Niti se u Beogradu na javnom servisu i u privatnim medijima vide Niš, njegovi problemi i ljudi koji se bave politikom na lokalu, niti nekog iz Beograda zanima lokalna politička scena. Ovo je poruka za političare, ali i za medije za koje svet prestaje kod robne kuće Ikea, kako je to jednom prilikom rekao doktor Milić
Iako rezultati lokalnih izbora još nisu zvanični, možemo reći da je ukupan pobednik lista “Aleksandar Vučić – Srbija sutra”. Ovo svakako nije iznenađujuće, uprkos činjenici da je nasuprot prilično monolitnog vladajućeg bloka stajala posvađana i razjedinjena opozicija u gotovo potpunoj medijskoj izolaciji. Posle proglašenja bojkota, birači širom Srbije praktično nisu imali priliku da čuju i vide predstavnike opozicije, kako u medijima pod kontrolom vlasti, tako i u medijima koji su pod uticajem bojkot-opozicije.
Vlast je od prvog dana krenula sa spotovima u kojima je dominirao Aleksandar Vučić iako nije kandidat, a formalno ni predsednik Srpske napredne stranke. Kampanja je personalizovana, a Ivica Dačić je kao deo jedinstvene liste dobio priliku da se vidi i ponekad čuje u video-porukama. Zato su ovi izbori praktično bili slika potpune asimilacije Socijalističke partije Srbije kao političkog aktera, jer je SPS iz izbora nestao pre par izbornih ciklusa i nikada se nije vratio. Ta partija je definitivno nestala, prvo medijski, a ukoliko postane deo nekakavog pokreta, nestaće i fizički. Pitanje je koliki je njihov politički miraz – tu su veoma siromašni – ali su mnogo zanimljiviji kao mlada sa ozbiljnim mirazom u nekretninama. Idealan politički plen, koji je sada medijski osvojen. Mislim da će se mlada teško istrgnuti iz ovog medveđeg zagrljaja. Palma je zato pokazao veći stepen opreznosti, pa je po svojoj nahiji kampanju vodio samostalno, uz Palmobil i pokretni vašar.
Iz kampanje za lokalne izbore uklonjen je i Aleksandar Šapić, koji je pokušavao da paralelno vodi svoju kampanju, istini za volju prilično neuspešno, jer se posvađao sa građanima i novinarima gde god je stigao.
U kampanji SNS prevladale su istorijske teme, detinjstvo AV u novobeogradskim blokovima, 3D prikazi budućih objekata, dogovori iz svlačionice (dečaci i devojke zajedno), sa akcentom na žene kao oslonac svake porodice i društva. Otišlo se i dalje, do gejmerske omladine koja igrajući igrice igra za Srbiju. Za one koji ne znaju, igrači se tokom tih pucačina vređaju strašnije nego što Vučićevi mediji vređaju opoziciju. Ovde je omladina bila neobično cenzurisana i čedna.
Opozicija je bila u medijskoj ilegali, uz nekoliko amaterskih uradi-sam pokušaja da se na društvenim mrežama emituju spotovi. Niška opozicija uspela je da od polovnog yuga napravi slogan i kampanju (Promene kreću s juga), a tamo je i rezultat bio najbolji. Opozicija je ujedinjena nastupila i u Novom Sadu. Savo Manojlović je imao predizbornu pesmu, koje se danas niko ne seća, a Boško Obradović je napravio mali omaž sebi u delu “Kakvog gradonačelnika žele Čačanke?” Pogađate odgovor.
Poslednje sate pred tišinu u četvrtak u ponoć vlast je po treći put provela na Pink televiziji u narodnom veselju, uz kandidate, predsednika, javne ličnosti sa liste SNS, a voditelji Pinka gledaocima su praktično prikazani kao deo izbornog štaba naprednjaka. Tu su tri sofre, sa tri stepena važnosti, pa je ipak važno gde vas stave da sedite. Ivica nije bio za glavnim stolom sa odraslima, već je bio zadužen za štimung u vidu dobacivanja. Publika je sa tribina gledala kako glavna ekipa uživa i zeza se. Onda je u ponoć počeo medijski fajront!
“LINČ, SILOVANJE, NASILJE”
Već sutradan ujutru, a naročito tokom vikenda, predizborno ćutanje ponovo je delovalo potpuno apsurdno. Na televizijama pod državnom kontrolom, a to su gotovo sve, pojavljuju se isti ljudi, funkcioneri SNS, u vestima maskirani u državne službenike koji se bave svojim poslom. Vučić je tema, ali kao predsednik, a ne kao prvo ime na listi vladajuće koalicije. Kao Vučić tokom izborne tišine nema veze sa izborima. U jutarnjim programima, naročito na Prvoj i Pinku, voditeljke smatraju da nema problema ako govorite o vlasti, spoljnoj politici i svim drugim temama, ukoliko se o njima izjasnio Vučić. A jeste, gotovo isključivo on, pa je predizborna tišina izgledala upravo kao kampanja “Srbija sutra”. To je praktično značilo da su samo nestali i onako skrajnuti Dačić i Šapić. Moj favorit u tom predizbornom “namigivanju” izvela je voditeljka jutarnjeg na TV Prva, koja je nosila upadljivo veliki privezak u obliku srca na ogrlici. Slatko devojački, baš kao srce na znaku za kampanju “Srbija sutra”.
Na dan izbora, sa prvim rezultatima izlaznosti, uzbuna je nastala kada je otkriven prvi kol-centar u sportskom centru Banjica. Televizija Informer je tada potpuno otvoreno i bez ikakve ograde potpuno prekršila predizbornu tišinu. Vlasnik i urednik je, gle čuda, bio deo kol-centra, braneći ga pred predstavnicima opozicije. Kao po modelu, prvo na društvenim mrežama, a zatim i u programima, otkriveni su famozni kol-centri širom Srbije. Najveći je svakako onaj u Novom Sadu, gde smo videli na desetine ili čak stotine mladih aktivista kao iz spota SNS sa gejmerima. U mom komšiluku, u bloku 70, jedan kol-centar čak je “dužila” visoka zvaničnica Sandra Božić, dok je na Dorćolu baza bila Softina picerija, gde je izgleda takođe bilo veoma napeto. Karakteristična je i reakcija aktivista koji ne čekaju dolazak policije, već panično odlaze odnoseći birački materijal i ostale tragove za sobom.
To je potpuno suprotno od izjava da su ovakvi centri legalni svuda u svetu. Možda, ali ne na dan glasanja, kada se remeti privatnost, odnosno tajnost izbornog procesa, bilo da vas neko poziva da glasate, da vas ucenjuje, plaća ili zastrašuje. Kol-centar može pre izbornog dana, to nije sporno, ali na dan glasanja svakako ne može biti legalan. Televizija Informer je počela da diže tenziju fabrikujući vesti o “nasrtanjima” opozicionih simpatizera na aktiviste SNS, po modelu one Barbare, koja je proteste studenata okarakterisala rečima “linč, silovanje, nasilje”. Mogli ste uživo da pratite kako Kolegijum funkcioniše fabrikujući tenziju, tako da bi građanima izlazak na izbore prikazali kao veliki rizik jer će te opozicija ili pretući, ili dići u vazduh eksplozivnom napravom. Ako ‘oćeš picu na Dorćolu, ili će opozicija da te čereči, ili će gazda da vas – da izvinite na citatu – “jebe ko u zatvoru”. Ispade glasanje ko izlazak na Prajd.
Baveći se sukobima oko kol-centara po Srbiji, TV Informer je napravio niz prekršaja emitujući sadržaje koji remete izborni proces. Regulatorno telo (REM) zaista bi moralo da reaguje, jer je spao i poslednji smokvin listić privida medijske objektivnosti i pravila za medije. Pošto predizborna tišina ne postoji u digitalnoj sferi, sada je besmisleno da pokušate da primenite to pravilo na televizije, a naročito ukoliko ga neke od njih otvoreno krše, ne u vidu incidenta već sistematski.
NAGOVEŠTAJ PROMENE
Zato je posle zatvaranja birališta izborna noć bila mnogo manje medijski zanimljiva. Složio bih se da su dva pobednika doktori Dragan Milić i Savo Manojlović, jer su praktično bez medijske podrške i samostalno postigli zavidne rezultate. Ovi rezultati takođe pokazuju suštinsko nerazumevanje centralizovanih političkih struktura, kako opozicije tako i vlasti, sa Beogradom. Niti se u Beogradu na javnom servisu i u privatnim medijima vide Niš, njegovi problemi i ljudi koji se bave politikom na lokalu, niti nekog iz Beograda zanima lokalna politička scena. Ovo je poruka za političare, ali i za medije za koje svet prestaje kod robne kuće Ikea, kako je to jednom prilikom rekao doktor Milić. Poruka za opoziciju je potpuno jasna, ukoliko želi da je pročita i razume.
Za pobedu nad Vučićem potrebno je jedinstvo svih opozicionih resursa i to je najvažnija premisa, jer je teško zamisliva situacija u kojoj će opozicija od vlasti dobiti bilo kakve fer uslove za izbore. Nažalost, postoji još jedan korak za koji će biti potreban još veći stepen političke zrelosti i rada, a on se tiče postepenog i upornog pridobijanja ljudi sa druge strane, poput glasača SNS koji su podržali doktora Milića.
Brljotine vlasti na lokalu su najočiglednije, SNS se u Nišu tako ozbiljno obrukao, a birači su poverenje dali nekome koga poznaju. Ovaj recept se pokazao efikasnim u nekoliko izbornih ciklusa u Turskoj i Mađarskoj, gde je opozicija pobeđivala u velikim gradovima, uključujući i Istanbul, u situaciji gde vlast drži sve poluge moći, resurse i medije. Ova lekcija iz Niša, bez obzira na konačno pretezanje i prekrajanje možda je nagoveštaj promene koja je zaista došla s juga.
Muzički svet ostao je bez jednog od najprepoznatljivijih glasova osamdesetih. Boni Tajler, pevačica čija je karijera trajala više od pet decenija, preminula je u 75. godini nakon zdravstvenih komplikacija
Zašto Vučević Novosadski bez srama i blama javno iznosi ogavne neistine? Zbog čega Vučić satire ono malo pretekle vladavine prava staljinističkom aferom “simuliranje zvučnog topa”? I kako bivši šef beogradske policije postaje žrtva lošeg kafanskog društva
Frojd je naveo priču o ženi koja, gotovo deset godina po završetku rata, i dalje čeka pismo u kojem će stajati da se njenom sinu nije desilo ništa i da samo što nije stigao kući. Njegova poenta je da ta majka odbija da vidi promenu u spoljašnoj realnosti. Problem je, međutim, komplikovaniji – mi svi nekada čekamo neko unutrašnje pismo da nam potvrdi da se u našoj unutrašnjoj realnosti ništa nije promenilo: “Znam da svi kažu kako je nemoguće imati savršeno detinjstvo, ali moje je stvarno bilo savršeno”
Osim kao sport, fudbal se još jednom pokazuje kao univerzalna metafora za socijalne odnose, geopolitiku, “psihologiju naroda”, nacionalne stereotipe, ali i odnose moći, ekonomske nejednakosti, političke marifetluke, populizam
Šta govore ubistvo Aleksandra Nešovića Baje i ranjavanje Milana Ostojića Sandokana? Zašto su porasli apetiti podzemlja? Kakvu tu ulogu igra policija? I zbog čega Vučić stalno najavljuje najave izbora
Pođimo od toga da Vučićev režim prvo uspe da pokrade parlamentarne pa onda raspiše predsedničke izbore koje bilo koji njegov kandidat teško da može da dobije. Častan predsednik Republike u nečasnom sistemu bio bi poput oveće rupe u tkanini koja se već dobrano oparala
Sve dileme oko toga da li će naprednjaci predvođeni Aleksandrom Vučićem približiti Srbiju Evropskoj uniji su lažne – neće, ne pada im na pamet. I tu dolazimo do studentske liste i Kosova i Metohije
Fudbal, kriminal, politika i skaj aplikacija
Zašto Nemanju Vidića nema ko da štiti Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
U mnogim sredinama “isplivale” su grupe građana, od kojih su neke uz pomoć štapa i kanapa ostvarile neverovatno dobre rezultate. To govori da građani nisu zadovoljni naprednjacima, samo što ne prepoznaju alternativu. Naravno, tako im je to i nametnuto. Izgleda da “klasična”, da ne kažemo beogradska opozicija na lokalu ima manje uspeha nego grupe građana. I to jeste poruka ovih izbora. Uostalom, delom i onih decembarskih, lokalnih. Reč je o nedostajućoj infrastrukturi velikih partija, ali i nesenzibilisanosti mnogih lidera na to da se može pogledati i u tzv. unutrašnjost
Jedno je sigurno: ni u jednom većem gradu se opozicioni tabor nije toliko približio onima koji uz “Ne može nam niko ništa” slave sigurne pobede. I pitanje je da li bi efekat bio uopšte postignut da su sve te stranke nastupile udruženo, kao što je bio slučaj u Novom Sadu. Kako god da bude, Nišlije su kroz Srbiju prošetale kao Zona Zamfirova kroz čaršiju
Čačak su već u prepodnevnim satima 2. juna preplavili automobili sa registarskim oznakama Kraljeva, Lučana, Požege. Stigli fantomski birači. Bilo i “bugarskog voza” i ostalih mahinacija koje naprednjaci praktikuju na izborima već godinama, kao i birača sa adresama na kojima je ulični broj 0. Uveče su se brojali glasovi. I sutradan ujutru se brojali glasovi. I još uvek se broje glasovi, jer su podneti zahtevi za uvid u birački materijal i za ponovnu kontrolu nevažećih listića. Tek nakon toga GIK će moći da izađe sa preliminarnim rezultatima lokalnih izbora u Čačku
Kako god, vaše opravdano ljubopitanje je – kako je moguće da u onolikom gradu pišljivih deset tuceta ljudi dospe u privilegovan položaj da mu de facto bira vlast?
