Dobar deo režima rehabilitira Mladića zbog rehabilitacije vlastitog ratnog i političkog puta. Pogani mit o junačkom generalu potreban im je kako bi predstavili čitav srpski narod kao njegove i svoje saučesnike
Niko nije morao čekati režimske „službene glasnike“ da vidi odnos vlasti prema smrti Ratka Mladića. Čovjeku je dovoljno da prođe ulicama Beograda i sve će mu biti jasno. Čitalac zna – riječ o bezbrojnim muralima i grafitima koji slave Mladića kao „srpskog heroja“.
Tu praksu lično je započeo Aleksandar Vučić. U radikalsko doba lijepio je preko tabli „Bulevar Zorana Đinđića“ natpise „Bulevar Ratka Mladića“. Za dobar dio njegovog biračkog tijela, general osuđen na doživotnu robiju zbog genocida i zločina protiv čovječnosti i dan danas predstavlja „nacionalnu veličinu“.
Koliku, opet je pokazao Vučić. Kada je Generalna skupština Ujedinjenih nacija u maju 2023. usvajala rezoluciju koja 11. jul proglašava Međunarodnim danom sjećanja na žrtve genocida u Srebrenici, te osuđuje negiranje genocida i veličanje ratnih zločinaca, predsjednik Srbije se svom snagom borio protiv ovog dokumenta. Išao je dotle da se prilikom glasanja na plenarnom zasjedanju ogrnuo zastavom Srbije, a isto to su uradili i ministri u Beogradu prilikom kolektivnog gledanja televizijskog prijenosa.
Radikali/naprednjaci nikad nisu propustili priliku da osramote zemlju i narod. Da li je itko od njih shvatio da se protivljenjem Rezoluciji UN bore za Mladićevu rehabilitaciju? Jeste, bez brige. I to baš u UN, osnivaču Haškog tribunala koji je Mladića osudio za genocid u Srebrenici? Nego što – bili su svjesni i toga.
Ali zašto su za nacionaliste i šoviniste Mladićev lik i njegovo delo toliko privlačni? Pogotovo kada su Milošević, Karadžić i druge vedete iz devedesetih odavno zaboravljene?
Stvar je u mitu koji je Mladić o sebi stvarao, a Milošević, Šešelj i slični gurali svim silama. Ukratko: predstavljao se kao vojničina, beskompromisni profesionalac, branilac i osvetnik Srba, general koji ne šljivi živu silu…
Naravno – bio je sve suprotno. U stvarnosti, radilo se o opskurnom gospodaru rata ogrezlom u krv i ratne zločine, trajno opijenim Miloševićevim tapšanjem po ramenu i podilaženjem okoline. Nikad taj nije preuzeo nikakvu odgovornost ni za što, niti pokazao mrvicu kajanja. Koliko je imao moralne i svake druge hrabrosti, pokazalo je i njegovo dugogodišnje skrivanje po „pacovskim kanalima“.
Ali Mladić je uvijek mogao računati na radikale/naprednjake, socijaliste i gomilu njihovih trabanata – otvorenih, potajnih i nerijetko kukavičkih. Rehabilitirajući ga potajno, ujedno su rehabilitirali vlastiti ratni i politički put. I njemu i njima je trebao pogani mit o junačkom generalu kako bi predstavili čitav srpski narod kao njegove i svoje saučesnike.
To će reći da su Vučić i ekipa u tišini inspirirali Mladićeve murale, a glasno relativizirali ratne zločina i istorijski revizionizam. Moglo im se. Kontrolirajući devedeset posto medija i konstantno normalizirajući nenormalno, razvalili su politički i javni život.
Ovdje je izvjesno samo da će oporavak biti dug. A jedan od zadataka na tom planu biće i stavljanje Mladića na mjesto u istoriji koje mu pripada. Neće ono biti ni blizu generalima Mišiću ili Koči Popoviću, ali i te kako hoće generalu Milanu Nediću.
Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.
Zbog čega bi za Milenka Jovanova ispalo bolje da je u Kragujevcu klečao i tihovao kao onomad direktor Jovine gimnazije u Novom Sadu nego što je govorio o dijalogu i programima? I zašto mu ne veruje ni poslednji crnokapuljaš
Hašim Tači je bio zločinac i kad je kao predsednik sedeo sa Vučićem i baronesom Ešton. Sada je samo osuđen. O licemerju u „regiji“ i plemenskom moralu koji prevazilazi krvna zrnca
Prvi na Studentskoj listi Ilija Srdanović bi oberučke trebalo da prihvati poziv na TV duel Aleksandra Vučića, prvog na listi Ujedinjena Srbija. Naravno, pod određenim uslovima
Naprednjaci su ugrabili sve notare da bi prvi predali listu. Bio je to mali autogol – jer studenti su od prikupljanja potpisa napravili feštu i odličnu reklamu. Tako nekako će izgledati cela kampanja
Zašto režimu trebaju mržnja i podele? Kako su na njih odgovorili studenti? Kome i zbog čega smeta Kesić i društvo iz emisije „24 minuta“? I kako su opozicione stranke završile u izbornoj fusnoti
Zbog čega bi za Milenka Jovanova ispalo bolje da je u Kragujevcu klečao i tihovao kao onomad direktor Jovine gimnazije u Novom Sadu nego što je govorio o dijalogu i programima? I zašto mu ne veruje ni poslednji crnokapuljaš
Hašim Tači je bio zločinac i kad je kao predsednik sedeo sa Vučićem i baronesom Ešton. Sada je samo osuđen. O licemerju u „regiji“ i plemenskom moralu koji prevazilazi krvna zrnca
Prvi na Studentskoj listi Ilija Srdanović bi oberučke trebalo da prihvati poziv na TV duel Aleksandra Vučića, prvog na listi Ujedinjena Srbija. Naravno, pod određenim uslovima
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
