Od Hamleta više ne očekujte ni pisma, ni razglednice

Ako imate potrebu da prijatelju u Danskoj pošaljete razglednicu sa putovanja ili nežno pismo kakvo je moguće napisati samo mastilom na papiru, najbolje je da ih spakujete u paketić. Od 1. januara PostNord, odnosno danska pošta, više ne isporučuje pismena već samo pakete. Razlog je taj što u toj zemlji pisma više gotovo niko i ne šalje, a održavanje sistema za ono malo Onjegina i Tatjana postalo je besmisleno skupo.

To ne znači da su pisma ukinuta ili, daleko bilo, zabranjena. I dalje ih je moguće slati, ali preko privatnih kompanija koje su se za taj posao opredelile. Samo što je slanje znatno skuplje, cena je ekonomska. To znači i da je broj mesta na kojima se pošta prikuplja ograničen ili digitalizovan.

Verovatno će u bliskoj budućnosti, čim vidimo kako ide Dancima, još neka zemlja uraditi isto. Tipujte na nordijske i baltičke sa dobrim razlogom. Stepen digitalizacije je visok, praktično svi imaju internet i komuniciraju digitalno, tako da su papir u komunikaciji praktično istrebili. Ne očekujte da se tako nešto desi u južnoj ili jugoistočnoj Evropi, a pred Srbijom je najmanje jedna decenija komuniciranja pismima, razglednicama i čestitkama. Iako je dobro pitanje jeste li ove godine od ikoga dobili novogodišnju čestitku u sanduče i da li ste primetili da se na novogodišnjim vašarima one više ne prodaju?

Tri su dobra razloga što su se Danci odlučili da ukinu poštanska pisma. Prvi je već spomenuta opšta digitalizacija stanovništva. Lakše je i brže dostaviti poruku elektronski i u nju je moguće više toga spakovati za, takoreći, nula troškova. Razglednice su odavno zamenile slike koje delimo aplikacijama ili na društvenim mrežama. Računi stižu i plaćaju se onlajn.

Drugi razlog je orijentacija na efikasnost drugih servisa, pre svega paketa. Onlajn trgovina je godinama u uzletu i prioritet nam je da ono što naručimo dobijemo što pre, a najlakše i najpovoljnije je da poštare prekvalifikujemo. To otvara prostor za nove poštanske usluge koje će tek nastati i to je treći razlog – razvoj pošte u novim pravcima. Uostalom, i mobilni operateri nastali su da bi nam omogućili da razgovaramo, a danas neki od njih imaju sopstvene banke i razne druge operacije.

Ima i razloga protiv ovakvog razvoja. Iako je procenat digitalizacije u nekim državama ogroman, on nije stopostotan. Uvek ima onih koji to ne žele ili ne mogu da savladaju. Zemlje koje mogu, ali ne ukidaju poštanske usluge, pozivaju se na ovaj argument. Drugi razlog je emotivan, rukom pisano pismo je oblik direktnog dodira između dva ljudska bića, uspomena kojoj nije moguće odrediti vrednost (mada i to uspeva, na aukcijama), ponekad i umetnost. Sve to bi moglo da nestane odlaskom poštara. Treći je prelazak na ekonomski model slanja pisama, preko privatnih kompanija, što znači da će cena porasti.

Zašto je to moguće danas u Danskoj, ali ne i u Srbiji? U Danskoj postoji ogromno poverenje u digitalno, niko ne sumnja da bi sistem mogao dramatično da trokira, a i ako se to desi, smatra se da država ima rezervne mehanizme zaštite. U Srbiji se i dalje više veruje papiru, najbolje pečatiranom, iako pečat više nije neophodan (ali neka ga, meni ne smeta, naprotiv). Digitalni kanali su neujednačeni, kao i sistemi, i korisnik se oseća bezbednim samo ako u ruci ima neki papir. Taj osećaj dodatno potkrepljuju administracija i pravosuđe koji često upravo papire traže. Što nas dovodi do neprijatnog zaključka – za razliku od Danske gde pisma više nisu neophodna, kod nas će se jednog dana ukinuti jer će biti nerentabilna, makar bila potrebna. Kao i mnoge druge stvari koje smo ukinuli ili porušili.