Gospodar vatre i njegove sluge

Naša zemlja je opožareno područje. Kao na sterilnom tlu kojim su prošli oganj i stihija, nema šume, nema prizemne vegetacije, nema travnih površina, mikoriza i mikroflora na tlu su uništene. Stubovi dima dižu se u nebo. Osedeli čovek koji obavlja funkciju predsednika republike leti helikopterom iznad krajolika pepela i spaljenih stabala. Ali, on nije zabrinut, kaže da je očekivao više štete. Kaže da smo velesila u gašenju. Kaže da su naši helikopteri bolji od onih što su stigli iz Evrope da pomognu. Sedi u Čardaku sa vatrogascima koje su obukli u nove uniforme, nudi ih sendvičima. Gura im sendviče u usta. Jedite, vi ste heroji. Iza njih je spaljen pejzaž. Vatrogascima je neprijatno. Nama koji gledamo je odvratno. Sa uniformi nisu skinute etikete.

Državnici, vojskovođe i lideri izlaze na spržen teren na dva načina, u dve bitno različite situacije – kad usred borbe solidarno podržavaju napore u obuzdavanju nesreće ili kad posle bitke obilaze spaljeno područje koje su njihove vojske osvojile.

Nakon mesec dana od početka požara u zaštićenom području Deliblatske peščare, nakon očaja, borbe i hrabrosti vatrogasaca i meštana, nakon solidarnosti koju su studenti pokrenuli u celoj zemlji, gledamo šefa države koji dolazi iz neke sasvim druge predstave. Ne vidimo čoveka kome je uništeno imanje kojim gazduje. Vidimo osiono, arogantno, slavoljubivo stvorenje koje dolazi na požarište i ponaša se kao osvajač. Kao gospodar koji je obukao i nahranio ratne zarobljenike. Kao gospodar čije su snage, najjače u Evropi, u celom svetu, spalile i preotele sve to nepregledno zemljište za njega. Kao gospodar vatre.

foto: miloš milivojević / tanjug

PESAK

Deliblatska peščara je jedinstven spomenik prirode u Evropi. To je oaza života sa obiljem živih vrsta, od divljih svinja, srndaća, jelena (nekada i vuka), preko ogromnog broja vrsta ptica, do raznih retkih, zaštićenih vrsta. Vegetacija je unikatna – oko dve trećine Peščare je pod šumom kroz koju su vodile zaista fantastične šetačke staze. U rezervatu je popisano oko 900 vrsta biljaka, od kojih su mnoge relikti. Prve takve vrste zabeležene su u dnevnicima Pala Kitaibela sa početka 19. veka, dok je o živom svetu pisao i Josif Pančić u delu “Živi pesak i bilje što na njemu raste”. Ministarstvo vojske iz Beča 1872. šalje Jozefa Veselija da detaljno prouči područje. Veseli se 1873. vraća u Beč i objavljuje istraživanje o evropskom letećem pesku i njegovoj kulturi, koje postaje osnova za sve potonje pošumljavanje Peščare.

Ovo ostrvo peska, ugneždeno između poljoprivrednih površina u srcu južnog Banata, zaštićeno je pre 49 godina kao specijalni rezervat prirode na prostoru od 34.829 hektara severno od Pančeva, u delovima opština Kovin, Alibunar, Bela Crkva i Vršac. Peščara je eolski oblik reljefa – nastala je radom vetrova koji se spuštaju sa Karpata da bi taložili les i pesak u trouglu koji prave reke Tamiš i Dunav. To je takozvano kontinentalno dinsko polje, najveće te vrste u Evropi, koje su u prošlosti nazivali “leteći pesak”, pa čak i Sahara Evrope, a koje Banaćani u okolini jednostavno zovu Pesak.

Prema zapaženom radu “Eolski reljef jugoistočnog Banata” Ljubomira Menkovića iz 2013. godine, šire područje pokriveno peskom obuhvata mnogo veću površinu od zaštićenog rezervata. Prostire se na skoro 600 km², tako da dine duge do jedan kilometar idu u pravcu jugoistok–severozapad. Nadmorska visina im se podiže od Dunava, sa 80 m do 197 m na krajnjem severozapadu.

O nastanku ovog oblika reljefa u davnoj geološkoj istoriji postoje izvesne nedoumice, ali se istraživači slažu da se, preko lesne zaravni koju su doneli vetrovi, nataložio sloj peska debljine od 30 do 50 metara. Pesak se pomerao i uobličavao u dine sve do kraja 18. veka, kada je uništena vegetacija koja je pokrivala veći deo područja. Naime, zbog seče i prevelike ispaše došlo je do takozvane desolacije u 18. veku, a onda se područje našlo u središtu istorije, tačno na mestu razgraničenja sukobljene Habsburške i Turske imperije. Tokom turskih upada u Banat 1777. i 1778. godine, delovi šuma su spaljeni i posečeni, naselja razorena, a stanovništvo se iselilo, pa su se otvorile nove peščane površine koje je košava raznosila po okolnim njivama. Zabeleženo je da je 1816. južnim Banatom protutnjao snažan orkan koji je dodatno raširio pesak, noseći ga navodno čak do Beča i Pešte. Tada počinje pošumljavanje koje traje do danas.

foto: mo / tanjug

ŠUMA I PLAMEN

Istorija peščare je stalna borba između pošumljavanja i požara. Prema istorijskom pregledu koji su 2023. objavili Mirjana Ćuk i saradnici, pošumljavanje je počelo 1818. godine i to ne samom odlukom ugarskog parlamenta, nego rešenjem vojnih vlasti u Beču koje tada upravljaju Banatskom vojnom krajinom. Šumarski stručnjak Franc Bahofen dobija zadatak da smiri “leteći pesak” i napravi plan vezivanja na osnovu iskustava iz severne Nemačke, Francuske i Ugarske. Postavljen za direktora šuma Vojne krajine sa sedištem u Beloj Crkvi, Bahofen počinje merenja 1810. i utvrđuje da je od ukupno 40.660 hektara peščare,16.800 pod nevezanim peskom.

Pošumljavanje se odvija u mnogo faza puna dva veka, ali je stalno prekidano i osujećeno požarima. U jednoj fazi pošumljavanja dominantno je sađen beli i crni bor, a manje lišćara, što se danas smatra nezgodnim jer pogoduje širenju požara. Peščara je kao sveska na kvadratiće ispresecana protivpožarnim putevima, prosecima, kako bi se požari držali pod kontrolom, ali stalno ćete čuti kako se, osim magistralnih proseka, ostali nedovoljno održavaju.

Peščara je skoro svake godine u plamenu. Zahvaljujuči tome, postoji višedecenijsko iskustvo u odbrani od požara, ali ovog leta ono je ignorisano. Sudeći po podacima iz rada M. Milenković, S. Munćan i V. Babić, bilo ih je oko 270, od kojih je najstrašniji bio požar iz 1996. kad je opožareno 3600 hektara, a veliki požari su se dogodili 1973, 1990. i 2007. godine. U Pesku deluje više organizacija ljubitelja prirode, ali se o rezervatu staraju “Vojvodina šume”, koje su dužne da održavaju proseke i čine sve mere kako bi sprečili i obuzdali požare pre nego što se otmu kontroli.

STIHIJA

Požar u Peščari počeo je 21. jula u centralnom, nepristupačnom delu. Naizgled miran dan, sa dalekog istoka su stigle vesti o sukobu u Južnom kineskom moru, u Srbiji je predsednik Republike primio odlazeću ambasadorku Nemačke i objašnjavao rezultate akcije “Ko si bre ti”.

U međuvremenu, video-nadzorom za ranu detekciju, koji Vojvodinašume na Peščari imaju od 2006, oko 13 časova uočen je požar na području gazdinske jedinice “Deliblatski pesak – Vrela”, odeljenje 74/a,d. Prizemni požar zahvatio je šumsku stelju u sastojinama crnog i belog bora starosti oko sedam decenija. Lokalizovan je iste večeri, a zatim su organizovana dežurstva od dvadesetak ljudi, uklanjanje gorivog materijala i zalivanje protivpožarnih pojaseva.

No, pet dana kasnije, 26. jula, dežurne ekipe uočavaju ponovno aktiviranje. Vatra je najpre stavljena pod kontrolu, ali ju je vetar raspirio i proširio na dodatnih oko pet hektara. Angažovane su vatrogasno-spasilačke jedinice i helikopter MUP-a, koji je u dvanaest naleta ponovo lokalizovao požar. Vesti o požaru stižu do lokalnim medija i mreža, a stručnjaci već tada upozoravaju na specifičnost terena: humus i suvo korenje pomešani s peskom omogućavaju podzemno tinjanje koje se ne vidi. Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić izjavljuje da je požar u Deliblatskoj peščari ugašen. Ta izjava biće kasnije jedan od osnova za zahteve da se ispita odgovornost nadležnih.

Na dan 2. avgusta, američki predsednik Donald Tramp odustaje od napada na Iran, u španskom gradu Ceuti izbija migrantska kriza, a u Peščari se požar ponovo aktivira. Vatra je navodno lokalizovana po istom obrascu, uz snage sa zemlje i iz vazduha. Dežurstva se nastavljaju, ali javnost o ovoj epizodi saznaje tek naknadno. U sredu 5. avgusta, oko 14 časova, dežurne ekipe uočavaju novi požar. Vetar ga munjevito podiže i širi. Prema navodima sa lokala, vatra opkoljava zaposlene Vojvodinašuma, jedan inženjer je lakše povređen, a trojica vatrogasaca u jednom trenutku ostaju bez kontakta.

Požar se širi na oko 300 hektara u svim pravcima. Vetar dostiže 80 do 90 kilometara na čas i menja pravac po nekoliko puta dnevno. Formiraju se, kako će to kasnije opisati Sektor za vanredne situacije, požarne oluje. Vatra prelazi sa tla u krošnje borova, čemu doprinosi kleka. Vatrena stihija se širi rezervatom. Katastrofa je na pomolu. Helikopteri ne uspevaju da je obuzdaju. Dva dana kasnije, požar stiže do izletišta Čardak, gori jedna paviljon, vesti se šire do lokalnih medija u Kovinu i Pančevu. Krizni štab u Kovinu ne daje informacije, vatra stiže do obodnih naselja, počinju prve evakuacije. U petak 7. avgusta, požar je izmakao kontroli.

Suočeni sa katastrofom, studenti iz Pančeva sa zborovima u subotu, 8. avgusta, pozivaju na sakupljanje pomoći. Uskoro pomoć se prikuplja u celoj zemlji. U pesak stižu kako dobrovoljci, tako i mediji. Vlasti i dalje umanjuju razmere nesreće, nespremne da zatraže pomoć iz inostranstva iako je Srbija članica Mehanizma civilne zaštite EU.

Gori više od 3000 hektara šume. “Akcija je loše koordinisana i dok se ljudi bore protiv vatre, SNS pojedinci i policijski generali paradiraju nad Peščarom. Gradski čelnici se zahvaljuju Aleksandru Vučiću što je zaustavio požar dok vatra guta šume borova i paviljone u Čardaku. SNS poverenik za Pančevo koji treba da upravlja ogromnim naporima zaposlenih u Vojvodina šumama da obudzaju požar Ivan Tešić kaže da se vetar kreće na stranu sveta: “severo-jug”, navodi se u saopštenju jednog od zborova iz Pančeva, sa porukom “Odgovaraćete za Pesak”.

Dim iz Peščare se širi ka okolnim gradovima, stiže i do Beograda, a Temišvar u susednoj Rumuniji je u nekoj vrsti vanrednog stanja zbog zagađenja dimom. Narednih dana biće snimljeni i pirokumulusi, oblaci koji se javljaju samo kod ogromnih požara, vulkanskih erupcija i nuklearnih eksplozija. Najzad, 20. avgusta, dok se mrežama šire snimci hiljada izgorelih hektara, iz Ruske federacije stiže dragocena pomoć – avion transporter Iljušin IL-76 koji već u prva dva dana deset puta nadleće peščaru. Mada izbaciju 40 tona vode u naletu, voda nije rešenje, ali sa njegovim dolaskom, situacija počinje da se stavlja pod kontrolu.

Najzad, Srbija 21. avgusta aktivira Mehanizam civilne zaštite EU. Kopernikova služba za satelitsko mapiranje aktivirana je još 8. avgusta. Upućena su četiri helikoptera iz strateške rezerve rescEU – dva iz Češke, jedan iz Slovačke, jedan iz Rumunije, uz rumunski kopneni tim od 69 ljudi sa 15 vozila i nemački tim od 55 pripadnika sa 24 vozila. Baza operacije je u Beloj Crkvi. Dan kasnije, načelnik Sektora za vanredne situacije Luka Čaušić izjavljuje da se “bez neke jesenje kiše koja traje danima neće desiti potpuno gašenje ovog požara”.

foto: mup / fonet

SANACIJA

Sanacija Deliblatske peščare počinje tek kada požar bude definitivno ugašen. Mada smo slušali ministarku zaštite životne sredine Saru Pavkov čiji zadatak poslednjih dana kao da je bio samo da gasi “medijski požar”, kako ona već ima plan da pošumi Pesak, stvarni plan može da se napravi tek nakon požara. Upravljač rezervata, JP “Vojvodinašume” ima rok od tri meseca da Upravi za šume Ministarstva zaštite životne sredine preda sanacioni plan, usklađen i sa Zakonom o šumama i sa Zakonom o zaštiti prirode.

Prvi korak je snimanje opožarene površine i mapiranje staništa ugroženih i oštećenih biljnih i životinjskih vrsta, zatim stabilizacija zemljišta i zaštita od eolske erozije, jer je vezivanje peska i bila izvorna svrha tamošnje šume. Tada bi trebalo da usledi prirodna regeneracija tamo gde je moguća, pre svega na stepskim pašnjacima koji se brzo obnavljaju, dok se na ostalom delu ide na veštačku obnovu, uz uklanjanje nagorelih i delimično oštećenih stabala. Ova izgorela šuma ako se ne ukloni mogla bi postati stanište opasnog insekta – potkornjaka, ali to ne znači da je ispravno potpuno ukloniti sva izgorela stabla.

Nesumnjivo će se razmatrati i zamena vrsta: zbog rizika od požara, umesto bora možda će se saditi mešovita listopadna šuma — bagrem, hrast medunac, lipa i žešlja — od sadnog materijala sertifikovanog porekla. Posebno otvoreno pitanje je voda, jer peščara nema površinskih tokova, pa je za nove sadnice neophodan dugoročan plan navodnjavanja i izvor snabdevanja. Rokovi su decenijski: bagremova sastojina može da nikne za tri godine, ali je potrebno najmanje dvadeset godina od prve setve i sadnje da bi se šuma ponovo videla tamo gde je izgorela.

Rizici od šumskih požara dodatno povećali. Zbog klimatskih promena, sudeći po regionalnim izveštajima Međuvladinog panela za klimatske promene (IPPCC) šumski požari postaju češći i razorniji – vodostaji postaju niži, toplotni talasi jači, a suše duže tokom letnjih meseci, čemu na najsuroviji i očigledniji način svedočimo tokom leta 2026. godine. Zemlja se zbog rasta temperature isušuje i područja poput Peska postaju sklonija požarima. Ovi podaci su poznati gotovo od početka veka i ne može se reći da su vlasti u Srbiji o tome neobaveštene. Naprotiv, zahvaljujući IPA projektima Evropske unije, u Peščari se već godinama radilo na razvoju rane detekcije i brze reakcije na požare.

Međutim, požar koji traje više od mesec dana neumoljivo svedoči da mere preventive nisu sprovedene. Oklevanje vlasti da nešto preduzme nije neobično, ali višenedeljno zataškavanje i prikrivanje podataka, uporedo sa vatrenom stihijom koja se otela kontroli, kod meštana, ali i kod ostalih građana Srbije probudilo je razne sumnje.

Na društvenim mrežama su se pojavile raznolike teorije o planu izgradnje vetroparkova, a vlast je, pre svega Više javno tužilaštvo u Beogradu (nejasno po kom osnovu nadležnosti, osim vidne bliskosti sa režimom) uputila pretnje da se o tome mora ćutati. U tom se istakao i Poverenik za zaštitu ravnopravnosti Milan Antonijević izjavama na Radio televiziji Srbije, što je verovatno istorijski slučaj da poverenik traži ograničenje slobode govora. Nema pouzdanih podataka šta je uzrok tako slabe koordinacije i prikrivanja požara. Može biti da je korupciji sklona vlast prosto želela da sakrije na šta je potrošen evropski novac, ne očekujući da će se Pesak pretvoriti u Armagedon, a možda je reč o nestručnosti i prikrivanju podataka od nadređenih.

“Ljubavi smo naučili vatru, da zemlja nam više ne gori.” To je stih Vaska Pope, jednog od naših najvećih pesnika koji je rođen u selu Grebenac, na obodu Deliblatske peščare, u jednom od naselja koja su direktno bila ugrožena vatrom. Uprkos nadljudskim naporima vatrogasaca, dobrovoljaca i meštana, uprkos pomoći koju studenti i građani šalju nemajući šta drugo da čine, uprkos apelima da se ranije zatraži strana pomoć, šumski požar u Pesku se ovog leta sasvim oteo kontroli i nastala je šteta koja će se sanirati decenijama. Neko bi mogao da zaključi kako je Pesak u plamenu parabola današnje Srbije solidarnih građana i studenata kojima vlada zloćudni režim koji nije dostojan da štiti ekosisteme kakva je Peščara, da čuva naša prirodna blaga, našu zemlju. Zato, kako je Popa proročki rekao, u danima koji dolaze nema druge nego da vatru naučimo ljubavi. Da nam zemlja više ne gori.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!