Maskirno roze

Naslovne strane domaćih tabloida kao i vesti TV kanala sa nacionalnom frekvencijom već danima govore o ratovanju. Postoji čitav kompleks tema koje su ubačene u medijski prostor, a koje je javnost zagrizla poput mamca na udici. Sve je valjda počelo kada je posle izbora Vučić najavio mogućnost povratka obaveznog služenja vojnog roka. Naravno da je ovaj predlog zdušno medijski podržan, pa smo u samo nekoliko dana čuli nadležnog ministra, kojekakve eksperte, mahom vojne penzionere, a čak se stiglo i do moguće dužine trajanja obavezne obuke. Navodno je vrhovni komandant predložio četiri meseca maksimalno, možda 100 dana, valjda zbog praktičnog vojničkog odbrojavanja unazad. Prijatno, najstarija!

Naravno, ukazala se prilika da se još jednom obračuna sa bivšim režimom, koji, zanimljivo, retko imenuje, ali se valjda tu misli na DOS i sve nakon promena 5. oktobra.

Militarizacija u medijima je, što se mene tiče, počela finansiranjem više sezona serije Vojna akademija gde je spucana poprilična količina para i resursa, valjda u nameri da se popularizuje vojnički i oficirski poziv. Serija je bila gledana, ali je odziv regruta očigledno bio loš. Ministar Vulin je na različite načine pokušavao da reklamira vojsku ili Žandarmeriju, visokim platama, najavama za konkurse, defileima i pokaznim vežbama.

Nedavno su objavljeni rezultati nekakve ankete gde 76 osto građana, navodno, podržava vraćanje obavezne vojne obuke, a među potencijalnim regrutima 46 osto je “za” dok je 43 osto “protiv”. Nisam uspeo da pronađem više detalja, ali mi se čini da elementarnom logikom možemo zaključiti kako bi ovakva podrška služenju vojnog roka dovela do većeg broja prijavljenih regruta. To se, izgleda, ipak nije desilo pa će biti pod moranje.

Zveckanje oružjem postalo je intenzivnije od kada smo saznali da će Amerika vlastima u Prištini isporučiti protivtenkovske rakete. To je opet dovelo do medijskog opredeljivanja za Ruse ili Amerikance. U Ćirilici na televiziji Hepi gostovao je ambasador Rusije, dok se Amerika poglavito oglašava putem Pinka. Tako je Mariću zapalo da igra za Ruse, a Mitrović je od svoje vedete u jutarnjem programu javno zatražio izvinjenje zbog emitovanja privatnih snimaka opozicionog političara Miketića i zbog vređanja stranog diplomate, čitaj ambasadora Hila.

Tokom ovog kolegijuma pred kamerama saznali smo da je Pink zaradio silne pare, kao i da Mitrović smatra kako bismo “naše probleme neuporedivo lakše rešili kada bismo prihvatili pruženu ruku američke administracije koja već dugo visi u vazduhu”. Dakle, Željko je odabrao stranu, po cenu blagog prkošenja Vučićevoj politici.

Predsednik je zato novinare odveo u operativni centar Vojno-bezbednosne agencije. Tako je izneo dosta podataka o našem sistemu odbrane, što inače nije uobičajena praksa. Posebno mi je zanimljivo čačkanje vojne tehnike, poput Taška Načića u filmu Maratonci kada navodno prazna ili zakočena puška opali. Onda je usledio monolog o tipovima vojnih oruđa, od kojih sam posebno zapamtio turski dron ili raketu koja se zove “akrep”. Međutim, građani nemaju razloga za strah iako nam nikada nije bilo teže, jer ako Albanci udare “akrepima”, mi valjda uzvraćamo iz “Lazara” ili “Nore”. Mi smo tenkovska velesila hiljadu puta jači nego kada su bili ovi pre Vučića. Stotine miliona evra ćemo potrošiti na kupovinu oružja, a nije nam jasno rečeno protiv koga to nameravamo da ratujemo.

Militarizaciji medijskog prostora proteklih par godina doprineo je niz bizarnih priloga o dronovima-bombarderima koji su konstruisani u Pinkovom razvojnom centru, skraćeno PRDC. U vestima smo gledali podvige bombardera IKA, koji nikako da postanu deo opreme naše vojske. Ovaj vojni rijaliti zapravo je najtačnija paradigma odnosa prema Vojsci Srbije i njenim pripadnicima. Otud naslov ovog teksta, jer možemo zamisliti medijsku paravojsku Željka Mitrovića u maskirno roze uniformama. Naravno da je potrebna civilna kontrola i nadzor rada vojske i policije, ali se ovde političari i kojekakvi ratnici-amateri igraju rata zbog kratkoročne medijske pažnje.

Jasno je, takođe, da vlast želi sebe da prikaže kao jedinog “garanta mira” u nestabilnom političkom okruženju ili ako želite, u neizvesnom svetu u kojem se nikada nije vodilo više ratova na svim kontinentima, osim Australije. Jasno je takođe da su SPC i Vojska Srbije važni nosioci identiteta i suvereniteta Srbije, ali istovremeno i institucije koje uživaju najveće poverenje, naročito starijih i tradiciji okrenutih birača. Crkva i Vojska su simboli države koje vlast želi da preotme od političkih stranaka desnog spektra, koje smatra svojim rivalima u borbi za isti deo biračkog tela. Zato je otvoreno koketirala sa piscima parola “Kad se vojska na Kosovo vrati…” braneći se od optužbi da su “izdajnici Kosova”.

Ovo zveckanje oružjem nije strano u političkoj praksi celog Balkana. Jačamo vojsku kao sredstvo odvraćanja, ali nisu tako davno bili krvavi raspad Jugoslavije i JNA, građanski ratovi, kao i sukob sa NATO-om. Ono što nije urađeno, a moralo je biti, jeste normalizacija odnosa sa komšijama u regionu, što je opet mudrost koja vekovima postoji na ovim prostorima. Najbolja zaštita jedne zemlje jesu vaše komšije, baš kao u zgradi ili ulici. Nažalost, sa mnogima smo decenijama u svađi, pa tu još tenkova i bombi možda neće pomoći da se osećamo sigurnije. Razgovori, pregovori i dogovori su mnogo trajnije i pouzdanije i jeftinije rešenje, naročito kada se neko igra sudbinama naše dece.

A što se tiče ratova, podeljeni su vaučeri penzionerima, planiramo da budemo centar sveta tokom EXPO, čini mi se da je sve ovo ipak predstava pozorišta “Lucifer” Željka Mitrovića. Rizik ipak postoji, jer smo takođe videli da se rat iz medija može preneti među gledaoce i tada ga kao šumski požar više ne možete kontrolisati.