Foto: AP Photo/Martin MeissnerŠta je nagnalo komandanta Vojske Republike Srpske da posle tri decenije profesionalne službe pogazi ne samo oficirsku čast već i sve ljudsko u sebi, i otisne se na put koji će se završiti u pritvorskoj jedinici u Sheveningenu
Nekadašnji komandant Glavnog štaba Vojske Republike Srpske (VRS) i čovek koji je pred Haškim tribunalom pravosnažno osuđen za genocid nad bosanskim muslimanima u Srebrenici, umro je u zatvoru.
O tome kako je pukovnik Jugoslovenske narodne armije postao đeneral VRS i ratni zločinac svojevremeno je pisao novinar „Vremena“ Dejan Anastasijević.
Istražujući šta je nagnalo Ratka Mladića da posle tri decenije profesionalne službe pogazi ne samo oficirsku čast već i sve ljudsko u sebi, i otisne se na put koji će se završiti u pritvorskoj jedinici u Sheveningenu, Anastasijević se najpre pozvao na priču iz vremena dok je Mladić još bio „mlađani pukovnik“, komandant Kninskog garnizona JNA.
Ta priča kaže, pisao je Anastasijević, da je Mladić u drugoj polovini 1991, početkom rata u Krajini, primetio grupu vojnika koji su sa kapa poskidali crvene zvezde i zamenili ih četničkim kokardama.
Mladić je tada, navodno, postrojio te vojnike, posegnuo u džep i odatle izvadio pregršt hrvatskih vojnih oznaka, među kojima i nekoliko slova „U“. „Ovo sam poskidao sa mrtvih ustaša“, rekao im je tada Mladić, „a koga vidim da nosi kokardu, proći će isto kao te ustaše.“
Nije prošlo ni nekoliko meseci, a Mladić je postao general, pa đeneral i oficirsku šapku zamenio kopijom kape vojvode Mišića, a petokraku kokardom Republike Srpske. Nekoliko godina kasnije, Mladić se krupnim crvenim slovima upisao u istoriju kao organizator najstrašnijeg zločina počinjenog u Evropi nakon Drugog svetskog rata.
Anastasijević u svom tekstu ističe i da to nije metafora, jer je na vojnoj mapi iz štaba Vojske RS koju su mediji objavljivali u nekoliko navrata, predeo oko Srebrenice bio zaokružen crvenim flomasterom. Pored ivice kruga, Mladićevim krupnim, gotovo dečjim rukopisom piše: „Ovo je bilo i sada je srpsko!“. Da bi se uklonio svaki trag sumnje, Mladić se ispod ove rečenice potpisao i stavio datum: 12. 07. 1995.
„Bio je, bez sumnje, ubeđen da će ta potpisana mapa jednog dana visiti u beogradskom Vojnom muzeju. Umesto toga, uvršćena je u dokazni materijal Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, a nakon suđenja će verovatno postati muzejski eksponat, ali u jednom od nekoliko postojećih muzeja genocida“, pisao je Anastasijević.
U tekstu „Kako se Ratko Mladić odao genocidu“, Anastasijević kao osnovnu temu obrađuje upravo taj fenomen: kako se profesionalni oficir koji, na osnovu svega što se zna o njemu, do rata nikad nije pokazivao ni trunku nacionalizma, za kratko vreme pretvorio u bezdušnog dželata.
„Kad se čovek prošeta kroz galeriju svetskih (i lokalnih) zlikovaca, gotovo uvek se može prepoznati motiv, koji je obično, kako je to na Ajhmanovom primeru pokazala Hana Arent, najčešće banalan. Karijerizam, vlastoljublje, pohlepa, pa i najobičniji kukavičluk mogu u burnim vremenima da od sasvim prosečnih ljudi naprave monstrume, kad se uključe u nekakav istorijski poduhvat. Mladić, međutim, ne spada ni u jednu od pobrojanih kategorija: bio je, doduše, izrazito ambiciozan u okviru svoje profesije, ali mu se ne može pripisati bonapartizam; premda je često bio u svađi sa Radovanom Karadžićem i bratijom sa Pala, nije mu padalo na pamet da ih jednostavno ukloni i sebe proglasi za Vođu; nije, kao neki, gomilao novac i kvadrate na Dedinju; nije fanatično verovao ni u šta; nije bio ni glup, ni povodljiv, ni kukavica“, pisao je Anastasijević.
Na pitanje šta je Mladića nagnalo da pogazi ne samo oficirsku čast već i sve ljudsko u sebi, nemoguće je dati jednostavan odgovor, istakao je Anastasijević.
Njemu se činilo da se bar jedan deo krije u Mladićevoj predratnoj biografiji.
„On je, gotovo bukvalno, bio proizvod JNA, tačnije njenog Generalštaba u Beogradu, a ostavljajući moral po strani, moglo bi se reći njen najbolji proizvod. Stupivši u vojsku sa navršenih četrnaest godina, kao polaznik Vojnoindustrijske škole u Zemunu, ušao je u instituciju koja je unutar tadašnjeg sistema predstavljala svet za sebe, potpuno odvojenu od ostatka društva koji se, često pežorativno, nazivao ‘civilstvo’. Unutar tog sistema ostao je do penzije, kada ga je haška optužnica naterala u ilegalu, ali se i tada, na osnovu onoga što se zna, uglavnom vrzmao po vojnim objektima i u vojnim stanovima. Ako se izuzme porodica, on sa civilima nije imao nikakve kontakte, osim najnužnijih; verovatno ih je smatrao nekom vrstom nužnog zla, koje postoji da bi vojsci obezbeđivalo neophodan repromaterijal. Politika ga nikad nije zanimala iako je, naravno, bio član Saveza komunista, a u popisu se izjašnjavao kao Jugosloven“, pisao je Anastasijević.
Mladić je mrzeo je kancelarijske i štabne poslove i najbolje se osećao na terenu, među vojskom, a često je i svoju decu vodio sa sobom na vežbe i marševe. I tokom rata, lakše ga je bilo naći u rovovima nego u komandi u Han Pijesku – što mu je donelo veliku popularnost među vojnicima.
„Da nije bilo rata, Mladić bi bez sumnje pred kraj karijere bio unapređen u generala i kao takav dočekao penziju. Ali, kada je zemlja kojoj se zakleo da služi počela da puca po šavovima, Mladić se zatekao u samom središtu vihora, u Kninu, da bi odmah po implementaciji Vensovog plana bio prekomandovan u Bosnu. Tu je njegova transformacija stvarno počela: Jugoslavija se raspala, ali jedna stvar je ostala: JNA, koja je, istina, promenila ime, oznake, ideologiju i etničku strukturu, ali je strukturno ostala gotovo nedirnuta. Civilni život je nestao kao grudva na suncu a vojska, u kojoj je Mladić bio svoj na svome, praktično je postala sve i svja, barem tamo gde je Mladić bio. Pružila mu se prilika da veštine stečene tokom školovanja i na vežbama počne da koristi u stvarnom životu, i da umesto imaginarnih ‘plavih’ tuče stvarne neprijatelje. Istorija mu je dala ponudu koju nije mogao da odbije“, pisao je Anastasijević.
Naglasio je i da je Mladić, kao što je „reda radi, za potrebe službe“, prihvatao Titovu verziju komunizma, tako je, bar u početku, „gotovo nevoljno usvojio srpski nacionalizam: to se od njega tražilo da bi mogao da radi ono što je jedino voleo da radi – da ratuje“.
„Zgodno se potrefilo da su neprijatelji – najpre Hrvatska Vojska, a zatim Armija BiH – bili slabo organizovani i još slabije naoružani, a ukoliko je, kao u Bosni, vojnike bilo teško razlikovati od civila, utoliko gore po civile. Imao je izraziti dar za javne nastupe, tokom kojih se uspešno predstavljao, što bi rekao Karadžić, kao ‘oficirčina’. Strani novinari, a još više strani oficiri u mirovnim snagama, bili su pod dubokim utiskom: u poređenju sa ofucanim, nedisciplinovanim kadrom Armije BiH, Mladić je delovao kao primer profesionalnosti. Mnogi su bili skloni da zanemare da je ta profesionalnost bila usmerena na uništavanje ljudskih životа“, pisao je Anastasijević.
Naveo je i da je „poslednji trag nečega što bi se moglo nazvati moralnim skrupulama Mladić ispoljio 12. maja 1992, na zatvorenoj sednici Skupštine RS“.
Na toj sednici su Karadžić i Momčilo Krajišnik izneli ratne ciljeve: razgraničenje srpskog od ostalih naroda, uz grabež više od 80 odsto teritorije BiH, uključujući pola Sarajeva. Mladić je tada rekao:
„Ljudi i narodi nisu piljci niti ključevi u džepu pa ćemo premjestiti tamo amo. … Rat ne možemo voditi ni na svakom frontu niti protiv naroda, ja bih ovdje predložio da mi usvojimo takvu pamet da mi nećemo u rat, a ako budemo napadnuti mi ćemo se braniti i mi nećemo rat protiv Muslimana kao naroda, niti protiv Hrvata kao naroda, već protiv onih koji su taj narod poveli i nahuškali na nas… Prema tome, mi ne možemo očistiti niti možemo imati rešeto da prosijemo samo da ostanu Srbi ili propadnu Srbi i ostali da odu. Pa to je, to neće, ja ne znam kako će gospodin Krajišnik i gospodin Karadžić objasniti svijetu. To je, ljudi, genocid.“
„Gospoda Karadžić i Krajišnik su to i bez Mladića znali, ali je ovaj trenutak predstavljao Mladićev lični Rubikon: bio je to čas u kome je mogao da odluči da odbije da učestvuje u tom monstruoznom poduhvatu, zbog čega bi u najgorem slučaju pao u nemilost kod svojih gazda u Beogradu, ali bi mirne savesti otišao u penziju. Na nesreću desetina hiljada mrtvih i stotina hiljada raseljenih, on je odabrao da svojski prione na posao. Srebrenica je bila samo logičan završetak puta na koji je tada svesno stupio“, zaključio je Anastasijević.
Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.
Poljoprivrednici u Srbiji ulaze u novu setvenu sezonu sa većim troškovima i neizvesnim cenama, ali ih ove jeseni dodatno muči suša. U pojedinim delovima zemlje bez kiše nije moguće ni pripremiti zemljište za pšenicu
Skor mobilnosti iznosi 133, što znači da građani Srbije imaju pristup 133 destinacije bez prethodno pribavljene klasične vize
Međunarodna asocijacija za upravljanje projektima je globalna federacija koja okuplja više od 70 nacionalnih organizacija članica
Srbija bi do kraja godine trebalo da dobije zakon o veštačkoj inteligenciji. Osnovno pitanje je koliko su rešenja prepisana iz Akta Evropske unije o veštačkoj inteligenciji primenjiva u Srbiji
Građani svih uzrasta moći će besplatno da prime vakcinu u vakcinalnim punktovima širom Srbije, uz zdravstvenu knjižicu
Režim neće da otvori biračka mesta u inostranstvu i tera ljude da glasaju – noću! Odsecanjem velikog broja birača, izbori su već sada i zvanično neregularni
Predstavnici bivšeg predsednika Srbije u dosadašnje dve TV debate na N1 su se dokazivali u tome ko će biti dostojan proslavljenog naprednjačkog bukača Vladimira Orlića. Nisu došli da razgovaraju, nego na verbalnu šutku
U predizbornoj kampanji Šapić je fizički napao Tatjanu Mićić, aktivisti SNS-a su prebili vladinog službenika na radnom zadatku, a Vučić nikako da obelodani koga je sve pomilovao iz vlastitih redova. Šta im je?
Intervju: Jovo Bakić, sociolog, profesor Univerziteta u Beogradu
Pobedićemo, narod pravi kampanju za sve nas Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
