Stid, trenje u društvenim odnosima

...

Znamo da bez drugih ljudi ne bismo mogli da preživimo, a oni su i, kako kaže jedna stara teorija, naše socijalno ogledalo. I kao što pred ogledalom proveravamo šminku, frizuru ili odeću, povratne informacije koje dobijamo od drugih govore nam – kako smo viđeni, ko smo u očima drugih i šta bi trebalo da promenimo.

U različitim društvima i epohama ova socijalna ogledala mogu biti manje ili više “čista”, izobličavajuća ili ograničavajuća. Neka nam ostavljaju više slobode da budemo autentični ili eksperimentišemo, druga lako posežu za etiketom “devijantno” i zahtevaju konformizam od svih svojih članova. Naravno, postoje i ogromne varijacije između ova dva ekstrema.

OBLIKOVANJE DEČJIH DUŠA

U strogim, kritikujućim i ponižavajućim porodicama, zajednicama i društvima, lako se može razviti osećaj da ogledalo “vraća” odraz koji nije lep, dobar, prihvatljiv, koji se mora promeniti ili sakriti, ili čak – da ogledalo treba polomiti ili od njega pobeći.

Svi ovi fenomeni jasno su vidljivi već u ranom detinjstvu, pri svakom ulasku većine dece u novu vršnjačku grupu, izloženosti grupi odraslih, tako da je makar na trenutak dete u centru pažnje, ili pri javnim nastupima. Odjednom dete koje je moglo biti razigrano i veselo počne da crveni, obori pogled, šapuće, krije se iza roditelja i pobegne iz tog razgovora što pre može. Sve reakcije su posebno jake ako im je prethodilo neko zabranjeno ponašanje ili makar strah od kazne, ali je i novina konteksta, lica ili aktivnosti sasvim dovoljna. I tako rano vidite da stid u neke dečje duše može da se zarije do vanrednih dubina za samo tren, da će ga se dete sećati decenijama, oblikovati život vođen njime, zauvek biti sklono da reaguje stidom ili da druge pokušava da postidi.

Čini se da su i univerzalnost i intenzitet straha od podsmeha u direktnoj vezi s ovim. I u porodici i među vršnjacima, deca negoduju čim im deluje da su izložena podsmehu, da je šala na njihov račun, da su izložena i sama naspram grupe, tako da mogu odbiti ponovni kontakt s osobama koje to čine. Odrasli podsmeh doživljavaju kao uvredu i mogu reagovati jakim besom, pa čak i konfliktom, pošto podsmeh donosi osećaj da smo doživljeni kao manje vredni, slabiji, submisivni, a to lako i može biti tako protumačeno ako na podsmeh zaista i reagujemo stidom.

Zbog stida stičemo i doživljaj neadekvatnosti u odnosu na pisana ili nepisana pravila grupe, brinemo kako da se najbolje prilagodimo, uvežbavamo oblike ponašanja koji će nam pomoći da se ne ističemo, ne “štrčimo”. Nažalost, ovo se može odnositi na, objektivno gledano, potpuno pozitivne karakteristike ili postignuća. Vredan đak očas posla bude proglašen za “štrebera” i automatski može biti praktično mrtav u grupi vršnjaka, pa ga stid i osećaj neadekvatnosti mogu naterati da prestane da uči, a mnogi odrasli skrivaju svoje kvalitete kako niko nikad ne bi obratio pažnju na njih. U možda najdramatičnijem slučaju, mnoge žrtve seksualnog zlostavljanja u detinjstvu kasnije daju sve od sebe da izgledaju onako kako veruju da nikome neće biti privlačne. Ako ovaj osećaj postane dugotrajno prisutan, osoba se može izolovati i nastojati da se potpuno sakrije od društva, raditi samotnjačke poslove, živeti daleko od ljudi, uživati samo u onome što ne zahteva prisustvo drugih.

KAKO GUBIMO SEBE

Osećanje stida je, dakle, poput “trenja” u društvenim odnosima, koje nisam ja izazvao, ne kontrolišem ga i ne mogu da ga prekinem. Među ljudima sam, ali ne ide sve glatko, neki bolan i uvredljiv, ili makar dosadan oblik neuklapanja ne dozvoljava mi da se opustim, uživam, skoncentrišem se, dam sve od sebe, pobedim. Uza sve već opisane telesne znake stida, ljudi zbog njega lako počnu da procenjuju svaki detalj svakog svog postupka, sto puta misle o svakoj rečenici pre no što je izgovore, oklevaju s bilo kakvim izražavanjem sebe, izgube spontanost i autentičnost.

Tu su negde i znaci da je stidljivost postala osobina ličnosti, da nije aktivna samo u jednoj situaciji (ili jednom tipu situacija) već gotovo uvek i znatno ograničava funkcionisanje. Stidljive osobe izbegavaju široke aspekte društvenog života – neke tipove aktivnosti, svaku novinu, upoznavanje, putovanja, plaže, bilo kakvo isticanje… Možete čak i biti svesni da je to besmisleno, ali vam to više ne pomaže pod naletom osećanja, pa onda počne da se razvija i “stid od stida”, zbog koga odustajete od bilo čega što uključuje makar i minimalan rizik, pa čak i samo novinu. Neki ljudi nauče kako da “prekroje” socijalnu ili unutrašnju realnost tako da mogu brzo i lako da iz svesti “izbace” sve postiđujuće doživljaje, osećanja ili misli, dok drugi obmanjuju svakoga osim sebe i imaju neki oblik “ispovesti” tokom kojeg stupaju u kontakt sa svojim autentičnim osećanjima.

STRATEGIJE PRIKRIVANJA

Stid može biti jasno povezan sa sistematskim postiđivanjem. Bilo da je u pitanju neka mračna namera ili prosto nehatna navika, pojedinci i grupe nekoga postave za žrtvu svog emocionalnog zlostavljanja, ponižavaju ga, omalovažavaju, vređaju sve dok mu ne slome samopoštovanje i izazovu stid. U najekstremnijem slučaju, dehumanizuju ga dok i sam ne počne, što svesno što nesvesno, sebe da uzima za nešto manje od ljudskog bića. Njihove reči i postupci mogu do kraja života da odzvanjaju u umu žrtve, a onda je od toga nemoguće pobeći. Ona poveruje da nije samo drugačija već da nešto s njom nije kako treba (kako se u Srbiji kaže, da je “dete pod manu”) i provede ostatak života u skrivanju od sveta, pati uverena da niko nikad neće pomisliti da je vredna pažnje, podrške ili ljubavi.

U mnogim konfliktima, porodičnim ili bračnim, na primer, stid može biti jak adut, pošto tako intenzivno osećanje lako može sa sobom “povući” i doživljaje odgovornosti i krivice. “Sram te bilo!” može biti vrlo jak udarac za nečije samopoštovanje, posle koga stičete prednost u svađi i iznuđujete izvinjenje i priznanje da ste u svemu bili u pravu. U suptilnijim oblicima, neki ljudi govore “Ko još to tako radi!?”, “Ja to nikad ne bih uradio!” ili “To samo tebi može da padne na pamet”, odnosno najdirektnije kritikuju nečija svojstva ili karakter u celini. Nažalost, ne postoji nikakva vrsta Ženevske konvencije za svađe među onima koji žive zajedno, pa ništa od ovoga još nije zabranjeno.

Verovatno svako od nas ima razvijene strategije za prikrivanje stida pred drugima, a neretko i pred samim sobom. Nekad ga prosto poričemo, stegnemo zube i izdržimo njegov nalet. Poneko nauči kako da ga ne pokaže na drugima opaziv način, ali može dugo patiti iznutra. Taj “unutrašnji stid” ponekad može biti “pokriven” preteranom samouverenošću u odnosu s drugima, čak i bahatošću. Da bi se odbranili od sopstvenog stida, neki ljudi nauče kako da ga efikasno izazovu u drugome ili prikažu sebe tako da nikad ne biste pomislili da se i oni stide. I sve to može funkcionisati savršeno dok god ih ne izvedete iz uigranih šema. Takav stepen samouverenosti ne može biti prirodan i svako od nas ima slabu tačku, a u ovom slučaju to je obično domen emotivne razmene i bliskosti, u koji su uključena i osećanja koja mnogi asociraju sa slabošću – ranjivost, tuga, strah, zaljubljenost, zavisnost od druge osobe…

DA LI JE KUL BITI POVRŠAN

Već dosta dugo, najrazličitiji svetski jezici preplavljeni su transkripcijama engleske reči cool. Mada je izvorno povezana sa hladnoćom i svežinom, kada se odnosi na ljude, te njihove odnose i aktivnosti, ona označava nešto slično odsustvu stida. Osoba za koju kažemo da je kul široko je prihvaćena, popularna, vešta u uspostavljanju i održavanju odnosa, s lakoćom je u centru pažnje i može u tome i da uživa. Ništa u vezi s njom – stil, izgled, društvo, izbori, hobiji – nikako ne bi moglo da vodi stidu, samo eventualno tuđoj zavisti. U svemu može, ali ne mora, da bude nekog osećaja dominacije i moći da se drugi postidi ili odbaci. Kul aktivnosti su popularne, opšteprihvaćene, skoro svi bi voleli da mogu to da rade, bezbroj časopisa je posvećeno tome da vas nauči kako da tom veštinom ovladate što bolje.

S moje tačke gledišta, najveći problem s fokusom na pitanje kako biti kul jeste znatno, mada ne potpuno, preklapanje s površnošću. Biti kul lako može značiti preveliko obraćanje pažnje na tuđe mišljenje i prihvatanje neautentičnosti. Zrelija borba protiv stida valjalo bi da obuhvati prihvatanje sopstvenih slabosti kao izazova i rad na tome da budu prevaziđene. Svi grešimo i svi se nekada postidimo, ali to ne mora da izazove paniku i “paralizu”. Umereni stid može biti signal za to na čemu bi sledećem trebalo raditi, šta bi sledeće trebalo prevazići. A ako želite da se borite protiv korena stida, možete da sledite primer Arona Beka, razočaranog psihoanalitičara i osnivača kognitivno-bihevioralne terapije, koji se sistematski upuštao baš u ono što ga je postiđivalo.

Stid je jedno od osećanja koja vas udaljavaju od unutrašnjeg glasa, ponekad naglo i potpuno, ponekad i s dugoročnim posledicama. Mnogi životi, prijateljstva i psihoterapije usmereni su baš na taj osećaj da se neko ne usuđuje da izrazi ono što u sebi nosi, da pusti da mu se srce raspeva, zbog straha od odbacivanja, podsmeha, kritike, uvrede… I to može biti i najvažniji razlog za borbu da prevaziđemo stid i ne vređamo druge, pošto bi svaki glas nekome, nekada, mogao biti vredan i nipošto ga se ne treba odreći. “Popularity is for mediocre people”.

Autor je psiholog

Ovog oktobra „Vreme“ slavi i časti – čak 35 odsto popusta za naš 35. rođendan! Važi za polugodišnje i godišnje pretplate. Pretplatite se sada!