Američko “hapšenje” Nikolasa Madura 3. januara otvorilo je 2026. i poslalo jasnu poruku da situacija na svetskom planu postaje sve složenija, nekontrolisanija i nepredvidljivija. Januar se ne može tumačiti bez Trampa, ali se ne sme ni svesti samo na njega.
Spolja, Trampovo imperijalno samopozicioniranje govori jezikom sile: od insinuacija da bi se “Venecuelanski scenario” mogao ponoviti drugde, do provokacija oko Grenlanda i stalnih pretnji carinama. U svim krupnim dešavanjima Tramp se postavi kao neizostavni posrednik i bilo da se radi o Iranu, Gazi ili Ukrajini, nudi “rešenja” zasnovana na uslovljavanju i zastrašivanju.
Ključ je, međutim, u tome što ta politika ima i svoju unutrašnju dimenziju. Dok spolja testira dokle može ugrožavati tuđi suverenitet, Tramp kod kuće pomera granice upotrebe sile nad sopstvenim stanovništvom. U Mineapolisu je u januaru, u dva odvojena incidenta tokom federalnih imigracionih operacija, ubijeno dvoje američkih državljana. Bela kuća još uvek nije ozbiljno osudila ova ubistva, niti je utvrđena odgovornost za njih.
Šta nam onda prvi mesec 2026. govori o promeni odnosa snaga u svetu i gde je u svemu tome Srbija?
IMPERIJALIZAM NA TRAMPOV NAČIN
Januar je počeo fotografijom venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura na američkom ratnom brodu u sivoj Najki trenerci, sa povezom na očima i lisicama na rukama. Fotografija je objavljena kao trofej koji šalje poruku da ako Vašington odluči, šef bilo koje države može biti uhapšen, a suverenitet važi sve dok ne postane prepreka za interese SAD.
Vojno-politička demonstracija moći trajala je oko dva i po sata, koliko je bilo potrebno da specijalne jedinice uđu u Karakas, zarobe Madura i suprugu i prebace ih na američki vojni brod. Zvanično objašnjenje bilo je da Maduro ide u Njujork kako bi se suočio sa optužbama vezanim za kriminal i trgovinu narkoticima. Međutim, Tramp je ubrzo dao “smisao” celoj operaciji govoreći o “privremenom upravljanju” Venecuelom kako bi američke naftne kompanije dobile pristup resursima “koji im pripadaju”.
Nastavljajući da se ponaša u maniru “vođe sveta”, Tramp je fokus prebacio na Grenland. Razmatrao je opcije poput “preuzimanja” uz mogućnost upotrebe vojske, ali je retoriku, zbog reakcija saveznika, pomerio ka prividu pregovaranja. Paralelno, Kanada je u januaru dobila svoju verziju pretnji. Tramp je zapretio carinama od 100 odsto, ovog puta zbog kanadskog približavanja Kini, dok je istovremeno provlačio pretnje usmerene ka drugim državama, među kojima je i Kuba.
A onda se pojavila slika iste politike, ali na unutrašnjem planu. U dva odvojena incidenta tokom operacija Službe za imigraciju i carinu (ICE), pripadnici ove službe ubili su dvoje američkih državljana. U Mineapolisu je 7. januara iz vatrenog oružja ubijena 37-godišnja Rene Gud, a dve i po nedelje kasnije, mnogobrojnim hicima u leđa i Aleks Preti. Iako su građani već bili na ulicama protestujući zbog intervencija pripadnika ICE, njihov broj se značajno povećao posle prvog ubistva, a nakon drugog proširio i na druge gradove. Lokalne vlasti su zatražile da se ICE povuče iz Minesote. Federalne vlasti su tvrdile da su agenti reagovali zato što su bili ugroženi, a politički vrh da se zahtevima za odgovornost “podstiče pobuna”. Snimci i svedočanstva sa lica mesta dokazali su potpuno suprotno – otvoreno nasilje agenata ICE-a nad američkim stanovništvom.
Neosporan je zaključak da američka vlada širi granice svoje nekažnjivosti, i spolja i iznutra. Upravo je zato Davos bio idealna pozornica za Trampa da pokuša da učvrsti poziciju SAD i testira do koje mere druge države pristaju na novi svetski poredak.
DAVOS 2026: KO UPRAVLJA KRIZAMA
Svetski ekonomski forum, pod nazivom “Duh dijaloga”, okupio je lidere iz više od 130 zemalja. Teme su bile uobičajene: kako sarađivati u podeljenom svetu, rast, ulaganje, odgovorne inovacije, klimatske promene. Međutim, ono što znamo o razgovorima i bilateralnim sastancima nije ogledalo duh dijaloga već borbu za moć.
Ukrajina je bila jedna od tačaka gde se ta logika ogolila. Predsednik Zelenski je pokušao da vrati raspravu na bezbednosne garancije i ubrza tempo odlučivanja. Ova tema se preselila u Abu Dabi, gde su, uz američko posredovanje, 23. januara počeli trilateralni razgovori Rusije i Ukrajine. Pregovori su kratko trajali: vrlo brzo su se zakočili kod dva najteža pitanja – teritorije i bezbednosnog okvira. Moskva je tražila priznanje anektiranih teritorija i “neutralnost” Ukrajine, što u prevodu znači zatvaranje NATO i EU perspektive za ovu zemlju, dok je Kijev odbio teritorijalne ustupke i insistirao na evropskoj i bezbednosnoj dimenziji.
Sa druge strane, čim je Forum završen, Savet EU je 26. januara dao finalno zeleno svetlo uredbi o postepenom ukidanju uvoza ruskog gasa. Uredba uvodi zabranu i za LNG (tečni prirodni gas) i za gas iz cevovoda, uz prelazne rokove za postojeće ugovore. Predviđena puna zabrana uvoza ruskog LNG-a važi od početka 2027, dok se zabrana uvoza ruskog gasa iz cevovoda primenjuje od jeseni 2027, uz mogućnost pomeranja krajnjeg roka do 1. novembra 2027. u izuzetnim okolnostima.
Druga važna tačka bio je Trampov “Odbor za mir” (Board of Peace). Uspostavljen u Davosu kao nova američka inicijativa za posredovanje u krizama, sa Gazom kao prvim poljem primene, na papiru zvuči kao institucionalizacija mirovnog angažmana. Detaljnija analiza ukazuje na tendencija da se postojeći sistem UN omalovaži i, posledično, zameni. Uprkos Trampovom negiranju, lako je uočiti težnju da se upravljanje mirom u svetu prenese na platformu pod vođstvom Vašingtona, uz pravila koja Tramp postavlja.
Treća, najneugodnija situacija u Davosa je vezana za Gazu. Dok izraelske operacije i razaranje u Pojasu Gaze traju i broj žrtava raste, Džared Kušner je učesnicima Foruma predstavio plan o “Novoj Gazi” (“New Gaza”). Ovaj razvojni projekat predviđa stambene i poslovne zone, industrijske parkove i uređenu obalu, najpre u Rafi, oblasti koja je pod izraelskom vojnom kontrolom. Umesto političkog okvira za mir i zaštite civila, u prvi plan su stavljeni turizam, investicije i komercijalni “potencijali” prostora. Zato su svetski mediji ovaj nastup opisali kao hladan investicioni predlog koji zanemaruje sadašnjicu i prevodi rat u tržišnu priliku.
Posle Venecuele, “Odbora za mir” i slajdova o “Novoj Gazi”, čini se da globalna politika sve više počinje da se okreće oko liste želja Vašingtona. Po istom ključu i dešavanja u Iranu su delom predstavljena kao još jedna kriza u kojoj SAD (treba da) ima ulogu arbitra.
PROTESTI U IRANU
Protesti u Iranu počeli su 28. decembra 2025, nakon novog pada iranskog rijala i skoka cena. Najpre je počelo zatvaranje radnji i okupljanje u delovima Teherana, a početkom januara protesti su se proširili na više gradova i dobili otvoreniji antirežimski karakter. Ubrzo je usledio nasilni odgovor režima i prve žrtve. Uz pojačanu represiju na ulicama, uvedene su široke restrikcije interneta i telefonskih veza, a 19. januara zabeležen je hakerski upad u satelitski signal državne televizije. To je dodatno naglasilo koliko je kontrola medija ključna za režim. U takvom ambijentu, bez pristupa informacijama, sa brojem mrtvih i uhapšenih lako se manipuliše. Zvanične institucije i organizacije za ljudska prava iznosile su različite procene. Ekspertkinja UN Mai Sato 26. januara upozorila je na izveštaje da bezbednosne snage pretražuju zdravstvene ustanove u potrazi za povređenima i hapse ih.
Savet UN za ljudska prava usvojio je rezoluciju kojom se produžava mandat nezavisne istražne misije. Traži se hitna istraga navoda o novim i teškim kršenjima prava, uz naglasak da nalazi mogu biti relevantni i za buduće pravne postupke protiv odgovornih. U isto vreme, SAD su krajem januara poslale nosač aviona sa pratnjom ka Bliskom istoku, uz obrazloženje da je reč o jačanju odvraćanja i zaštite američkih snaga. Iz Teherana su stizale poruke da bi eventualni napad vodio ka scenariju totalnog rata, dok se diplomatskim kanalima istovremeno radi na ograničavanju prostora za eskalaciju.
Do kraja meseca protesti su se smanjivali, zbog državne represije i sve većeg broja ubijenih i ranjenih dok, kako je objavio Teheran, nisu prestali. Januarski talas otpora je prigušen, ali ostaje da se vidi i da li je ugašen.
ŠTA MOŽEMO OČEKIVATI U FEBRUARU
Prvo, 4. februara 2026. ističe Nju START (New START), poslednji preostali američko-ruski sporazum koji ograničava strateško nuklearno naoružanje i obezbeđuje razmenu podataka i inspekcije. Četam Haus ovaj trenutak tretira kao prekid kontinuiteta kontrole naoružanja pošto nestaju poslednje pravno obavezujuće granice za američke i ruske strateške snage. Istek sporazuma ne znači automatsku “trku u naoružanju”, ali znači pad nivoa transparentnosti i razmene informacija. Takav kontekst i okruženje je plodno za sumnje i preispitivanje: da li druga strana povećava broj bojevih glava, da li menja doktrinu ili da li nešto i šta prikriva? Takve sumnja mogu dovesti do pogrešnih procena u kriznim situacijama.
Drugo, krajem januara u medijima se pojavila informacija kako Trampova administracija signalizira Ukrajini da bi američke bezbednosne garancije zavisile od prihvatanja mirovnog aranžmana. Taj aranžman bi verovatno uključio ustupke Rusiji u vezi sa Donbasom, što menja pregovaračku dinamiku na štetu Kijeva. Istovremeno, pitanje pristupanja Ukrajine NATO-u ostaje glavna prepreka pošto se ruski zahtevi o vojnoj neutralnosti i ograničavanju NATO perspektive Ukrajine i dalje sudaraju sa strateškim ciljevima ove zemlje.
Treće, ne nazire se konkretna međunarodna reakcija koja bi zaustavila razaranje i masovno stradanje civila u Gazi, ili makar nametnula jasne političke i pravne posledice Izraelu. Kušnerova prezentacija o “Novoj Gazi” deluje kao pokušaj da se humanitarna kriza zanemari, a fokus prebaci na investicioni projekat. To nije plan mira nego plan post-konfliktnog upravljanja gde se rekonstrukcija tretira kao tržišna prilika, a pitanja odgovornosti, prava i života ljudi potiskuju u drugi plan.
Na kraju, četvrto i možda najvažnije jeste nastavak američke prakse da se pretnja koristi kao standardni instrument prinude, uključujući carine, teritorijalne provokacije i pritisak na saveznike, često u namerno nejasnoj formi. Problem nije u tome da li će svaka pretnja biti izvršena, nego što druge države moraju da prave planove kao da će biti. To može proizvesti defanzivne i impulsive reakcije. Prilika za dokazivanje evropske kohezije može biti Minhenska bezbednosna konferencija (13–15. februar), koja će pokazati da li Evropa nastupa kao jedinstven blok ili kao skup neujednačenih glasova.
GDE JE TU SRBIJA
Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić je u javnim istupima u Davosu govorio o svetu u kojem “velika riba jede malu ribu” i upozoravao da će američko-evropske tenzije najpre pogoditi manje države i evropske ekonomije. U prevodu, poruka je bila da se pravila menjaju odozgo i da će ceh platiti oni koji nemaju kapacitet da se brzo prilagode.
Međutim, to se očito odnosi na Srbiju. U dostupnim medijskim izveštajima sa listom zemalja koje su pozvane da učestvuju u Trampovom “Odoboru za mir” Srbija se ne spominje. Priština je, sa druge strane, 21. januara prihvatila poziv da bude deo ovog tela. To ukazuje da Vučićeva priča o posebnom odnosu sa Trampom ipak nema osnov u realnosti. Kosovo se pojavljuje kao deo američkog “kruga prijatelja”, dok se u medijskim i političkim narativima u SAD Vučić prikazuje kao problematičan partner. Čak i ako ovo nije formalna politika SAD prema Srbiji, ipak utiče na atmosferu u kojoj se donose odluke.
Paralelno, dok Vašington organizuje nove forme i formate pregovaranja i rešavanja sukoba, Brisel pokušava da održi makar minimalan kontinuitet pregovora. Zbog toga je 22. januara održan prvi trilateralni sastanak Zajedničke komisije za nestala lica između Beograda, Prištine i specijalnog predstavnika EU za dijalog Petera Sorensena. To ukazuje da EU pokušava da sačuva dijalog kroz humanitarne teme, a da su najosetljivije teme, poput statusa Kosova, ZSO, te bezbednosni aranžmani i dalje zamrznute.
Na kraju, tu je i pitanje Naftne Industrije Srbije (NIS) kao najvidljivijeg indikatora loše pozicije Srbije. OFAC (američka Kancelarija za kontrolu strane imovine) je 23. januara produžio izuzeće koje omogućava NIS-u uvoz sirove nafte do 20. februara 2026. Vučić je 26. januara izjavio da je MOL ponudio do milijardu evra za oko 56 odsto ruskog udela, ali to je samo jedan deo slagalice. Čak i ako se vlasništvo formalno promeni, presudno je da li će Vašington oceniti da je ruska kontrola zaista uklonjena i da je novi aranžman dovoljno jasan i transparentan da izađe iz okvira američkih sankcija.
Imajući na umu sve navedeno, jasno je da Tramp pokušava da se ustoliči kao globalni medijator, sudija i egzekutor, lider koji istovremeno igra ulogu mirotvorca na globalnom planu i patriote na unutrašnjem. Ipak, njegova predstava se sudara sa realnošću koju sam proizvodi. Krize ne rešava nego započinje, rešenja svodi na pretnje i ucene, a sa retorikom o redu i patriotskoj obnovi kosi se slika zemlje koja sprovodi otvoreno nasilje nad svojim stanovništvom.
