, verujem da bi velika većina umela da odgovori. Mnogi bi mogli da opišu gde ih je vest zatekla, ko im ju je saopštio, šta su prvo pomislili. Postoje događaji koji se urežu u lično pamćenje toliko duboko da postaju deo kolektivnog sećanja.

Ali kada bi pitanje glasilo gde ste bili kada je ubijen nekadašnji predsednik Predsedništva Srbije Ivan Stambolić, verovatno bi nastala tišina. Većina se ne bi setila ni trenutka kada je saznala da je ubijen. A teško je imati emociju prema događaju kojeg se ne sećate.

U tome možda leži jedna od najvećih nepravdi prema Ivanu Stamboliću.

foto: skrin šot

SLUTNJE, REŽIMSKE LAŽI I TIŠINA

Ljudi iz istog državnog aparata smrti ubili su i njega i Zorana Đinđića. U slučaju Stambolića, Jedinica za specijalne operacije bila je izvršilac naloga koji je potekao iz vrha vlasti. Tri godine kasnije, pripadnici iste te jedinice učestvovali su u ubistvu predsednika Vlade Srbije.

Razlika je, međutim, ogromna. Đinđić je ubijen pred zgradom Vlade usred dana, u atentatu koji je istog trenutka zaustavio zemlju. Stambolić je otet, odveden i ubijen u tišini. Njegovo telo sakriveno je na Fruškoj gori i posuto krečom. Režim je želeo da ne ostane ni telo, ni trag, ni događaj kojeg bi se javnost sećala.

Paradoksalno, istinu o ovom ubistvu Srbija je saznala tek tokom istrage ubistva Zorana Đinđića. Stambolićevi posmrtni ostaci pronađeni su u martu 2003. godine, gotovo tri godine nakon njegovog nestanka. Do tada je javnost bila ostavljena između slutnje, režimskih laži i tišine.

Nikada neću zaboraviti fotografiju patike koja nije nestala u kreču kojim je pokušano uništavanje Stambolićevog tela. Ta patika je za mene postala simbol zla koje je u ovoj zemlji činjeno zarad opstanka na vlasti. Dokaz da se čovek može oteti, ubiti i pokušati izbrisati, ali da ipak ostane neki predmet, neki trag koji će svedočiti protiv ubica.

I protiv našeg zaborava.

UNAPRED PRIPREMLJENA JAMA

Za razliku od velikog broja građana Srbije, tačno se sećam trenutka kada sam saznao da je Ivan Stambolić nestao.

Bilo je to toplo avgustovsko popodne 2000. godine. Radio sam u video-produkciji B92, koja je pravila televizijske priloge za mrežu lokalnih stanica ANEM. Pošto nije postojao drugi način da materijal stigne do njih, priloge smo snimali na video-kasete i slali autobusima širom Srbije.

Naše sedište tada je bilo u iznajmljenom stanu ispod Tašmajdana. Radili smo gotovo gerilski – B92 prethodno je morao da napusti prostorije u “Beograđanki”, nakon što su socijalisti i JUL preuzeli Studio B, koji nam je do tada pružao utočište u svojim kancelarijama.

Dok smo montirali neki prilog, zazvonio je telefon. Neko ko je bio u kontaktu sa Stambolićevom porodicom javio nam je da se on nije vratio sa trčanja u Košutnjaku. Koliko me sećanje služi, informacija je stigla preko Gordane Suše.

Odmah sam pomislio da je situacija, već dovoljno opasna, upravo prešla neku novu granicu.

Predizborna kampanja bila je u punom jeku. DOS je počeo sa mitinzima, izbori su bili zakazani za 24. septembar, a režim je pokazivao sve veću nervozu. Stambolić je pominjan kao mogući protivkandidat Slobodanu Miloševiću. Nije čak bilo izvesno ni da će se kandidovati. Bila je dovoljna sama mogućnost.

Sud je kasnije pravosnažno utvrdio da je Milošević iz političkih razloga dao nalog za uklanjanje Stambolića, a da je tadašnji načelnik Resora državne bezbednosti Radomir Marković taj nalog preneo Jedinici za specijalne operacije. Stambolić je otet 25. avgusta u Košutnjaku, odveden na Frušku goru, ubijen i bačen u unapred pripremljenu jamu.

Miloševićev režim nije ubio nekoga zato što mu je predstavljao stvarnu i neposrednu opasnost. Ubio je čoveka zbog sumnje da bi mogao postati protivnik, mogućnosti da se pojavi na glasačkom listiću. Bio je to spoj ludila vlasti koja više ne prepoznaje nikakvu granicu i straha čoveka koji oseća da mu se kraj približava.

DOBRO POZNATI OBRAZAC

Većina Srbije nije ni znala da je Stambolić nestao. Mediji pod Miloševićevom kontrolom vest su prećutkivali ili potiskivali. Mogla se čuti na B92 i preko malobrojnih nezavisnih i lokalnih stanica u gradovima u kojima su postojali slobodni mediji. Za najveći deo zemlje, međutim, Ivan Stambolić jednostavno je nestao i iz Košutnjaka i iz vesti.

Posle nekoliko dana pojavile su se režimske teorije: da je pobegao iz zemlje, da se sam sklonio, da je njegov nestanak smišljen kako bi se optužila vlast i pomoglo opoziciji. Radikali su, kao i mnogo puta pre i posle toga, prednjačili u optuživanju žrtve. Na konferencijama za novinare govorili su o “marketinškom triku Dosa” pred predsedničke izbore.

Država i policija, tvrdili su, nemaju nikakve veze sa nestankom. Stambolić se navodno sam sakrio da bi od sebe napravio žrtvu i doneo političke poene Vojislavu Koštunici.

Zvuči poznato?

Obrazac je ostao isti: najpre se zločin prećuti, zatim se dovede u pitanje da se uopšte dogodio, a na kraju se žrtva optuži da je sve sama organizovala. Kada činjenice još nisu poznate, praznina se popunjava lažima. Kada činjenice postanu poznate, računa se na zaborav.

Otmica Ivana Stambolića usred dana u Košutnjaku bila je i poruka svima koji su se suprotstavljali režimu. Ako vlast odluči da nestaneš, neće biti ni svedoka, ni tragova, ni istrage. Neće biti čak ni vesti da te nema. O tome koliko je država bila pretvorena u sredstvo privatnog opstanka na vlasti govori i zaključak suda: pripadnici JSO i čelnici Resora državne bezbednosti nisu delovali kao samostalna kriminalna grupa, već su državni aparat sile upotrebili za očuvanje političke vlasti jednog čoveka.

Ivan Stambolić je znao sa kakvim se protivnikom suočava. Još 1991. godine pisao je Miloševiću: “Varao si ili uništavao ljude, organizacije, pokrete, državu… Prevareni i uništeni postaju tvoje ukleto ogledalo.”

Pozvao ga je da se dobrovoljno povuče i upozorio: “Drama je velika i kada je junak mali, veličinu drame ne određuje veličina junaka.”

Na kraju tog pisma stajalo je: “Odigraj, Slobodane Miloševiću, i poslednji čin!”

SUDBINA KAO UPOZORENJE

foto: goranka matić

Milošević je poslednji čin svog režima zaista odigrao, ali ne onako kako ga je Stambolić pozivao. Nije se povukao. Pokušao je da ukloni svakoga za koga je verovao da bi mogao doprineti njegovom padu. Na samom kraju režim je postao spreman na sve, jer vlast koja oseća da odlazi postaje najopasnija upravo onda kada shvati da je više ništa osim sile ne može sačuvati.

Stambolić je bio jedna od poslednjih žrtava tog režima, ali mu je učinjena još jedna, naknadna nepravda. Njegovo ubistvo nikada nije zauzelo mesto u kolektivnom sećanju koje bi moralo da ima. Kao da se tišina u kojoj je ubijen produžila i nakon što je istina otkrivena.

Možda zato što u trenutku nestanka nije bio na vlasti. Možda zato što nije ubijen pred kamerama. Možda zato što nije bilo tela, sahrane i neposrednog društvenog šoka. A možda i zato što je Srbija posle pada Miloševića suviše brzo poželela da zaboravi koliko je daleko taj režim bio spreman da ode.

Zaborav je, međutim, poslednja pobeda počinilaca.

Zato se Ivana Stambolića ne treba sećati samo na godišnjicu njegovog ubistva 25. avgusta. Ne treba ga pamtiti ni samo kao čoveka zahvaljujući kojem je Milošević došao na vlast i koji je potom postao njegova žrtva. Njegova sudbina je upozorenje šta se događa kada se država pretvori u oružje jednog čoveka, kada službe dobiju dozvolu da ubijaju a propaganda zadatak da zločin sakrije i žrtvu optuži.

I danas, kada pomislim na Ivana Stambolića, najpre vidim onu patiku.

Ono što je ostalo iza čoveka kojeg su pokušali potpuno da izbrišu.

I pitanje da li smo ga, svojim ćutanjem i zaboravom, na kraju ipak izbrisali mi.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!