Studenti nisu zapalili Deliblatsku peščaru

Novinari Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) registrovali su da su funkcioneri vladajuće Srpske napredne stranke (SNS) u protekla četiri i po meseca, u predizbornoj kampanji za neraspisane izbore, posetili više od 160 mesta širom Srbije. Samo na jednoj lokaciji nisu bili, u Deliblatskoj peščari, iako je tamo najmanje mesec dana besneo požar nezapamćen u južnom Banatu.

Na kraju, kada to već nije moglo da se izbegne i kada su završene sve druge terevenke po šatorima i svađe u direktnom TV prenosu sa stranačkim aktivistima izneverenih očekivanja, u Deliblatsku peščaru je došao predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Odmah je priču usmerio ka obračunu sa “blokaderima”, koji navodno umanjuju požrtvovanost vatrogasaca i lokalnih dobrovoljaca (ko, gde, kada?) i koji bi, samo da su u poziciji, “pustili da izgori cela Srbija”.

On, doduše, već neko vreme nije funkcioner SNS-a nego samo običan član, ali dobro sad, odavno smo naučili da se ne pita o obijanju trafika dok Hilandar gori. Samo ovog puta nije bilo reči o požaru u bespućima Halkidikija, nego o prostoru površine nekoliko hiljada hektara, vazdušnom linijom par desetina kilometara udaljenom od Beograda i isto toliko od rumunske granice. To je i jedinstven prostor u Evropi, u kojem je država nekoliko nedelja ignorisala najveći požar dok su se državni funkcioneri hvalili kako srpski vatrogasci sa svojom tehnikom uspešno pomažu da se ugase mnogo manji požari po Španiji i Francuskoj.

Sve što se desilo, i što će se još desiti dok sa sigurnošću ne budemo mogli da kažemo da je najgore prošlo, pokrenulo je brojna pitanja o tome na šta liči Sektor za vanredne situacije i koliki su zaista kapaciteti zemlje da se bori sa velikim izazovima kao što je požar koji je u jednom trenutku pretio da ugrozi retka, slabo naseljena mesta u tom delu Srbije.

To pitanje postaje utoliko važnije ukoliko se zna da Republički hidrometerološki zavod Srbije predviđa nastavak toplotnog talasa bez značajnih padavina do duboko u septembar, što u velikoj meri otežava borbu protiv požara.

foto: fonet / mup

ŠTA RADI SEKTOR ZA VANREDNE SITUACIJE

Dok se na čelu tog sektora nalazio pokojni Predrag Marić, stvari su funkcionisale znatno bolje. Uprkos njegovom pomalo uspavanom i letargičnom medijskom nastupu, javnost je mogla da očekuje da će opasnost biti pravovremeno identifikovana, snage na vreme stupiti u dejstvo i da će problem, u skladu sa mogućnostima, u nekom trenutku biti rešen.

Marić je imao adekvatno obrazovanje, trinaest godina iskustva na raznim poslovima u Mupu i nakon toga više od 17 godina u poslovima koji se tiču isključivo zaštite i spasavanja. Karijeru bez mrlja prekinuo mu je korona virus2021. godine. Po tome kako se odvija aktuelna borba protiv požara u Deliblatskoj peščari može se zaključiti da to nije bila samo lična tragedija porodice Marić nego i čitavog društva.

Sada se na čelu tog sektora nalazi Luka Čaušić, koji je na funkciju postavljen nakon Marićeve smrti. Poslovima zaštite i spasavanja bavi se od 2010. godine, kada je prešao u Sektor za vanredne situacije, a učestvovao je i u formiranju Srpsko-ruskog humanitarnog centra u Nišu. Radi se o čoveku čiji je razvoj karijere bio sličan Marićevom i kojem se ne može prebaciti da ne poseduje potrebna znanja, ali čiji je medijski nastup na početku čitave priče bio katastrofalan.

Odgovarajući na kritike javnosti zbog toga što ni pored uključivanja čitave državne mašinerije požar u Banatu još nije ugašen, Čaušić je rešenje ponudio u “razmaženosti građana”.

“Malo smo razmazili građane, jer smo sve požare u poslednjih pet godina gasili za par sati ili par dana”, rekao je on.

Uprkos tome što nema jasnog diskontinuiteta u radu Sektora za vanredne situacije, opšti utisak stručne javnosti jeste da ovog puta reakcija na požar u Deliblatskoj peščari nije bila adekvatna. Na retkim snimcima videlo se da vatrogasaca nema dovoljno, da su u pomoć priticala lokalna dobrovoljna vatrogasna društva i da je prisustvo tehnike neprimereno veličini požara.

Komentatorima su u oči najčešće upadale dve činjenice – da su u Peščari korišćeni kamioni cisterne FAP i TAM, koji se ne proizvode 40 i više godina, da su ljudi opremljeni leđnim prenosnim cisternama za gašenje požara, takozvanim naprtnjačama, a da je većina dobrovoljaca koristila lopate i grabulje za gašenje nagorelog rastinja po obodima požara.

To posredno može da pruži nagoveštaj o tome kakvo je pravo stanje dobrovoljnih vatrogasnih društava po pitanju tehničke opremljenosti i popunjenosti ljudstvom. Upućeni tvrde da je stanje sa tim društvima na teritoriji Vojvodine čak znatno bolje nego u ostalim delovima Srbije, jer na severu postoji tradicija takvog organizovanja građana.

Nije jasno zašto nije korišćena modernija tehnika, za koju se zna da je kupljena u prethodnom periodu i da li to znači da je neko pogrešno procenio razmere nesreće.

Sa zvaničnih mesta stizale su žalbe da je teren u Peščari teško prohodan i da nedostaju vozila koja bi mogla da se brzo kreću i reaguju na širenje vatrene stihije. Zbog toga prosecanje zemljišta bagerima nije dalo željeni rezultat jer se vatra prenosila brže nego što je tehnika mogla da reaguje.

Iako je u pojedinim momentima na gašenju požara učestvovalo i po 500 ljudi, nije ostvaren željeni efekat jer su, po svemu sudeći, izostali koordinacija i pravovremeni manevar koji bi odgovarao kretanju vatre na terenu.

Stručnjaci kažu da je kod tako velikih šumskih požara ključna reakcija na samom početku širenja vatre. Ukoliko takva reakcija izostane ili zakasni, nadalje je moguće samo sprečiti širenje požara na naselja i čekati da padne kiša ili da šuma izgori.

Ostaje i pitanje da li su ogromna šumska prostranstva, posle Bosutskih šuma i Fruške gore najveća takva u Vojvodini, bila adekvatno zaštićena preventivno, u smislu prosecanja i prokopavanja zemljišta, što je rutinska aktivnost ukoliko se zna da vremenske prilike i dugotrajne suše pogoduju izbijanju požara.

ZAKASNELA REAKCIJA VLASTI NA POŽAR

Prema nezvaničnim informacijama, jer zvaničnih nema, prvi put se vatra u Deliblatskoj peščari pojavila još 21. jula, ali je taj požar brzo zauzdan. Međutim, pet dana kasnije vatra je, zbog snažnog vetra, počela nekontrolisano da se prenosi na okolna šumska prostranstva, da bi 5. avgusta postalo jasno da požar više nije pod kontrolom, uprkos angažovanju tehnike sa zemlje i helikoptera za gašenje požara.

Ostaje nejasno zbog čega se o tom požaru tako sporadično izveštavalo u nacionalnim medijima, koji su o opasnosti govorili kao o “požaru u ataru opštine Kovin”. Da nije bilo informacija sa društvenih mreža, koje nisu pouzdane i podložne su senzacionalizmu, javnost gotovo da i ne bi znala da se bilo šta dešava.

Premda je 5. avgusta bilo jasno da je đavo odneo šalu, državnim organima Srbije trebalo je još desetak dana da zatraže i dobiju međunarodnu pomoć, pa je tako tek 19. avgusta na niški aerodrom sleteo “iljušin 76”, specijalizovani avion za gašenje požara ruskog Ministarstva za vanredne situacije.

Tada je već bilo kasno za efikasnu upotrebu tog namenski prilagođenog transportera za nošenje ogromne količine vode ili takozvanih retardanata, odnosno hemijskih sredstava za sprečavanje širenja požara na okolno rastinje.

Uprkos sankcijama Rusiji, taj avion je doleteo do Srbije preko Bugarske, koja je izdala potrebne dozvole. Čitav slučaj nije prošao bez političkih konsekvenci, jer su iz Brisela usledile verbalne packe da sa vlašću iz Moskve ne treba imati nikakvu saradnju. Zato je preko Mehanizma civilne zaštite odmah zatražena i dobijena pomoć Evropske unije.

U Srbiju su stigli transportni helikopteri i ljudstvo iz Češke, Rumunije, Slovačke i Nemačke, koji su se odmah uključili u gašenje požara iz vazduha, zajedno sa srpskom avijacijom.

POLITIČKE ZLOUPOTREBE VELIKE NESREĆE

Iako se radi o velikoj nesreći koja je pogodila Banat, taj događaj nije poslužio da se izvuku pouke o tome gde sistem ne funkcioniše najbolje i šta treba raditi da se ubuduće izbegnu slične situacije, već je ponovo sve otišlo u pravcu političkih zloupotreba.

Na međunarodnom planu vlast se trudila da kaže kako pomoć nije zatražena kasno, već tek onda kada je postalo jasno da je potrebna. Takođe se sa nipodaštavanjem govorilo o kapacitetima za prenos vode evropskih helikoptera (vidi antrfile) i o tome kako je Srbija, gledano po glavi stanovnika, “evropska velesila” po pitanju opremljenosti tim specijalizovanim letelicama.

Ukazivalo se i na nedostatak aviona velikog kapaciteta za prenos vode iz Evrope, što je valjda trebalo da bude u skladu sa raspoloženjem većine javnog mnjenja, koje je bilo oduševljeno mogućnostima ruskog “iljušina”.

Na domaćem planu, Vučić je iskoristio priliku da ukaže na to kako su “oni bivši” bili neuspešni u kupovini protivpožarne tehnike (iako se ništa ne pitaju već deceniju i po) i kako su nesreću iskoristili da nipodaštavaju napore vatrogasaca i šire lažne vesti. Iako nije naveo nijedan primer takvog ponašanja (anonimni ludaci sa Tvitera i Fejsbuka se ne računaju u ozbiljnoj polemici), u celu priču se uključilo i čuveno beogradsko Više javno tužilaštvo (VJT), koje je najavilo da će procesuirati građane koji na društvenim mrežama objavljuju neistine o tom požaru.

Napravljena je neformalna analogija sa slučajem takozvanog zvučnog topa i njegove navodne upotrebe 15. februara prošle godine, kada državni organi nisu utvrdili da li se nešto desilo i, ako jeste, šta je to, ali se zna šta se svakako nije desilo (upotreba tog nečega). I svako ko kaže drugačije biće pozvan na odgovornost.

Tako i sada nadležni nisu utvrdili kako je došlo do izbijanja tog požara, kolika je šteta niti ko je za to kriv, ali je VJT već utvrdio da se na društvenim mrežama objavljuju neistine i najavila borbu protiv tih pojava. Kako je moguće znati šta su neistine kada još ne znamo ni šta su istine, nije stalo u saopštenje tog tužilaštva.

foto: fonet / mup

Vučić je stigao da se na tu temu još jednom ritualno “posvađa” i sa svojim najdugovečnijim koalicionim partnerima iz Socijalističke partije Srbije. Dežurni krivac je ponovo pronađen u Branku Ružiću, koji je, onako između redova, nagovestio da bi motiv za čudno ponašanje nadležnih u tom požaru mogao da se potraži i u nečijem planu da se, kada se vatra ugasi, to zemljište prenameni i da se time omogući izgradnja vetroparkova. To je kasnije demonatovala ministarka Dubravka Đedović Handanović.

Vučić je izvređao Ružića, rekvši da su ga uvek samo zanimale pare i da je ceo trag u svemu što je radio “uvek bio sitni lopovluk”, ali nije objasnio zbog čega ga trpi kao koalicionog partnera tolike godine i zašto se nijedno tužilaštvo nije pozabavilo tim navodima. Taj “sukob” je samo još jednom pothranio procene analitičara da je navodni fajt socijalista i naprednjaka samo običan predizborni manevar.

Gde je zloupotreba državnih organa, tu su svakako i aparati sile, koji će i ovog puta morati da vade kestenje iz vatre (doslovno) i da dokažu da ova katastrofa nije posledica nekompetentnosti nadležnih, nego nečijeg zlonamernog delovanja. Kao onomad kada nam se nekoliko puta rušilo brdo u Grdeličkoj klisuri pa smo angažovali BIA da to ispita, ili u slučaju masovnog ubistva u osnovnoj školi na Vračaru, gde je nagovešteno učešće stranih obaveštajaca. I ovog puta je insinuirano da je za požar kriv neko drugi.

Vučić je nakon preletanja područja zahvaćenog požarom rekao da je sva sreća što nije teoretičar zavere jer bi, u suprotnom, mogao da primeti da su požari izbijali “nekako tačkasto” i da bi mogao “svašta da pomisli”.

Na sreću, Vučić nije teoretičar zavere, ali mediji pod njegovim uticajem jesu. Tako su za požare po Srbiji optužene kosovske vlasti, koje su navodno ispalile javnosti do sada nepoznate “vatrene lopte”. Televizija “Informer” tvrdi da je u posedu video-snimka na kojem jedna od tih vatrenih lopti pada u rejon Brnjaka na teritoriji centralne Srbije.

Kosovska policija je negirala takve tvrdnje, a na fotografijama koje su objavljene vidi se nešto što podseća na raketu za osvetljavanje okačenu na minijaturni padobran, što je moguće za par hiljada dinara kupiti u radnjama za pirotehniku. Nije saopšteno gde je to pronađeno niti kako je jedna tako mala stvar uspela da preleti od Brnjaka do Deliblatske peščare, koji su međusobno udaljeni 220 kilometara vazdušnom linijom.

Sve i da prihvatimo da za najveći požar u Deliblatskoj peščari krivicu dele albanski teroristi sa vatrenim loptama, blokaderi, žuti ološ, Šolakove sluge i Branko Ružić, ostaje pitanje kada će i kako ta vatra biti ugašena ako se sušni period zaista protegne do polovine septembra.

Pitanje za milion dolara glasi da li ta vatra i dalje gori, s obzirom ne to da nacionalni mediji o tome više ne izveštavaju (osim iz ugla heroja vatrogasaca) i da, u ovom trenutku, javnost i ne zna kakvo je pravo stanje. Mada, možda je i bolje ne raspitivati se o tome kako nekom pogrešnom formulacijom ne bismo naljutili Više javno tužilaštvo iz Beograda, koje je uvek budno i spremno da spreči širenje lažnih vesti.

foto: mup / tanjug

Srbija kao evropska helikopterska velesila

Predsednik Vučić je u pravu kada kaže da je Srbija u prethodnom periodu nabavila značajan broj vojnih i policijskih helikoptera raznih tipova, ali je preterano reći da je velesila, jer tu postoji mnogo “ali”. Brojke kazuju da je u prethodnih deset godina, od kada je počela obimna modernizacija vojske i policije, u Srbiju stiglo ukupno 44 helikoptera. Većina tih letelica su nove (Mi-17, Ka-32, H-145M, H-225 “superpuma”, Mi-35M), a nabavljeno je i 11 polovnih ruskih helikoptera Mi-35P sa Kipra.

Naručeno je i tri Mi-17 i četiri Mi-35M iz Rusije, ali te letelice, iako proizvedene, nisu stigle zbog sankcija i njihova sudbina je neizvesna. Problem je u tome što većina tih letelica nije u izvornoj konfiguraciji namenjena za borbu protiv požara, već su samo pojedini primerci opremljeni protivpožarnim vedrom.

Većinu tih letelica čine punokrvni borbeni helikopteri poput Mi-35, dok je jedna “superpuma” u VIP konfiguraciji i svakako neće biti korišćena za gašenje požara.

Drugi problem je u tome što se resursi u intenzivnoj eksploataciji brzo troše i jedan deo flote uvek se nalazi na održavanju, redovnom ili na generalnom remontu, a to smanjuje broj upotrebljivih letelica u svakom trenutku. I na kraju, čak i u najgorim trenucima borbe protiv vatre, na nebu iznad Deliblatske peščare nikada nismo videli više od tri helikoptera odjednom. Zvanično objašnjenje je bilo da se time želi izbeći gužva na nebu, ali ljudi koji se bave tom tematikom znaju da je to pokazatelj koliko se posada zapravo nalazi u najvišem stepenu trenaže. I vojska i policija svakako imaju više pilota i tehničara koji mogu da obavljaju rutinske zadatke transporta ili preleta, ali gašenje požara u složenim meterološkim uslovima i uz veliki dim vrlo je složen zadatak.

Što se tiče kapaciteta i tvrdnji da su evropski helikopteri slabiji po tom kriterijumu, to je tačno samo u slučaju Ka-32. Taj helikopter ima kapacitet od pet tona, ali u realnosti njegova nosivost iznosi 4,5 tona, zbog vedra koje se koristi. To je više od helikoptera “blek hok” koji su stigli iz Češke, Slovačke i drugih zemalja, jer je njihov kapacitet između 2,6 i 3,5 tona, u zavisnosti od verzije i snage motora. Nešto više od toga može poneti i ruski Mi-17V5, koji se koristi u srpskoj vojnoj avijaciji. Ostali srpski helikopteri koji se koriste mogu poneti između 1,5 do 3,5 tona vode, što je u rangu helikoptera koji su stigli u pomoć. Ta pomoć, uprkos tome, ne treba da bude bagatelisana, jer nije važna samo količina vode koju oni mogu da ponesu već i činjenica da se njihovim angažmanom omogućava veća učestalost bombardovanja požara ili pak odmor srpskih posada na nebu i na zemlji.

Na to da kapacitet za prenos vode nije jedini kriterijum, ukazuje i primer ruskog “iljušina 76”. Iako se radi o avionu koji može da ponese čak 42 tone vode u jednom naletu, i tu postoje određeni problemi. To je letelica koja mora da se puni na aerodromu, odnosno ne može, kao čuveni “kanader”, da dopunjava rezervoar sa površine mora ili jezera. To produžava vreme između dva ciklusa dejstva i smanjuje efekat.

Drugo, radi se o velikom i relativno brzom avionu, koji vodenu bombu izbacuje sa relativno velike visine (od 100 do 250metara). Vojvodina je zbog konfiguracije terena još i najpogodnija za angažovanje tog aviona, ali problemi nastaju u gašenju požara u planinskim predelima. Zbog ogromnih temperatura u središtu požara, vodena bomba se u takvim situacijama u velikoj meri pretvara u paru i ne pada na ugroženo mesto, čime se efekat smanjuje. Zato se često dešava da se tim avionom dejstvuje po ivici požara kako bi se sprečilo njegovo dalje širenje, nešto kao sa pravljenjem proseka na zemlji pomoću bagera, samo iz vazduha.

Na Zapadu su za te potrebe mnogo popularniji “kanaderi” ili manji “er traktori”, pa čak i stari “dromaderi”. To su avioni koji ili mogu da skupljaju vodu sa površine mora i jezera ili se pune na aerodromu, ali im za to treba znatno manje vremena. Mogu da lete i dejstvuju sa manjih visina i time smanje negativan efekat pretvaranja vode u paru. Na minus strani je nosivost. Najmodernije varijante “kanadera” mogu da ponesu tek nešto više od 6,2 tone vode, dok su starije varijante nosile oko pet tona vode, što je tek neznatno više od Ka-32. Poređenje sa “iljušinom 76” gotovo da nema smisla.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!