Ako vam je to u redu, onda ništa

Svi putevi vode u Ministarstvo prosvete, to je suština obrazovnih politika u Srbiji poslednjih godina. Na delu je pojačana centralizacija obrazovanja i kontrola nastavnog kadra, praćena sve većom pasivizacijom dece i roditelja. U tih nekoliko trendova mogao bi se opisati i novi Nacrt Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (ZOSOV), najvažniji dokument za ovu oblast. Danima struka govori o spornim tačkama ovog Nacrta.

Za početak, javna rasprava više je podsećala na špijunski triler. Održana je iza zatvorenih vrata, uz odlaganje mobilnih telefona i strogu zabranu pristupa medijima. Uz to, organizovana je samo jedna rasprava i to u jeku letnjeg raspusta.

Zamerki je mnogo. Recimo, predlogom se iz zakona briše izričito pravo učenika na udruživanje u različite grupe i klubove, dok se Učenički parlament krajnje marginalizuje. Njegovi predstavnici bi sastancima Školskog odbora prisustvovali isključivo na poziv predsednika i samo kada se raspravlja o strogo određenim temama. Ista sudbina bi čekala i Savet roditelja – broj članova bi se smanjio, a ionako skromne nadležnosti dodatno suzile. Opasna novina je namenjena i za nastavni kadar: direktori bi dobili moć da samostalno suspenduju licencu nastavnicima, bez ikakve nezavisne stručne procene. Ranijim zakonskim rešenjem, ministar je dobio završnu reč kada se radi o direktorima škola.

Usvajanjem tih predloga, kaže za “Vreme” profesor Aleksandar Baucal, šef Katedre za psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, škole bi, ukratko, postale lošije mesto za decu, nastavnike i roditelje. Iskustva evropskih zemalja, kako on objašnjava, pokazuju da centralizacija upravljanja ugrožava kvalitet škola. Mi u Srbiji već vidimo njene negativne efekte, a novim Nacrtom to bi se još intenziviralo.

“Ako je škola samo ‘ispostava’ Ministarstva, onda ona neće pružati kvalitetno obrazovanje svojim učenicima. U centralizovanom sistemu, škola nije deo lokalne zajednice, već postaje neka vrsta ambasade Ministarstva u lokalnoj zajednici”, smatra profesor Baucal, objašnjavajući dalje da, kao što ambasador neke zemlje u Srbiji više vodi računa da se uskladi sa interesima svoje vlade, tako i direktori škola u centralizovanom sistemu više vode računa o interesima ministra nego o interesima učenika i nastavnika. Kada bi vlast bila zainteresovana za dobrobit učenika, nastavnika i društva, ona bi delala u suprotnom smeru – ka autonomiji škole.

foto: marija janković

“Ovim promenama trenutna vlast nam poručuje da smatra da škole pripadaju stranci na vlasti a ne građanima, i da su spremni da žrtvuju interese učenika i društva kako bi ostvarili svoje stranačke interese”, ocenjuje Baucal.

Bliži se prvi septembar, početak školske godine i vreme za onu krilaticu Peščanika – ako vam je dobro, onda ništa. Kako je (u) osnovnim školama u Srbiji? Koje su bolne, a koje svetle tačke ovdašnjeg osnovnog obrazovanja? Kakvo nas sutra čeka?

NESKLAD IZMEĐU UČIONICE I ŽIVOTA

Jedan od upadljivih problema je veliki broj funkcionalno nepismenih petnaestogodišnjaka. Naime, prema PISA podacima, svaki treći osmak je funkcionalno nepismen. To znači da oni ne mogu da shvate celinu poruke, povežu ono što su čuli sa drugim znanjima, primene naučeno, iskorače iz ponavljanja činjenica… Drugim rečima, vlada nesklad između učionice i života.

Stručnjaci godinama upozoravaju na ključne uzroke: insistiranje na reprodukciji naučenog i preobimno gradivo, krcato nepotrebnim detaljima, pogotovo u vremenu u kojem su čitavi svetovi dostupni u nekoliko klikova.

Kako iskoreniti puku reprodukciju kao model učenja? Jedno je individualni entuzijazam, kreativni pojedinci koji daju dušu da bi u deci razvili kreativnost i slobodno mišljenje, podržali ih u onome u čemu su dobri, naučili ih da razlikuju bitno od nebitnog, podsticali empatiju i razgovor. Međutim, kako bi celokupni sistem trebalo da podrži takve nastavnike?

Osnova za tu promenu, ističe profesor Baucal, već postoji u strateškim i zakonskim dokumentima, znaju kako da ga primene naši stručnjaci, a uvek se može gledati i ka zemljama koje su taj put prošle: “Ključni koraci su da školama i nastavnicima obezbedimo autonomiju, programe svedemo na najvažnije sadržaje, škole adekvatno opremimo i nastavnicima obezbedimo kontinuiranu profesionalnu podršku.”

Takva promena je moguća u roku od pet godina, ali bi morala da dođe u sinergiji univerziteta, nastavnika, sindikata, učenika… Razlog iz kog se ona ne događa je, po Baucalu, u nedostatku političke volje u vrhu vlasti, kojoj slabije obrazovani građani više odgovaraju.

SVE DUBLJI JE JAZ

Poređenja radi, na PISA testu čak 36 odsto učenika iz Srbije nije dostiglo osnovni nivo čitalačke pismenosti, dok je u EU taj rezultat prosečno 26 odsto. U matematici je odnos 43 odsto prema 29 odsto, dok u nauci 35% đaka u Srbiji ne dostiže osnovni nivo, a 24 odsto u EU. Kako ističe Srđan Verbić u tekstu BOŠ-a “Progovori o pregovorima”, sama postignuća nisu toliki problem “koliko je zabrinjavajući udeo učenika bez osnovnih kompetencija. “Drugim rečima, Srbija relativno dobro obrazuje deo svojih učenika, ali nije u stanju da obezbedi da svi učenici dostignu barem osnovni nivo čitalačke, matematičke i naučne pismenosti”, zaključuje bivši ministar Verbić.

Istovremeno, sve je više petica. Na skupu održanom 2021. u SANU, navedeni su podaci da je u tri prethodne školske godine 40–45 odsto učenika imalo odličan uspeh, a 14 procenata je steklo Vukovu diplomu. Kada se te dve informacije ukrste, postavlja se pitanje – šta ocene pokazuje, odnosno čega su one merilo?

U publikaciji “Ključni podaci o obrazovanju u Srbiji” (2021), Ivan Ivić, Ana Pešikan i Aleksandar Kostić kao slabu tačku navode odsustvo objektivnih, spoljnjih ocenjivanja znanja. Analizirajući rezultate na završnom ispitu – kao praktično jedinoj takvoj proveri – oni su zaključili da, ako je prosečan broj poena na završnom ispitu 11 od 20, onda je to ozbiljan alarm.

Da li ga ko čuje? Da li se nešto menja?

Rezultati iz školske 2024/2025 (Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, ZVKOV) kažu sledeće: osmaci su na završnom testu iz srpskog jezika i književnosti imali 11,59 poena, iz matematike 11,78 i 13,83 na trećem testu; svaki osmi osnovac ima diplomu “Vuk Karadžić”, dok je, recimo, u Nišu i Leskovcu svaki peti osmak – vukovac. Autorka izveštaja ističe da bi se, iako očito postoji povezanost između ocena i postignuća na testovima, očekivalo da ona bude upečatljivija.

Konačno, kada je reč o analizi po okruzima, više od polovine okruga ima ispodprosečna postignuća na sva tri testa, što je takođe podatak koji se ponavlja iz godine u godinu. Ova razlika između regiona otvara pitanje pravednosti ovdašnjeg obrazovnog sistema. Tu je izrazita nejednakost romske dece, dece iz siromašnih, te porodica sa niskim stepenom obrazovanja i iz seoskih sredina… Recimo, na PISA testiranju od pre nekoliko godina, 53 odsto dece iz siromašnijih porodica ostalo je ispod nivoa dva iz matematike, naspram svega 23 odsto njihovih vršnjaka iz porodica sa visokim socioekonomskim statusom; slično je i kod čitalačke pismenosti, gde je taj odnos 51 naprema 22 odsto. Ta činjenica posebno zabrinjava i profesora Baucala: “Deca iz manje razvijenih opština i iz siromašnijih porodica izložena su daleko većem riziku od funkcionalne nepismenosti.” Na taj način deci koja su rođena u siromaštvu praktično su smanjene šanse da jednog dana iz njega izađu.

O SEJANJU I ŽETVI

Istraživanja jasno pokazuju korelaciju: što je više ulaganja u obrazovanje, to su bolji rezultati učenika. Stoga, odnos jedne države prema obrazovanju dobro se čita iz dva podatka: koliko novca izdvaja i na šta ga tačno troši. Godinama je taj budžet oko 3,5 odsto BDP-a, dok u EU varira od 4,5 do 7 odsto.

Dodatni problem u Srbiji leži u činjenici da čak 90 odsto tih sredstava odlazi isključivo na plate prosvetnih radnika, a ostalo na unapređenje nastave, opremljenost škola… Ovakva politika nije samo neodgovorna prema budućnosti jer šalje poruku da je obrazovanje nebitno, pa i, ako se imaju u vidu i drugi potezi vlasti, nepoželjno, već je autodestruktivna i iz ugla ekonomije i razvoja, jer slabo obrazovano stanovništvo u savremenoj podeli rada nužno izvlači deblji kraj.

To (ne)izdvajanje sredstava iz budžeta vidi se i u onom najosnovnijem: svojevremeno je u istraživanju Cinsa iznet podatak da u najmanje 87 školskih objekata ne postoje ili ne rade toaleti ili lavaboi, i da taj broj raste. U većini škola, čak i u Beogradu, roditelji kupuju sapun i toalet papir, a stanje toaleta je takvo da deca izbegavaju da u njih uopšte idu. I tu priča o osavremenjivanju i opremljenosti učionica, razvojnim projektima, raznim uređajima i salama već postaje donekle uzaludna. Konačno, ovde je, osim odsustva političke volje da se razvija obrazovni sektor, i položaj tog ministarstvu u raspodeli – ono je mahom ministarstvo za potkusurivanje; obrazovni sistem je kao neprestana spirala nezavršenih reformi.

“Da bismo prekinuli ciklus u kojem svaki novi ministar započinje ‘svoju’ reformu, trebalo bi revitalizovati Nacionalni prosvetni savet kao krovno stručno telo koje bi obezbeđivalo kontinuitet reforme uprkos promenama vlasti, koje su sasvim normalne u demokratskom društvu. U njemu moraju da sede stručnjaci od profesionalnog integriteta, kojima mogu da veruju nastavnici, roditelji, direktori i građani”, smatra profesor Baucal.

NEKI NOVI KLINCI

U pomenutoj publikaciji SANU navodi se da polovina nastavnika u osnovnim i srednjim školama nema stalni radni odnos. U prethodne dve godine se po velikom broju otkaza jasno videlo koliko to zapravo služi kao mehanizam da se nastavni kadar drži “poslušnim”. Novim Nacrtom situacija bi samo postala još nepodnošljivija.

“Od nastavnika, koji su visokoobrazovani ljudi, očekujemo da obrazuju našu decu i da ih pripreme za njihovu budućnost, dok ih istovremeno tretiramo uglavnom kao izvršioce pretrpanih programa, zatrpavamo administracijom i ostavljamo im sve manje profesionalne autonomije. Plate su odlična ilustracija”, kaže Aleksandar Baucal.

Naime, plate nastavnika su ispod republičkog proseka: nastavnik početnik je u 2026. primao 111.467 dinara, a nastavnik sa 30 godina staža 132.670 dinara. A prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, prosečna neto zarada zaposlenih sa nivoima kvalifikacija 7 i 8, koje imaju nastavnici, bila je skoro 160.000 dinara.

Akademik Vladimir Kostić je o budućnosti obrazovanja u Srbiji svojevremeno objavio tekst pod naslovom “Da li će nam samo mazohisti učiti decu”, a započeo ga je rečima: “U selu mog oca, i to nije apokrifno, samo su učitelja zvali ‘gospodine’… Danas smo ih, međutim, smestili na margine društvenog značaja, slabo ih plaćamo, a ponekad ih i bijemo, sami ili ih biju naša zapuštena deca, ako ne izađu u susret prevashodno roditeljskom barabluku.”

Već danas je veliki problem to što nedostaju nastavnici prirodnih nauka; kada ove starije generacije odu u penziju, tek tada će se videti koliko je to brisani prostor.

Međutim, u moru loših, stiže i pokoja dobra vest – veliko iznenađenje ovog upisnog roka je Učiteljski fakultet u Beogradu, gde je interesovanje toliko poraslo da neće biti drugog upisnog kruga.

Kako to vidi profesor Baucal? “Uprkos svim teškoćama o kojima smo govorili, postoje mladi ljudi koji i dalje žele da budu učitelji i nastavnici i koji veruju da taj poziv ima smisla. Verujem da su studentski, nastavnički i građanski protesti tome doprineli. Naša dužnost prema njima je da konačno promenimo stanje u obrazovanju i da im ostavimo škole u kojima će moći da budu dobri nastavnici, a ne poslušni činovnici neke buduće vlasti.”

foto: privatna arhiva

Priča o baštovanu Peđi

Čitali smo Šešir profesora Koste Vujića. Skoro svaka priča o profesionalnom i životnom uspehu krije u sebi onog jednog nastavnika koji je đacima otkrivao svetove. Roditelji znaju dubinu zahvalnosti prema onim ljudima koji su baštovani dobra za njihovu decu. Otuda bi bilo kakva analiza obrazovnog sistema bila krnja bez onih pojedinaca – a ima ih – koji čine razliku.

Predrag Starčević je učitelj iz Pančeva, odnedavno u penziji. O njemu bi mnogo moglo da se kaže, ali ukratko, nekoliko biografskih crtica: završio je Studije holokausta u Jerusalimu; dobio je nagradu “Prosvetitelj” Fondacije Alek Kavčić, a novac od nagrade ide na “Karavan saosećanja” – Peđa putuje Srbijom, ide po školama i trudi se da razvija saosećanje kod mladih. Držao je radionice deci sa specifičnostima u razvoju i autizmom, deci i odraslima pogođenim ratom, kao i odraslima sa invaliditetom. Autor je knjige Mostovi prijateljstva. Želi da ode u Afriku, gde bi radio sa decom iz ratnih područja ili nastavnicima koji rade sa njima. Takođe, član je Upravnog odbora Udruženja Mijelom Srbije, koje se trenutno bori za inovativne lekove: “Mi smo 2024. godine izborili jedan jedini inovativni lek, a u Evropi se koristi preko 10 inovativnih lekova za ovu retku vrstu raka koštane srži.”

To je sve Peđa. A razgovor počinjemo upravo temom saosećanja.

“Kada su počele one devedesete, preispitivao sam se šta su prave vrednosti. Malo sam lutao, ali sam kasnije postao siguran: svi tamni istorijski talasi prođu, a te vrednosti su svevremene. Jedino saosećanje može da promeni i Srbiju i svet. Bila bi prava stvar da se u škole uvede jezik saosećanja.

Na to se nadovezuje sećanjem na ono što ga je zauvek obeležilo: tih ratnih godina vodio je u Grčku decu koja su u sukobima ostala bez roditelja. Mesecima je bio tamo. I zato, kada uđe u učionicu i vidi da je neko oborio stolicu ili se popeo na klupu, samo pomisli – neka su ova deca zdrava.

Da li je biti učitelj posao ili poziv, pitam.

“Misija, odgovara učitelj Starčević. “Jer ne učimo decu samo računskim operacijama i gradivu, učimo ih tim trajnim vrednostima. Učimo ih da se raduju životu. Važno je i da, kada urade nešto uspešno, odžive taj osećaj radosti, da nađu vreme za osećanja.”

Zatim, tu je onaj vaspitni momenat: razvijanje socijalne i emocionalne inteligencije, građenje kolektiva kroz svest o tome da je svako dete različito, ali da u takvom kolektivu svako ima svoje mesto. Izraz o učiteljima-baštovanima čije se seme negde primi a negde ne, ali koji moraju da zalivaju te biljke-đake ljubavlju i poštovanjem, jer poštovanje je važan segment ljubavi u svakom odnosu, čula sam upravo od Starčevića.

Ali kako to sve činiti u jednom rigidnom sistemu?

“Ja sam od samog početka, još od prvog časa, kada je u čitankama bio tekst o drugu Titu koji greje ranjenog vojnika, imao smelost da uvodim inovacije. Krenuo sam tako što sam deci na časovima puštao klasičnu muziku. Uredili smo učionicu dok smo radili Malog princa: deca su pravila kolaže, iscrtali smo mural na zidu, donosili su ribice i akvarijume, ptice, terarijum sa insektima, hrčka i mnogo biljaka.”

Što se tiče gradiva, nije sve obrađivao i zbog takvog pristupa nikada nije imao loša iskustva. Jednom se na roditeljskom sastanku povela diskusija o tome da je suviše blag sa učenicima, na šta je jedna majka odgovorila: “Nije on blag, on samo ima svoje prioritete.”

Kada je reč o gradivu, imao je dva prioriteta. Prvi je bio da se pročitaju sve lektire od prvog do četvrtog razreda, pri čemu je uvodio i lektiru po izboru, mimo preporuka Ministarstva, pa su deca predstavljala knjige koje su im se dopale. Drugi zahtev bilo je naizust znanje tablice množenja i deljenja, kao i sabiranja i oduzimanja. “U svemu ostalom insistirao sam na uzročno-posledičnim vezama i logičkom razmišljanju”, objašnjava Starčević.

Kao još jednu bitnu stavku izdvaja interdisciplinarnost nastave. Ta naizgled teška reč u praksi znači upravo razvijanje kreativnosti. Obrađuje se jedna nastavna jedinica – tu je tekst, pa će dete nešto na osnovu njega nacrtati, uz to će ići muzika, a onda će moći da napiše svoju priču i sve to objedini plesom.

Problem je, smatra on, baš kao i mnogi drugi, to što su plan i program preglomazni i kruti, a udžbenici prepuni nepotrebnih činjenica. Taj program mora da se rastereti.

Daje i plastičan primer: “U četvrtom razredu mi po nekoliko meseci delimo sedmocifrene i osmocifrene brojeve trocifrenim i četvorocifrenim. Na času jedva stigneš da uradiš dva-tri takva zadatka i to pod uslovom da nisu tekstualni. Prvo se preznojava nastavnik da dete ne bi otišlo kući sa greškom, onda se preznojava dete, a na kraju taj isti domaći zadatak kod kuće čeka roditelja.”

Konačno, Peđin prioritet je i pitati dete kako je. A da li sistem daje nastavniku to vreme? Tu se vraćamo na saosećanje. Oduvek je bilo toga da se deca pobiju ili povuku za kosu. “Ključno je da se takvi problemi rešavaju kroz razgovor: kako se ti osećaš, a kako onaj koga si udario? I kako se osećaš kada to čuješ? Zatim, kako se osećaju druga deca koja to gledaju. U početku ide teže, posebno sa decom koja su u kući naviknuta na agresiju, ali kasnije ona mahom preuzmu ovakav model rešavanja sukoba. Od petog razreda to već mogu sama”, ističe Starčević.

I danas pita svoje nekadašnje učenike kako su, prati njihove životne putanje i ponosan je na ono što su postali. “Sreća je kad nas deca nadrastu”, kaže, pa smejući se dodaje da u tim njihovim uspesima, i tome kakvi su kao stručnjaci i kao ljudi, ima i njegove zasluge.

Zato je, kako ističe, i pružio podršku studentima na prvom protestu koji su organizovali u Pančevu, jer to su njegovi đaci za ceo život. A kako vidi te svoje bivše đake, te studente koji su u poslednje dve godine u centru društvene pažnje?

“Toliko kreativnosti, pameti, šarma mladih… A s druge strane, probudili su se i oni koji su u svojim ljušturama godinama ćutali. Kao član Internacionalne akademije za etiku, pisao sam rad o njima i svako veče bih otplakao.”

Zašto su studenti izazvali toliko suza? “Svih ovih godina, od devedesetih naovamo, nas uče samo da se branimo. Postavljen je takav sistem vrednosti da ćeš uspeti srazmerno tome koliko nekoga napadaš ili vređaš. Naši ljudi nisu naviknuti da primaju lepotu. I onda vidite studente, i takvu mladost, i takvu snagu… Ta lepota udara čoveka u srž bića i budi suze. A suze uvek dolaze od ljubavi.”

Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! _Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.