Kada sused zagađuje okolinu

Svima nam je poznata ta situacija: komšija pali otpad iza kuće, dim guši celo naselje. Ili lokalna automehaničarska radnja ispušta ulje koje otiče pravo u vodovodnu mrežu. Ili se svake nedelje ostaci sa obližnjeg gradilišta bacaju u potok. Gledamo, nerviramo se, zatvaramo prozore, širimo veš po peti put, ali ne znamo kome da se obratimo. Pitamo se: “Kome uopšte ovo da prijavim i da li to ima svrhe?”

Dobra vest je – ima kome. I ne moraš da ćutiš. Imaš pravo da reaguješ, jer zakon je na tvojoj strani. Pravo na zdravu životnu sredinu garantovano je Ustavom, a institucije imaju dužnost da reaguju kada je ono ugroženo.

Prvo pitanje: da li je to stvarno “zagađenje”?

Zagađenje ne mora da izgleda spektakularno, senzacionalistički, niti da dolazi od velikih zagađivača. Nije svako zagađenje od fabrike sa dimnjakom visine 30 metara. Ponekad su najveći problemi upravo u našem neposrednom okruženju, recimo iza komšijskog zida.

Zagađenje može biti:

• dim iz privatnog dvorišta,

• odlaganje smeća na mestu koje nije deponija,

• ispuštanje ulja, goriva ili prljave vode u zemlju ili obližnji potok,

• prekomerna buka iz radionice, kafića ili garaže,

• neprijatni mirisi iz štale, kanalizacije, septičke jame.

Ako neko svojim ponašanjem ugrožava tvoje zdravlje, imovinu, prirodu ili opšti kvalitet života, to nije “privatna stvar”. To postaje problem za inspekciju i tvoje puno pravo da to prijaviš.

KO JE NADLEŽAN DA REAGUJE?

Sve zavisi od toga o kakvoj vrsti problema se radi, ali generalno, nadležni su:

• Komunalna inspekcija – za paljenje otpada, buku, divlje deponije, nelegalne radnje u naselju, otpadne vode, zapuštena dvorišta itd.

• Ekološka inspekcija (za zaštitu životne sredine) – za teže oblike zagađenja koji imaju širi uticaj na zemljište, vodotokove, vazduh, prirodu uopšte.

• Građevinska inspekcija – kada se radi o bespravnoj gradnji koja ugrožava životnu sredinu ili narušava prostor.

• Sanitarna inspekcija – ako su u pitanju nepravilnosti koje se tiču javnog zdravlja, otpada, glodara, nehigijenskih uslova.

• Veterinarska inspekcija – kada je reč o otpadu životinjskog porekla, farmama bez kontrole i lošim higijenskim uslovima za životinje.

Većina lokalnih samouprava ima formirane službe za prijem prijava građana. Prijave se mogu uputiti telefonom, imejlom, preko sajta opštine, a sve češće i putem posebnih aplikacija za mobilne telefone. Prijava može biti anonimna, što znači da nije potrebna lična karta da bi neko rekao da dim guši ulicu. Iako nije obavezno, korisno je da se pošalje fotografija, tačna lokacija, datum i vreme kada se zagađenje dešava. Tako olakšavamo inspekciji posao i povećavamo šanse da reaguju brzo.

ŠTA INSPEKCIJA MOŽE DA PREDUZME?

Kada inspektor izađe na teren i utvrdi da postoji nepravilnost, ima više mogućnosti:

• izdavanje rešenja o otklanjanju nepravilnosti, uz rok u kome naloženo mora da se učini,

• zabrana dalje radnje, na primer, obustava rada radnje bez dozvole,

• izricanje kazne (prekršajni nalog, novčana kazna),

• u slučaju težih prestupa može se pokrenuti krivični postupak ili podneti prijava drugim nadležnim organima.

Kazne za zagađenje predviđene su Zakonom o zaštiti životne sredine i mogu biti i više stotina hiljada dinara, a za pravna lica i znatno više. Ako se zagađenje ponavlja ili ignoriše naložena mera, kazne se povećavaju.

A šta ako niko ne reaguje?

Nažalost, dešava se da građani uredno prijave, a da inspekcija ne odgovori ili kaže da “nije nadležna”. U tom slučaju građanin može da:

1. Zatraži informaciju o postupanju, jer imamo pravo da znamo šta je preduzeto po našoj prijavi.

2. Obrati se Zaštitniku građana ako sumnja da su institucije propustile svoju dužnost.

3. Objavi problem, javno pozove lokalni medij, uključi društvene mreže i vrši javni pritisak da bi se pokrenula reakcija.

4. Udruži se sa drugima, jer ako više ljudi prijavi isti problem, teško da može biti ignorisan.

Zašto ljudi ćute?

Mnogi se boje da ne “naruše odnose” sa komšijama, naročito u manjim sredinama. Boje se osude, ogovaranja, pa čak i odmazde. Ipak, ćutanje ima svoju cenu, jer onda zagađenje postaje pravilo, a ne izuzetak. Ćutanje ohrabruje one koji zagađuju. Kad institucije ne dobijaju prijave, stiče se utisak da je sve u redu i oni prestaju s kontrolama.

Zaključak: treba da prijavimo, jer imamo pravo da živimo bez zagađenja.

Zaštita životne sredine nije nikakav luksuz, niti preterivanje. To je osnovno ljudsko pravo. Niko ne mora da trpi dim, smrad, buku, prljave potoke ili otrovnu vodu. Zakon postoji, ali ne može da se primeni ako se ćuti.

Naša prijava da postoji zagađenje životne sredine ne svodi se samo na pravu žalbu – to je znak da nam je stalo. I to nije malo. Jer samo kad progovorimo, možemo nešto i da promenimo.

Autor je advokat