Jeste li čuli za Bredlija Taska? Verovatno niste mada je on vrlo živopisan lik, bavi se političkom analizom, investitor je i filantrop. Ali za ovu priliku bitno je njegovo angažovanje kako bi privoleo države da omoguće biračima da glasaju mobilnim telefonom.
Task ima dosta ubedljive argumente kada kao primer uzima svoju državu, SAD. Priznaje da je na poslednjim predsedničkim izborima glasalo dve trećine građana, ali upozorava da je na izborima za gradsko veće Njujorka glasalo tek malo više od osam odsto Njujorčana. Po njegovom mišljenju, razlog je jednostavan. Mrzelo ih je.
On smatra da se ništa neće poboljšati ni ako se krene u ozbiljnu kampanju podizanja izlaznosti. Umesto toga, veruje, treba biračima krenuti u susret i omogućiti im da glasaju na najjednostavniji način – koristeći uređaj koji im je ionako stalno u rukama, mobilni telefon. Ako neko strahuje da to nije dovoljno bezbedno, samo neka se seti da istim tim telefonom plaća račune i komunicira sa bankom, slika i snima poverljive stvari i deli tajne sa prijateljima. Dakle, verujemo mu kada su naše pare i intima u pitanju, pa što mu ne bismo verovali kada glasamo. Jer što više glasova, pravednija je demokratija, kaže Task.
Task je razvio ceo sistem i aplikaciju za mobilno glasanje. Počinje tako što se birač pozitivno identifikuje, najbolje skeniranjem lica ili otiskom prsta koji je već registrovan u državnom sistemu. Tako se pristupa biračkom listiću na kojem se na jednostavan način glasa.
Biračka odluka se potom pretvara u šifru koja putuje do servera koji je jedinstvena biračka kutija. Tamo se er gepuje (air gep) što znači da se “prekida veza sa internetom”, a listić se štampa i fizički predaje biračkoj komisiji. Samim tim onemogućena je svaka naknadna hakerska manipulacija. Prethodno je identitet birača odvojen od njegovog glasa. Pristupa se brojanju i dobijaju se rezultati.
Task veruje da bi takav sistem glasanja ponukao mnoge da tu građansku dužnost obave, budući da ne bi morali da čekaju u redu, odlaze na udaljeno biračko mesto po kijametu ili u danu koji im nikako ne odgovara i tome slično.
Sam birač sve vreme može da prati putanju svog glasa, baš kao što prati kretanje paketa koji je poslao (ili očekuje da mu stigne). Ovakav sistem zahteva znatno manje kontrolora, a softver je otvorenog koda i svako može da proveri ima li nekih skrivenih putanja koje bi ga kompromitovale.
Međutim, tu na scenu stupaju druge okolnosti. Kritičari ovakvog glasanja kažu da je suština biračkog mesta u tome što nam (teoretski) omogućuje privatnost, a to kod glasanja mobilnim telefonom nije obavezno slučaj. Partijski aktivista ili zainteresovani poslodavac može da ide od birača do birača i kontroliše njegovo glasanje, baš kao što to može da radi i autoritarni član porodice.
Takođe, koliko god neki kompjuterski sistem da je savršen, uvek postoji mogućnost da ga neko hakuje. Tu je i generacijski i kulturološki jaz. Stariji i slabije obrazovani možda bi se teže snalazili pa bi odustajali od glasanja, a možda bi bili i žrtve manipulacije od strane onih koji bi da im “pomognu”. Što bi uticalo na ispravnost glasanja.
Neminovno je da ćemo se naći na klackalici. Da li ćemo živeti u vremenu veštačke inteligencije i neprestanog obraćanja mobilnom telefonu, a glasati hemijskom olovkom na listu papira u nekoj učionici ili kafani, gde smo takođe podložni neželjenim uticajima.
Demokratije će morati da biraju. Žele li modernizaciju koja vraća moć prosečnom biraču, uz neophodne kontrole. Ili sistem koji je dobar pre svega za one koji imaju vremena, volje ili organizovanu strukturu da dođu do birališta? To je dilema koja će odlučiti da li će glasanje ostati ritual analogne prošlosti ili deo digitalne svakodnevice. Sa svim dobrim i lošim stranama jednog i drugog.
Prema izmenama i dopunama Prostornog plana za Beograd na vodi, čiju je izradu odobrila Vlada Srbije, smanjuje se zelena površina zbog novih stanova, kaže Sanja Solarević
Rekapitulacija jedne teške godine, uz izbor reči godine, događaja godine, tu je i osvrt na sva važna, a nedavna dešavanja u zemlji i svetu.
Kakav je Vučićev plan za opstanak na vlasti? Zbog čega mu ne može upaliti? Na koji je način Srbija postala međunarodna parija? Kako su studenti prošli sa zastavama kroz narod i postali imuni na napade? Zašto je 2026. izborna godina i početak početka normalizacije Srbije
TV fenomen prethodne godine svojevrsna je medijska kontradikcija. Vlast organizuje šetnje koje parališu predgrađa gradova, tabloidi izveštavaju o “stotinama hiljada građana” kojima smeta što ne mogu slobodno da se kreću, idu u porodilište i po penziju pa blokiraju po Srbiji, gde je jedina blokada Ćacilend ispred Skupštine
Dva različita rezultata psiholoških istraživanja kažu: uz upotrebu nagrade postižete ono što ste hteli, a uz upotrebu kazne ne. Dakle, ako hoćete da vaše dete promeni svoje ponašanje, “dajte mu poklon” kad god uradi nešto dobro; ako ga budete kažnjavali za nepoželjno, dogodiće se samo to da će početi da krije od vas šta je uradilo. Drugo, ako neko ima “unutrašnju motivaciju” za bavljenje nekom aktivnošću i počne da dobija previše pohvala ili poklona kao nagradu (“spoljašnju motivaciju”), ovo može početi da umanjuje ili čak potpuno uništiti to inicijalno uživanje i želju da se nečim bavi
Četiri simptoma ukazuju na propadanje režima Aleksandra Vučića. Da se još jednom poslužimo rečima mudrog Etjena de la Bosija: ljudi više ne žele tiranina.
Proglašavajući najveće ruglo svoje vladavine za najveću tekovinu slobodarske Srbije, Aleksandar Vučić je svirao kraj Ćacilendu
Ništa se ne dešava od onog što Vučić najavljuje, uključujući i obećanje da će dohakati N1 i Novoj S. Zato nemoć i frustraciju krije tvrdnjom da te dve televizije nije zabranio jer mu koristi njihov rad. Jadno, jeftino i prozirno
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
